Nagrađeni zločin

Predrag Radonjić / urednik KiM radija

Reporteri Radio-televizije Kosova koji su 17. marta slali dramatične izveštaje o srpskoj krivici „kažnjeni“ su od strane međunarodne zajednice uplaćivanjem 100.000 evra za edukaciju novinara u inostranstvu o toleranciji

Prošla je još jedna godišnjica pogroma 17. marta, jedanaesta po redu. Ne bismo se ovog puta još jednom bavili katalogizacijom i popisom ubijenih, povređenih, etnički očišćenih sela i gradova, spaljenim crkvama i kućama, porušenim grobljima, premda se neprestano treba podsećati, razvijati kulturu sećanja koja bi trebalo da bude nauk za budućnost.

 

LEGITIMNA META ZA NAPADE Pogrom nad Srbima i njihovim svetinjama, koji je otpočeo 17. marta 2004. i trajao tog i naredna dva dana, brižljivo je pripreman. Čak su se i u liberalnoj i građanski orijentisanoj „Kohi ditore“, kako se i kod nas percipira, pred 17. mart mogli naći tekstovi izvesnog Petera Rogela (novinara kome potom nije bilo moguće utvrditi identitet) gde se poziva na linč Srba koji „dolaze na Kosovo iz ostataka beogradskog kriminalnog režima“, koji „nemaju pravo na život na Kosovu i predstavljaju legitimnu metu za napade“. Srpski manastiri proglašeni su za centre veze srpskih tajnih službi, a dr Hakif Bajrami, u knjizi objavljenoj te 2004, „naučno“ dokazuje kako „srpski popovi“, od doseljavanja ovog „čopora sa Karpata“ organizuju viševekovno etničko čišćenje Kosova od Albanaca.

[restrictedarea]

Organizaciju povlačenja medijskog okidača, odnosno plasiranje lažne vesti o davljenju u Ibru trojice albanskih dečaka, koje su navodno Srbi psima naterali u reku, obezbedio je izvesni Halit Baraniju iz južnog dela Kosovske Mitrovice, poznat, inače, odranije po svojim izveštajima tokom NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije kako Srbi spaljuju Albance u visokim „Trepčinim“ pećima. U tome je imao logističku podršku Javnog servisa, Radio-televizije Kosova, čiji su reporteri potpirivali tenzije dramatičnim izveštajima u kojima se aludiralo na srpsku krivicu. Za sve to „kažnjeni“ su od strane međunarodne zajednice uplaćivanjem 100.000 evra za edukaciju novinara u inostranstvu o toleranciji.

Sam pogrom protekao je u sramotnoj pasivnosti većine pripadnika KFOR-a na Kosovu. Nemačke vojnike ovog kontingenta, koji su mirno gledali kako rulja pali Bogorodicu Ljevišku, spomenik svetske baštine UNESKO-a, i sve srpske kuće i brojne bogomolje u ovom gradu, čak je i „Špigl“ okarakterisao kao „kosovske zečeve“. Nisu bolji bili ni francuski vojnici, koji nisu učinili ništa da spreče masu u spaljivanju srpskog sela Svinjare ili zaštite od uništavanja manastir Devič. Nešto časniju ulogu imali su italijanski i američki pripadnici KFOR-a.

 

PROMENJENA MATRICA U svojim akcijama, rušilačka masa imala je u pojedinim slučajevima čak i podršku kosovskih policajaca. Jedan od tipičnih primera posledica 17. marta je naselje Čaglavica, u kojem ovaj tekst i nastaje. Pre pogroma, ovo je bilo većinski srpsko mesto. Posle njega, u obnovljene kuće, koje su bile spaljene, Srbi se nisu vraćali i počela je prodaja Albancima. Ubrzo je krenuo i talas prodaje imanja ostalih Srba. Na njima su sad nikli čitavi kvartovi kuća naseljenih Albancima i ovo mesto je danas manjinski srpsko.

Za sve navedeno, i prema ocenama OEBS-a, niko nije adekvatno odgovarao niti bio sankcionisan. Naprotiv. Politika međunarodne zajednice ostvarivanja zacrtanih standarda, pa određivanja statusa, koja je u međuvremenu promenjena u matricu „i standardi i status“, odnosno njihovog uporednog ostvarivanja, posle 17. marta promenjena je u politiku „status, pa standardi“. Prema analizi Međunarodne krizne grupe neposredno posle 17. marta, nasilje kosovskih Albanaca ukazalo je na njihovu frustriranost neostvarenom nezavisnošću, i zbog toga im je nju potrebno što pre udeliti. Sličnu reakciju imali su i politički i vojni predstavnici međunarodnih misija. Albanci su pokazali destruktivni potencijal i spremnost da se oružano sukobe čak i sa KFOR-om, kao što se dogodilo na više mesta, i pred tim su se svi povukli, verujući da će ih tako primiriti i kupiti sebi lagodnost misije.

Srbiji i Srbima ostaje da se sećaju, da izvlače zaključke za budućnost. Moleban, a pogotovo kasnije rušenje ambasada i džamija, bili su pogrešna reakcija koja je poslužila svima onima sa nečistom savešću da zabašure jedan od najvećih mirnodopskih zločina, počinjen, pritom, na teritoriji pod protektoratom vodećih zapadnih sila. Zločin koji je nagrađen.

[/restrictedarea]

Jedan komentar

  1. Naravno NAGRADJEN ZLOČIN (pogrom 17. marta nad Srbima, srpskim crkvama-svetinjama, srpskim kućama i imovine…) – a da niko za zločine albanaca u mirnodopsko doba nije odgovarao-(!)? To je bila pobeda albanskog separatističkog fašizma, i još jedan korak bliže otimanju vekovne srpske teritorije i izgradnji druge albanske muslimanske države KOSOVO.

    Medjunarodna Zajednica i EU je samo verbalno osudjivala taj pogrom, indoktrinirana strahovitom antisrpskom i autošovinističkom Beogradskom-srpskom medijskom i terenskom propagandom (kopanje po Batajnici i Srbiji i otkrivanju i dokazivanju, navodno, srpskih zločina nad albancima). Glavni medijski propagatori; Peta kolona, Vuk Drašković, Nataša Kandić, Sonja Biserko…

    POGROM 17. marta bio je opravdavan i od pojedinih EU parlamentaraca (preko medije) koji su imali razumevanje za “pogrom” kao PRAVO ALBANACA NA OSVETU, zbog navodno zločinačko-terorističkog režima Slobodana Miloševića koji je hteo da pobije i protera sve albance sa Kosova i Metohije (medijska propaganda srpske pete kolone)?! Nastavak…

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *