Идентитетски геноцид

Драгомир Анђелковић 
У околностима када официјелна Подгорица настоји да затре Српство на простору Црне Горе, то што Београд одржава са њом добре односе исто је као да је – а није – Недићева Србија развијала пријатељство са Павелићевом НДХ

Геноцид се дефинише као „злочин намерног, делимичног или потпуног уништавања националних, етничких, расних или религијских група“. Обично се има у виду физичко истребљивање припадника неке заједнице. Међутим, уништење може да се спроведе ништа мање ефикасно и на други начин: идентитетским затирањем. Ако људи престану да се, за почетак, декларишу, а потом и осећају као припадници неке групе – она је уништена. Оно што је прво мимикрија постепено прерасте у трајно стање! Са таквим, без претеривања, идентитетским геноцидом, суочава се српски народ у Црној Гори.

 

ДУКЉАНИЗАЦИЈА ЦРНЕ ГОРЕ Тзв. „црногорска нација“ је административно проглашена и потом системски стварана од стране титоистичких власти. Како ни сила није довољна да људи преко ноћи престану да буду оно што су вековима били њихови преци (а и они „до јуче“) осмишљен је и конструисан трансформациони мост. Њега је представљала идеја да су Црногорци – иако су се током историјско-државног развоја, наводно, формирали у посебан народ – у ширем смислу део српског националног корпуса. Отуда, рећи за себе „ја сам Црногорац“ није искључивало и српску припадност. Додуше, све је чињено да последње постепено избледи те да се црногорски идентитет неприметно до краја искристалише као самосталан. А оно што данас оличава антисрпску политику агресивне изградње новог идентитета као антиидентитета већ је почело да се одвија – мада не са таквим набојем какав има сада – крајем 70-их и почетком 80-их година.

Долазак Милошевића на власт, са тим скопчане промене у Црној Гори и генерално оживљавање српске свести широм Југославије ограничили су тај процес. Већина Црногораца вратила се коју деценију уназад на лествици идентитетског двојства, док га је мањина одбацила у духу изворног српског идентитета или, с друге стране, већ из боце пуштеног дукљанског демона. Што се тиче државне политике, она је ишла линијом мањег отпора, а то значи да се копрцала у водама идентитетског двојства, и ово је чињено без озбиљне идеолошке подлоге и по инерцији. У таквим околностима је Мило Ђукановић – и у националним питањима вођен пуком утилитарном логиком и бескрупулозним прагматизмом – проценио да је дошао тренутак да постане „дукљански патријарх“.

У функцију борбе за личну власт, односно стицања међународно признатог комада земље који контролише његов картел, ставио је црногорски национални сепаратизам. Украо је накарадну дукљанску идеју од екстремиста који су је, спонтано или по задатку ДБ-а приграбили, и од ње направио државни пројекат. При томе је полазио од прерађене концепције француског краља Луја XIV у смислу да је Црна Гора исто што и Мило Ђукановић. Но, у околностима када је још постојала заједничка држава Србије и Црне Горе, где су какву-такву потпору могли да нађу заговорници националног и државног јединства српског народа „с мора и Дунава“, односно у Црној Гори, постојала је и јака и национално самосвесна Српска православна црква – па Ђукановићева политика није могла да не доведе до озбиљних последица.

 

[restrictedarea]

ФАЗНО ЗАТИРАЊЕ СРПСТВА Упркос агресивној политици „социјалног црногорства“ – која је подразумевала да се више него гласно и нападно јасно декларисање у тзв. национално заокруженом црногорско-дукљанском смислу на разне начине награђује од стране власти у Подгорици – дошло је до раскола црногорског корпуса. Национално двојство, ако и није било потпуно одбачено, свело се на прибежиште оних који нису имали храбрости да се определе или су пак били гранично (али не још и тотално) индоктринирани па су остали у домену фарсе.

Према попису из 2003. године декларисало се око 268,5 хиљада, тј. око 43 одсто житеља Црне Горе као Црногорци, а као Срби њих 198,5 хиљада, тј. 32 процента. Приближно 394 хиљаде становника Црне Горе (63,5 одсто) изјавило је да је њихов матерњи језик српски, док се њих 136 хиљада (22 одсто) определило за некакав црногорски језик. Укратко, од око 75 одсто православног становништва Црне Горе, у аутентичном српском смислу (Срби који говоре српским језиком) изјаснило се њих 32 одсто, као Црногорци  (умишљени Дуљани) који немају ништа заједничко са Србима (тзв. Црногорци који говоре тзв. црногорским језиком) око 15 одсто, а заточника концепта идентитетског двојства (тзв. Црногорци који говоре српски) било је приближно 28 процената.

Услед притисака официјелне Подгорице, која као државни пројекат спроводи систематски рад на стварању тзв. црногорске нације и потискивању свега српског (језик, историја итд.) већ на попису становништва 2011. број опредељених Срба смањен је на 178 хиљада (29 одсто) а број Црногораца повећан је на 279 хиљада (45 одсто). Што се тиче језика, српски је остао матерњи за 266 хиљада становника Црне Горе (43 одсто) док је тзв. црногорски то постао већ за њих 229 хиљада (37 одсто). Исказани Црногорци (умишљени Дукљани) који говоре тзв. црногорским језиком, тако су од стране власти наметнути као релативна већина у Црној Гори (нешто преко 30 одсто популације).

Ни то није довољно Ђукановићевом режиму. Уосталом, логично је да је тако. Њему је циљ да потпуно затре Српство у Црној Гори. Јер, док год макар тиња његов пламен, могуће је да се у неком моменту ствари отргну контроли зеленашке власти, те да сагори све оно што на антиидентитетском плану она чини. Потребно је много времена да се конструкција саткана од лажи потпуно учврсти. Векови су били потребни док се од исламизираних Срба, уз помоћ разних антисрпских држава и режима, није изродила некаква накарадна бошњачка нација. А и данас је она на кристалним ногама. Опет, Ђукановић добро зна да ако као своје завештање остави колико-толико консолидовану тзв. „црногорску нацију“, бар за неке ће у историју ући као „отац нације“. У противном, остаће генерално упамћен као обични криминогени диктатор, каквих је пуна повест Латинске Америке.

 

ТОТАЛНИ АНТИСРПСКИ РАТ Како тврде људи из Ђукановићевог окружења, његов план је да путем потискивања српског језика и наметања црногорског, индоктринације фалсификованом историјом, експанзије „социјалног црногорства“ (а већ сада свега седам одсто запослених у јавном сектору и знатно мање, тј. око два одсто у полицији, декларишу се као Срби, што значи да је циљ да се створи свест да онај ко је Србин не може да рачуна на било шта што је под контролом Подгорице, од изградње каријере до курентних послова који се ослањају на буџет) – на следећем попису број Срба буде сведен на максимум пет одсто. За то је потребно још нешто: озбиљно слабљење једине институције која се у Црној Гори и даље бори за српску ствар. Другим речима, треба очекивати још жешће ударе од садашњих на СПЦ, митрополита Амфилохија и његове сараднике.

И док се све то догађа, односно док црногорска држава спроводи идентитетски геноцид усмерен против српског народа, шта Србија чини? Ништа! Буквално ништа! Због добрих односа официјелног Београда и Подгорице, односно премијера, жртвује се историјска истина о српском карактеру Црне Горе, још живи тамошњи српски народ и геополитички интерес Србије и читавог Српства (излазак на море, стабилна позиција Источне Херцеговине, која без Црне Горе буквално „виси“, итд).

Званичници Србије упорно изјављују да на релацији са Црном Гором нема проблема, односно да су међусобни односи бољи него икада. Разуме се, упркос члану 1. Устава Србије, који њу дефинише као матичну државу читавог српског народа, не чини се било шта да се помогне Србима у Црној Гори, који су изложени идентитетском геноциду. А све речено што ради Подгорица чини ствари таквима као да је Београд током 1941–1944 одржавао добре односе са злочиначким режимом Анте Павелића. Он је настојао да покоље или делимично покатоличи и тако асимилира Србе, док се режим Мила Ђукановића упиње да од њих направи тзв. Црногорце. Последње је мање крваво али се у суштини своди на исто – на неки вид геноцида!

 

БУЂЕЊЕ СРБИЈЕ Несхватљиво је да Београд све мирно посматра. За то нема никаквог оправдања, што важи како за власт, тако и за опозицију, медије, национално оријентисани невладин сектор. Ту и тамо се појави понеки чланак, какав је недавно био текст о будућности Срба у Црној Гори, објављен у дневном листу „Политика“. И то је то. Уместо да се јавност заталаса и почне да врши притисак на власт да почне да делује у прилог заштите угроженог нашег народа у Црној Гори, ствари се брзо слежу. У таквим околностима је ових дана, после несхватљиво дугог времена, ново руководство добила и наша Управа за дијаспору и Србе у региону. Да ли би требало очекивати да ће она почети да се бави српским питањем у Црној Гори?

Мислим да је одговор негативан. О таквим стварима одлучује државни врх а не било која управа понаособ. Зато је важно да сви медији и национални делатници истрајно почну да се баве Србима у Црној Гори и чињеницом да су изложени својеврсној неоусташкој претњи коју Београд не само да игнорише већ на неки начин и охрабрује. Од речи све почиње и ако се њима доследно делује, много тога се може постићи. Улице су почеле да се таласају, пре или касније (али свакако раније него што је редовном процедуром предвиђено) имаћемо парламентарне и председничке изборе, па је сада неопходно наметнути као врло важно српско питање у Црној Гори. Власт и опозиција које га буду ниподаштавале морају да постану свесне да ће платити како актуелно политички, тако и историјски цех. Мило је Анте а морамо дати одговор на питање ко су и шта су они који то у Београду неће (хтети) да виде?

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *