Чека се још само бриселски имприматур?

ПОВОДОМ НАЦРТА НОВОГ ЗАКОНА О КУЛТУРИ

Пише Срба Игњатовић

Глобалистичка тенденција да се сва култура, у укупној својој сложености и разуђености (чак стратификованости – од оне масовне до високе, илити елитне) преиначи у забаву у предложеном Нацрту има удела. Од тога па до знаменитог преумљења како стваралаца тако и реципијената културних добара свега је корак

Питање које је ових дана поставила група интелектуалаца, превасходно писаца, критикујући нацрт новог закона о култури (о чему је Печат у два наврата писао) формулисано као Ко убија културу Србије, има једноставан одговор. Културу утамањују, преиначују, преумљују и „превеславају“ они исти „фактори“ који, што споља, што изнутра, већ годинама убијају Србију. И није ту реч само о томе да нас је, сваке године, за по један осредњи град мање.

МНОГОСТРУКА РАДИЈАЦИЈА Прилика је, међутим, да се каже и која реч о фамозном нацрту новог (иновираног) закона о култури. Његов назив намерно пишем малим словом пошто још није извесно како ће он гласити. У једној варијанти је то закон о „јавном интересу“ у култури. При томе је јасно да је реч тек о једној неинвентивној замени: оно што се некада називало друштвеним интересом сада је замењено тим јавним, будући да је све друштвено (заједничко, опште) постало непожељно. На страну што флоскула о јавном интересу више приличи медијској сфери, али да не цепидлачимо. Намеће се, међутим, не тек као пошалица и лака логичка игра, питање да ли, када већ постоји јавни, егзистира и неки тајни (потајни) интерес у сфери културе.

Одговор би, гле чуда, могао да буде позитиван. Глобалистичка тенденција да се сва култура, у укупној својој сложености и разуђености (чак стратификованости – од оне масовне до високе, илити елитне) преиначи у забаву у споменутом нацрту има удела. Од тога па до знаменитог преумљења како стваралаца тако и реципијената културних добара свега је корак.

Својевремено је неко – мислим Миша Ђурковић – приметио колико је важан и деликатан начин уобличавања идентитетских министарстава и одабира њихових челника. Реч је о министарствима просвете, културе и вера (последње сведено на канцеларију). У којој је мери делање тих инстанци важно не само по националну културу и просвету него и по шире појмљено здравље народа (идентитет) излишно је и говорити. Ако се не можемо лако искобељати из економско-финансијских канџи евроатлантиста и њихових домаћих следбеника-помагача, ваљда можемо, колико-толико, да чувамо – намерно нећу рећи само национални, већ смислени национални идентитет. Упркос чињеници да је он, многоструком „радијацијом“ са свих страна и из свих извора, већ увелико доведен у питање.

Које се још теме, у поводу споменутог нацрта, неминовно отварају?

СТАТУС И АУТОРСКА ПРАВА Једна од њих је, свакако, статус посленика у култури, у првом реду стваралаца, уметника. Неснађена и ојађена уметничка удружења, све бринући о нужном преживљавању и уским интересима, никако да се досете кључне ставке, наиме ауторских права. У земљи Србији – питајте издаваче, дистрибутере филмова и серијала, продавце софтвера, донекле и музичких производа – страни аутори су у великој мери заштићени, то јест нужно обештећени. О томе брину овдашње агенције и адвокатске канцеларије. Насупрот томе, на пример, домаћим писцима тиражна штампа, медији (ТВ, радио) уметнички часописи, библиотеке и трибине, као и издавачи, по правилу, већ годинама, не исплаћују надокнаду за рад. Та врста рада отписана је, поништена као „мислена именица“. Истина је да се у овој сфери намножило дилетаната свих врста, самопроглашених писаца, али су и они професионално веродостојни, управо у друштвеној равни, аматеризовани. Пара за забаву има, али не и за ишта озбиљно и темељно, поготову за ваљану књигу (и њеног „произвођача“). Спутане тендерима, рецимо, библиотеке готово да и не набављају нове часописе и књиге, о организацији вечери, наступа и манифестација (уз неопходан хонорар за учешће) може да се говори тек ту и тамо. На једном од минулих сајмова министар Тасовац је анимирао посетиоце да на одређеном штанду оставе свој вишак књига намењен библиотекама као „хуманитарна помоћ“. Мислим да је том приликом и сам уручио сопствени прилог, што значи да је свестан пошасти коју су у овом домену начинили тзв. тендери (Закон о јавним набавкама). Али није махнуо ни праменом косе не би ли тај вапијући проблем отклонио.

[restrictedarea]

Да институт ауторског права и ауторских хонорара у Србији иоле функционише – у складу с постојећим законом, још једним мртвим словом на папиру – не би било ни јагме око новчаних националних признања нетачно званих пензије. Композитор Зоран Христић је недавно, у једном кратком напису, напомињући да је и сам добитник тог признања (баш као и потписник ових редова) навео како је његова противвредност у почетку била већа од седам стотина евра, док је сада нешто преко три стотине. Ојађени пензионери свих фела, као и пропали кандидати, жестоко су се побунили против тих наводних „дуплих пензија“, најчешће и не схватајући да је реч о једној врсти готово социјале – пауперизованим уметницима, годинама лишеним ауторске надокнаде за рад – односно о тек селективној компензацији за минули рад. Да је реч управо о томе, довољно говори буџетска ставка под којом се ова давања воде. Она гласи: „социјална давања“.

ОБМАНЕ ОКО – ЕСТРАДЕ  Ко се све у тај „круг“ уденуо а ко прошверцовао, друго је питање. Новинарка угледне Политике написала је у свом тексту да је реч о цифри од пет стотина „естрадних уметника“ – и остала жива! Цифра је, чињенично, знатно мања од четири стотине, а „естрадне уметнике“ и сл. на листу су уденули управо политички моћници. И нема их одвише, можда десетак. Свеједно је реч о листи која државу кошта око 300 милиона динара на годишњем нивоу, док спортисти вреде два и по пута више – 750 милиона, а право на уживање тог признања стичу по навршеној четрдесетој години живота. Министар Удовичић, међутим, за разлику од министра Тасовца, избегао је да насрне на колеге – једноставно је изјавио да он никакво признање те врсте не прима, и тиме закључио сваку расправу.

Али да се вратимо ужој теми, то јест уметницима, тој посебној врсти културних посленика. Како у култури има места за менаџере, пи-арове и партијске активисте, а махом не и за оне који обрађују „свој врт“, односно стварају, највећи број млађих уметника је у такозваном статусу самосталаца. Имају стаж, што је нека врста социјалне заштите преостала из ранијих времена, али у „новодемократском“ контексту признат на средњу стручну спрему, и крајње непоуздано, с мене на уштап, „покривен“. Тако је барем у Београду, ваљда и у Новом Саду. Изван њих, ко зна како. Највероватније никако. Подразумева се да им приходе нико не гарантује, ни за какав рад. Из угла армије незапослених и посве обесправљених, истина је да и овај минимални бонус делује као незамислива привилегија. Свеједно, треба се наћи у претходно описаним условима – изостанку не само „тржишта“ већ и минималних услова да се уновчи властити рад (текст, књига, слика…) – да би се видело какав је истински статус уметника, без обзира на његов потенцијал и „продуктивност“.

Ако такав уметник дочека пензију – по описаном основу – једва да ће имати за хлеб и воду, не и за млеко. О лековима да и не говоримо. Чувено национално признање у томе случају личи на једини спас. И баш због описане ситуације је пуна примена ауторског права утолико значајнија, јер она продуктивном ствараоцу, оном који је још у снази, гарантује да ће имати од чега да живи, и преживи, не мољакајући ни за какву милостињу и социјалу, не стајући ни у какав ред. Поготову не налик на онај мучни ТВ серијал Ја имам таленат у којем је пијаниста Тасовац имао улогу цезара међу млађаним очајницима-гладијаторима жељним ма каквог успеха и места под (естрадним) сунцем. Била је то, у ствари, знаковита најава једне будуће министарске каријере.

ИМОВИНУ ПОЈЕЛА МАЦА Најзад, треба рећи и ово: у давно време, између силних минулих ратова вођених на брдовитом Балкану, поједина стара уметничка удружења (примерице сликара, глумаца) разумно су стицала и имала релевантну имовину: домове за остареле чланове, станове и пословни простор за рентирање, сопствене потпорне фондове. И оно што је после ратова некако опстало и било сачувано ишчезло је, национализовано после 1945 – вољом револуционарне власти. Пошто у скорије време поступак реституције, и онда када је евентуално било могуће, није ни покушан (у чему неснађена уметничка удружења имају свој део кривице) ову имовину пређашњих генерација уметника је „појела маца“. Тек колико да се подсетимо како су наши стари бринули о културној добробити свог рода, ваља споменути Коларчеву задужбину, Капетан Мишино здање, палате Луке Вукаловића Требињца, збирке од којих је настао Народни музеј, кнез Михаилово Народно позориште… А ту је и низ бројних мањих, појединачних поклона и легата.

Последње покушаје да се утемеље уметнички фондови солидарности (узајамне помоћи) попут оног књижевничког који је својевремено иницирао Миодраг Булатовић а помогао га новцем од својих хонорара Добрица Ћосић, однела је инфлација из деведесетих година минулог века (плус разарање домаћих банака). Подразумева се да уметничким удружењима и њиховим члановима није надокнађен ни један једини динар, макар по систему „старе штедње“, а конто оваквих покушаја да се домогну макар минималне финансијске сигурности. А није мали број примера да су им, управо у новијем периоду, отуђена и нека зачудо преостала материјална права и имовина. Слично је прошао и доскорашњи Фонд ПИО самосталних делатности (заслугом тадашњег министра Динкића) унутар којег је на једног пензионера долазило пет активних делатника који га својим доприносима пуне и увећавају. И паре, и имовину овог здравог Фонда практично је конфисковала „револуционарна“ бриселско-евроатлантистичка „маца“, остављајући све врсте самосталаца, његових корисника, а међу њима и уметнике, у позицији пуких овисника од самовоље тзв. политичке „елите“ и њених хирова. Тако је ударен последњи клин у „мртвачки ковчег“ са којим је сахрањена свака идеја макар релативне материјалне сигурности самосталних делатника, почев од занатлија, чијим је улагањима после светског и нашег грађанског рата Фонд и зачет, па све до уметника. Шта би се друго и могло очекивати од неолибералних „револуционара“ који су, двехиљадите, калашњиковима преузимали банке?!

Министарство културе, та моћна „фабрика“ од преко стотину запослених, која одједа свој (колики?) сигурно нимало скромни део буџетског колача, као и све сличне институције, такође очито већ подуже болује од акутног „бриселског револуционарства“. Зато је логично што о оваквим „ситницама“ у том ресору нико не размишља. А и чему би ако је ухлебљеним транзиционим добитницима и овако више него добро? Чему разбијати главу ако је не само једино важна него и у свему једино меродавна велика туђа памет? Србија има да буде европска, са Србима или без њих, како својевремено (претећи или пророчки ?) устврди онај Прокић. Није зачуђујуће што у Србији, у којој све, наводно, почиње од двехиљадите, сада кружи прича да споменути нацрт закона о „јавном интересу“ у култури чека још само бриселски имприматур. Потом ће, где него у парламенту, брзопотезно бити усвојен. Културо Србије, наздравље!

[/restrictedarea]