Политика затирања

Пише Филип Родић

Исламски екстремисти уништили су булдожерима древни град Нимрод. Американци су озбиљно оштетили Вавилон. На Косову имамо и једне и друге. Можемо ли очекивати да ће сличну судбину доживети и бисери српске културне баштине, попут Високих Дечана, који су преживели и „ослобођење“ 1999. и „спонтани револт“ албанског народа марта 2004?

Али постоји и генијалност у њиховој мржњи. Постоји толико генијалности у њиховој мржњи која може да те убије, да убије било кога. Не желећи усамљеност, не схватајући је у ствари, они ће покушати да униште све што се разликује од њих самих. Неспособни да створе уметност, они је не могу ни разумети, а свој неуспех као ствараоци они ће радије сматрати неуспехом других. Неспособни да воле потпуно, они ће веровати да је твоја љубав непотпуна и онда ће те мрзити због тога. И њихова ће мржња бити савршена. Као сјајни дијамант, као нож, као гора, као тигар, као отров. Њихова савршена уметност“, написао је амерички писац Чарлс Буковски у песми „Генијалност просека“. Речи ове песме биле су актуелне увек, а посебан значај имају данас. Један од слојева који доказује дубокоумност Буковског и исправност његових речи јесте и онај у којем исламски екстремисти уништавају светску културну баштину на најварварскији начин. Доиста, као да је писао баш о њима. Мржња Исламске државе јесте генијална, они желе да униште и убију све оно што је другачије од њих, а уметност, која превазилази врхунски изрежиране филмове о мучењу људи, очигледно не могу да створе и зато је уништавају. У својој просечности и затуцаности, у својој некреативности и страху од бољег и већег прво су пакистанско-авганистански талибани уништили 1.700 година старе скулптуре буда у авганистанској долини Бамјан. Талибански лидер, Мула Омар, наредио је 26. фебруара 2001. да на територијама под њиховом контролом буду уништене „све неисламске скулптуре“. Ово је укључивало и једне од најдрагоценијих творевина светске културне баштине, две скулптуре више од 45 метара, које су на ред дошле 2. марта 2001. Пошто нису успели да их униште ватром из противавионских и тенковских топова, талибани су из Кабула довезли пун камион динамита, избушили рупе у статуама, у њих ставили експлозив и разнели их. Ово је све надгледао Мула Обајдулах, тадашњи талибански министар одбране.

Деценију и по касније, овај рад наставили су њихови наследници из Исламске државе. Моћнији и опремљенији од талибана, они су уништавање културе, уметности и историје подигли на сасвим нови ниво – 5. марта булдожерима су почели да руше остатке древног асирског града Нимрода, у којем се, по Библији, налазила Вавилонска кула, и који је био изграђен у тринаестом веку пре Христа, на реци Тигар, око 30 километара јужно од Мосула, ирачког града који је данас главно седиште Исламске државе. Један ирачки археолошки стручњак потврдио је ова дешавања рекавши да се „за сада не зна колики је обим разарања“ и да није познато „да ли су неки артефакти камионима однети са тог места“. „Не могу ни описати колики ово губитак представља. Ово је један од најчувенијих и вероватно један од најважнијих археолошких локалитета на свету“, додао је Ихсан Фетхи. Разарање Нимрода започело је недељу дана пошто су џихадисти објавили видео-снимак на којем се види како припадници Исламске државе маљевима разбијају непроцењиве древне артефакте у Мосулском музеју. Ови варварски потези су у складу са ранијом најавом Исламске државе да ће уништити све преисламске артефакте у земљи, укључујући и рестаурирану капију у Ниниви, такође значајном асирском граду у близини Мосула, која датира из седмог века пре Христа.

[restrictedarea]

„Пророк нам је наредио да уништимо статуе и реликвије и његови пратиоци су то исто чинили када су освајали земље“, рекао је у видео-снимку из Мосулског музеја један од припадника Исламске државе. Поред разарања у овом музеју, Нимроду и Ниниви, Исламска држава је уништила и статуе из Хатре, хеленско-парћанског града на северу Ирака старог 2.000 година, али и џамију пророка Јунуса (библијског Јоне) џамију пророка Јерјиса (хришћански Свети Ђорђе) и храм Машад Јахје Абдул Касема, који је посвећен старозаветном пророку Ситу. У најави, а до сада смо се уверили да Исламска држава држи реч барем када су варварска дела у питању, јесте и уништавање пирамида и сфинге у Египту, што је после уништења Нимрода затражио кувајтски исламски екстремиста Ибрахим ал-Кандари, јер је, како је рекао, дошло време да муслимани збришу наслеђе фараона. Он је отишао корак даље од Исламске државе и оценио да ни сам пророк Мухамед није довољно „радио“. „Чињеница да рани муслимани који су били следбеници пророка Мухамеда нису уништили фараонске споменике по уласку на египатску територију не значи да то не би требало да ми учинимо сада“, рекао је он.

Амерички утицај

Ова „генијалност просечног“ и потреба за уништавањем бољег и лепшег, међутим, није традиционална у овим друштвима. Ни авганистанском, нити арапском. Довољно је рећи да су сва ова културна блага преживела до данас. Могло би се рећи да су овим вирусом исламисте заразили Американци и то на два начина – преносећи им своју „генијалност просечног“ и обликујући их по свом моделу из свих аспеката, па и по овом, и поспешујући ширење визије ислама свог најближег савезника, Саудијске Арабије, која је уједно и најзадртија и најтврдокорнија исламска држава, из које и потиче данашњи салафизам, односно исламски екстремизам.

Арапи и муслимани чувени су по томе што су у прошлим вековима поштовали културну и историјску баштину народа које су покоравали и у најгорем случају, они су верске објекте претварали у џамије, а ретко када рушили. Овакво затирање културне и историјске баштине нови је моменат међу њима и своје корене има управо у онима које је стварао Вашингтон – талибанима и потом, Исламској држави.

Да Американци имају овакав однос према културном и историјском наслеђу, најбоље говори и њихова сопствена прошлост и данашње понашање. Они ни најмање нису ценили баштину Индијанаца на чију су се земљу доселили, нити ону народа које су потом освајали. Свима су наметали сопствене вредности, што искључује поштовање према културном и историјском наслеђу, јер га ни они сами немају. Да не помињемо све раније примере, посветићемо пажњу само њиховом понашању у Ираку, где њиховим стопама данас иду припадници Исламске државе.

Овога су свесни и сами Американци. Тако су, на пример, још пре десетак година професори Гибсон Мегвајер, Кетрин Хенсон и Џеф Емберлинг са Универзитета у Чикагу упозорили да је од америчке инвазије на Ирак 2003. разарање културних и историјских добара у овој земљи било „запањујуће“. „Као археолози и грађани, ми смо узнемирени због континуираног разарања ирачког културног наслеђа“, навели су они, истичући да је „древни Ирак био колевка градова, писања и точка, Ирак је био центар светске цивилизације као родно место Сумерског, Асирског и Вавилонског царства“. Још је на састанку Унеска, одржаном непосредно по америчкој инвазији, 24. априла 2003. у Паризу, закључено да је по уласку америчких снага у Багдад опљачкано најмање 170.000 драгоцених артефаката из Багдадског музеја и замера се америчким снагама што нису учиниле ни најмањи корак како би се спречило ово и друга уништавања и крађа културног блага. Овакво понашање, међутим, није пуки превид, немарност или безобзирност. Напротив, овде се ради о флагрантном кршењу Женевске конвенције, која јасно налаже да окупационе снаге морају „употребити сва средства у својој моћи“ да заштите културно наслеђе. Због кршења Женевске конвенције се, да подсетимо, иде пред међународни суд. У овом случају може се рећи да су америчке снаге само индиректно криве за уништење ирачког културног блага, али уследили су бројни случајеви где је њихова одговорност за разарање била више него директна и није била изазвана никаквим „војним потребама“. Амерички лист „Нејшн“ писао је још 2005. да је древни Вавилон постао „колатерална штета“ америчке војске, јер је компанија „Халибартон“, чији је генерални директор до именовања за потпредседника САД био Дик Чејни, један од архитеката инвазије на Ирак, направила базу за америчке војнике на локалитету на којем се налазе остаци Вавилона. Британски Гардијан ово је назвао „једним од најбезобзирнијих дела културног вандализма у скоријој историји“, а Бритиш мјузиум је у једном извештају ово упоредио са изградњом војне базе око пирамида у Египту или око Стоунхенџа у Британији. Детаљније о свему овоме писао је један од водећих светских археолога Џон Кертис, који је у свом извештају навео да су хелиодроми и паркинзи за тешка војна возила изазвали знатну штету капији богиње Иштар, једном од најчувенијих споменика старог света. Америчка возила уништила су 2.600 година стар циглени плочник, археолошко благо разасуто је по целом локалитету, ровови су копани преко археолошких ископина, а прекопавања рађена тешком војном механизацијом у потпуности су контаминирала ово налазиште. Поред Кертиса, више еминентних археолога упозорило је да, иако је пљачка Багдадског музеја у првим данима рата била „застрашујућа“, уништавање древних археолошких локалитета има још теже последице за очување историје људске цивилизације. И, ово су само неки од примера којих има прегршт не само у Ираку него и другде у свету. Да ли је сада мало јасније од кога су припадници Исламске државе видели да се по археолошким налазиштима најбоље може превозити булдожером?

Косовски сценарио

Дакле, главни играчи у уништавању светског културног наслеђа су исламски екстремисти и америчка војска. У нашој јужној покрајини не само да имамо присуство и једних и других него имамо и пређашње искуство. С једне стране, видимо не само да Американци нису спремни ни прстом да мрдну да би заштитили бисере светске културне баштине него су склони и да их сами бахато и безобзирно уништавају. С друге стране, имамо екстремисте који мрзе све оно што постоји а што они нису у стању да направе или осмисле, па га због тога и морају уништити. На Косову се прво „стидљиво“ почело са рушењем српских гробаља. Потом су, током бомбардовања 1999. и после њега на ред дошле куће и друге зграде које су симболизовале државу Србију. На крају се дошло до уништавања свега српског, укључујући ту и културно и историјско наслеђе на Косову, које је у потпуности српско, јер Албанци ништа своје тамо нису ни изградили (изузев неколико споменика ликовима попут Адема Јашарија или Била Клинтона). Мартовски погром који се догодио пре више од десет година тек је мала демонстрација онога што би могло да се деси уколико би косовски Албанци решили да предузму озбиљније кораке у чишћењу своје земље од културе и историје (који су, је л‘ те, српски). Само од јуна до октобра 1999. године, уз највеће присуство снага НАТО на Косову, уништено је или оскрнављено 76 цркава, од којих су бројне биле старе и по 600-700 година. Током неколико дана мартовског насиља 2004. уништено је или оскрнављено више од тридесет цркава, а број уништених и оскрнављених цркава од 1999. до 2008. износи 150, од чега 61 има статус споменика културе.

С обзиром на све ово, питање да ли можемо очекивати наставак оваквог разарања, да ли ће можда америчко/исламско/албански багер прећи и кроз зидове Високих Дечана, уопште више не спада у домен немогућег и научне фантастике. По свему судећи, више је питање када, него да ли.

[/restrictedarea]