О једној пропуштеној шанси српске прозе

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА ОД „БАЈКЕ“ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Пише Желидраг Никчевић

Ана Ћосић Вукић присећа се да је њен отац, Добрица Ћосић, Бајку писао 1965. године, на летовању у Охриду. Увече је супрузи Божици читао оно што је током дана написао. Ћосић је тада имао 44 године и три објављена романа: Далеко је сунце, Корени и Деобе I–III. У време кад је настала, Бајка није имала праве читаоце и тумаче, и фактички је прећутана

Анкетирао сам, протеклих дана, десетак људи које можемо сматрати узорним читаоцима и познаваоцима српске прозе, и нико од њих није био расположен да о Бајци Добрице Ћосића каже нешто одређено, да се присети њеног стила и садржаја, да формулише некакав став поводом Ћосићеве најнеобичније књиге. О његовим историјским романима свакако, надугачко и нашироко, о јавном ангажману такође, али о Бајци – не. Мислим да је то озбиљан пропуст не само кад је реч о сагледавању укупне Ћосићеве приповедачке путање него и кад је реч о могућностима и пропуштеним шансама савремене српске прозе.

Наша културна јавност, а нарочито претенциозни критичари, националну књижевност радо представљају као кохерентну целину, у којој нема случајности, која се развија органски и у коју онда згодно уклапамо наше идеје о друштву, о прошлости и будућности. Мада нам обично искуство говори да је писац такође човек са успонима и падовима, са погрешним проценама и лутањима, ми ипак дело једног аутора најчешће желимо да видимо као целину, у којој се разлике наводно подупиру да би резултирале срећним јединством. Тај приступ јесте заводљив, нема сумње, и олакшава нам посао, нарочито ако се комбинује са такође популарном идејом да су тзв. главни приповедачи медиј колективне самоспознаје, да они уместо свих нас обављају мукотрпан и узвишен терапеутски посао.

[restrictedarea]

ИСТОРИЈА, ПА РАЗИСТОРИЈА Као што је поводом руског случаја говорио Бродски: хипнотисана обимом трагедије која је задесила нацију, савремена проза наставља да копа по тој рани, неспособна да је превазиђе, било филозофски, било стилистички.

Писци Ћосићевог формата, наравно, обавезују нас на пажљивију анализу тзв. фаза и праваца развоја. Његово дело уопште није уједначено, и није прожето искључиво моралистичким амбицијама. То нам говори и проста чињеница да је он у другој половини 20. века запосео огроман простор, додирујући границе књижевног, историјског, етичког и политичког дискурса, магнетски привлачећи епигоне и оспораватеље. То траје и данас. Бајка је, ипак, нешто посебно у Ћосићевом стваралаштву. Она нам може помоћи да га видимо у још ширем оквиру, у нешто сложенијем контексту, са поетички и естетски слободније ангажованим рукописом.

У време кад је настала, Бајка није имала праве читаоце и тумаче, и фактички је прећутана. У том прећуткивању било је и неке врсте разумног (да не кажем баш оправданог) идеолошког зазирања. Предосећао се, наравно, њен субверзивни потенцијал, али у самом друштву – за прави одјек – још није било довољно артикулисане субверзивне енергије. Са друге стране, ни у нашој тадашњој прози за Бајку такође није било ослонца. Њена уметничка средства као да су спонтано превазишла њену изворну интенцију.

Из Ћосићевих записа ми сада отприлике знамо шта је он хтео да постигне: прелом и дистанцу у односу на владајућу друштвенополитичку атмосферу, бекство из разочаравајуће збиље у уметност, са обавезом да се и тамо, у антиутопији, достојно поднесу консеквенце судбоносног избора. Катарза је овде била могућа управо зато што је постојала претходна индоктринација. Очараност, па онда разочараност. Историја, па разисторија. Човек мора да поздрави ту врсту интелектуалне одлуке и храброст да се она обелодани, мора да поштује њену елементарну моралну основу.

Као што знамо, тадашњи идеолошки систем на ову Бајку није преоштро реаговао, ни тамо није било дораслих читалаца. Међутим, по мом уверењу, оно због чега треба да ценимо ово Ћосићево дело уопште није идеолошка субверзија, нису то ни етика ни филозофија, ни Ћосићеве идеје, веровања и визије, већ генерални стилистички продор у правцу који српска проза тада није познавала, а који ни данас није баш распрострањен. Притом не мислим на жанровску новину Бајке, она ту није пресудна, као што не мислим да је њен одлучујући допринос раскринкавање Брозовог тоталитаризма. Бајка наравно апсорбује жестоку осуду социјалног и политичког поретка у земљи, пародира га и карикира немилосрдно, показује каква се чуда и страхоте ту крију, докле то може стићи, али језик Бајке – Ћосићев језик, српски језик – ту иде још даље, излива се преко корица књиге независно од конкретног друштвеног зла са којим се наводно обрачунава, и сопственом снагом стиже до најдрагоценијег – естетског учинка.

ПРОПУШТЕНА ШАНСА У Бајци, поред очигледног поетског фона, постоји крајње ефектно пародирање свеобухватног идеолошког дискурса, ту је (и за ранијег и каснијег Ћосића) врло необична и разиграна световна терминологија, на делу су скоро сви слојеви савремене дикције. Језик који је засукао рукаве. Чини се чак да писца реченице носе и даље него што је намеравао, даље него што му то дозвољава његов рационални посматрачко-аналитички дар. То више није само језик подражавања и раскринкавања већ језик креирања и досезања нове приповедачке стварности.

Колико год бих волео да Добрицу Ћосића из Бајке повежем са другим писцима, домаћим и страним, радије одустајем, јер се тиме ништа не разјашњава. Не знам баш тачно ни шта се тада читало, шта је на људе претежно утицало – ваљда Сартр, Ками, Кафка, Хемингвеј… Рећи ћу само да је у многим деловима Бајке, у бројним њеним фантазмима и сликама, на делу заиста вртоглава приповедачка машта, да је ту прорадила инвенција на чији смо пуни процват морали да чекамо пола столећа. Поменућу само два неочекивана имена: Војислав Деспотов и Светислав Басара! Наравно, знам да то звучи помало комично и апсурдно, али у Бајци од пре пола века постоје читави приповедачки блокови за које би се човек кладио да су могли настати искључиво у постмодерном духу, и то у његовим понајбољим тренуцима.

И по томе се може закључити да је у питању неки озбиљан заостатак, нека глупа блокада, нека пропуштена шанса српске књижевности. Да је прећуткивање Бајке осујетило слободнији развој српске прозе и можда чак развој националне психологије као такве, до које нам је иначе толико стало.

На крају, за ових педесетак година откад је Бајка настала, није нам понуђен неки убедљивији опис, неки бољи начин образлагања политичких алтернатива које су тада деловале, а и сада нас злокобно окружују. Ћосићев опис, наравно, није био ефикасан као, рецимо, Орвелов, није сломио моћ онога што је описивао, али би нас – да смо тада имали боље читаоце – ослободио многих предрасуда. И што је најважније: савремена српска проза остављала би знатно бољи утисак.

[/restrictedarea]