Уцене уместо (суштинских) преговора

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић
Министри финансија еврозоне применили су (не)очекивано у дијалогу с новим грчким властима о даљој финансијској помоћи ултимативни захтев, по суровом и беспоговорном принципу „узми или остави“. Уследио је резак Варуфакисов одговор да ултиматуми у европској историји никоме ништа добро нису донели

Блеф или уцена? Ако у томе постоји дилема, једно је сигурно: уз те, посве опречне интерпретације (не)очекиваног краха састанка министара финансија еврозоне с њиховим грчким колегом Јанисом Варуфакисом о даљој финансијској помоћи његовој земљи, минулог понедељка увече, ушло се у нову драму у ионако драматичним односима између Атине и Брисела.

Министри финансија еврозоне устали су од преговарачког стола с уверењем да Грк, иначе експерт (универзитетски професор) за теорију игара, покерашки блефира, ризикујући „да све изгуби“. Варуфакис је узвратио да није реч о блефу, у питању је „изборна обавеза“ од које не може и не сме да одступи, уз констатацију да је на (пропалом) састанку био суочен с голим ултиматумом, уз јетку опаску и резак одговор да ултиматуми никад и никоме у европској историји нису донели ништа добро.

УСТУПЦИ ДА, УЛТИМАТУМИ НЕ С „изборним мандатом“ да преговара о новим условима отплате астрономског дуга, који би његовој земљи дозволили да „дође до даха“, грчки министар је суочен, по беспоговорном и суровом принципу „узми или остави“, с уценом: без дословне реализације досадашњег аранжмана, чија суштина је сведена на драстичну, ригорозну штедњу, нема нове финансијске помоћи.

Оптужујући европске партнере за „ригидан став“, Варуфакис је саопштио, после састанка, да је био спреман на уступке, али не и на ултиматуме. Програм да, драстична штедња не. Нисмо пристали, објаснио је, да додатно смањујемо најниже пензије и плате, јер су такве мере довеле до хуманитарне и друштвене кризе и катастрофе.

Иако је уочи овог драматичног (и пропалог) састанка било извесних наговештаја да ће се ући у мирније воде и да би (тврдокорна) бриселска бирократија и нове грчке власти могле да се сретну „на пола пута“, изостао је, очигледно више прижељкивани него реално очекивани компромис. Уследиле су међусобне оптужбе и пале, опет, тешке речи. Остала су, међутим, ипак донекле одшкринута врата: могућност да се до петка (кад овај број „Печата“ већ буде на киосцима) и евентуално новог министарског сусрета, донесе коначна одлука о судбини постојећег грчког аранжмана са еврозоном, који истиче крајем фебруара.

Варуфакис је био очигледно охрабрен „папиром“ који му је у понедељак, пре вечерњег министарског састанка, у име Европске комисије предочио Пјер Московици, комесар за финансије. Московици је, иначе, јавно пледирао да се компромисом успостави „равнотежа између изборне воље грчких грађана и међународних обавеза које Грчка мора да испуни“.

Варуфакис је, каже, био спреман да одмах, без одлагања, потпише тај документ. У њему су нуђени за Атину прихватљиви услови и – формулације. Грчка би, по том документу, формално затражила привремено четворомесечно продужење „кредитног аранжмана“ – уместо омраженог „програма помоћи“ – без досадашњих условљавања (ригорозна штедња) а у том року били би испреговарани, у „духу поверења“, међусобно „прихватљиви модалитети“.

[restrictedarea]

ТОРПЕДОВАЊЕ КОМПРОМИСА „Несрећним случајем“, подсетио је Варуфакис, тај документ напрасно је повукао, „готово минут“ пре почетка министарског састанка, шеф еврозоне, Холанђанин Јерун Дајселблум и тако, тврди Варуфакис, „торпедовао могући компромис“.

Холандски министар финансија је, после састанка, објаснио да је „имао у виду“, уз друге папире, и документ Пјера Московиција. Потегао је, међутим, питање овлашћења и надлежности: у овом случају, одсекао је, одлучује Еврогрупа као заступник кредитора, а не Европска комисија и њен комесар. И сви министри еврозоне одреда били су, подсетио је Дајселблум, јединствени: Грчка мора да прихвати досадашњи, неизмењен аранжман, са свим ставкама и условима, како би добила нову траншу финансијске помоћи.

У диктирању беспоговорних услова видео се, по многима, „рукопис“ (непопустљивог) немачког министра финансија Волфганга Шојблеа. У његовој резолутности извесну улогу је, могуће, играла лична повређеност (и нескривена озлојеђеност) због чињенице да су га грчки карикатуристи, непосредно пре бриселског састанка, представљали као (нацистичког) „гаулајтера“.

Горе од њега у грчким медијима, али и у изјавама појединих грчких политичара с лева и десна, пролазила је канцеларка Ангела Меркел. У карикатурама је представљана као „нови Хитлер“, с брчићима оног старог. Нови грчки премијер Ципрас никад није ишао тако (пре)далеко, иако је жестоко критиковао неолиберални диктат ригорозне штедње „а ла Меркел“ и упозоравао на могући социјални и „хуманитарни холокауст“, као последицу „рецепта“ који је Грцима донео много невоља и буквално „одувао“ с политичке сцене бившу власт која је покорно, макар и невољно, прихватала диктат и уцену.

ЖАЉЕЊЕ ГРКА После првог, и за сада јединог кратког сусрета немачке канцеларке и новог грчког премијера на последњем самиту лидера Европске уније, (наглашено) радознали медији забележили су изјаву Меркелове да се са Ципрасом „поздравила пријатељски“, уз опаску да је Грчка, као тема, на самиту „само успут“ споменута.

То је протумачено као канцеларкина порука да у свету, и у овом часу (а управо се вратила из Минска, с напорних преговора о успостављању примирја у Украјини) има „ургентнијих и важнијих проблема“.

Шојбле, иначе, није крио, одлазећи у Брисел на „одлучујући сусрет“, да је „веома скептичан“ кад је реч о исходу састанка и великим очекивањима обе стране. И Грка и поверилаца.

Иначе неугодну ситуацију додатно је драматизовала чињеница да се све дешава у драстичној временској изнудици: до истека садашњег аранжмана остало је само неколико дана, а за евентуално продужење аранжмана, у том „цајтноту“ морали би да се, као у немачком случају, изјасне и парламенти.

У изјави за немачки радио Шојбле је, у понедељак ујутру, рекао како му је „жао Грка“, изабрали су владу која се, у овом тренутку, понаша „прилично неодговорно“. У истом тону огласио се и аустријски министар финансија Ханс Јерг Шелинг, тврдећи да нова грчка влада погрешно процењује финансијску ситуацију у којој се земља налази.

Грчки премијер Алексис Ципрас је у интервјуу за немачки недељник „Штерн“, пред сусрет о којем је реч у овом тексту, саопштио да су напори његове владе усмерени ка „спречавању грчке трагедије“ и „поделе Европе“. Због тога се обратио за помоћ председнику Европске комисије Жан-Клоду Јункеру.

Не ради се, објаснио је Ципрас у „Штерну“, о новим кредитима, потребно нам је време за остваривање наших реформи како би Грчка, нагласио је, „за шест месеци била сасвим друкчија земља“.

Иако се у западним медијима и политичким круговима суморним бојама слика финансијска ситуација у којој се Грчка налази, она је очигледно нешто боља него пре коју годину. Земља није пред банкротом. Грчка може и наредних месеци да уредно извршава обавезе према повериоцима, укључујући оне које стижу следећих недеља, кад су у питању ММФ и Европска централна банка.

То, уосталом, признају и немачки експерти, добро упућени у грчку финансијску ситуацију. Влада би могла да се нађе пред озбиљнијим искушењима тек у јулу, када пристижу обавезе у висини од 3,5 милијарди евра.

За нову власт је, очигледно, важније од свежег новца, који је земљи, дакако, потребан, регулисање нових „правила игре“ о условима под којима се тај новац добија и, посебно, начину „управљања дуговима“.

Није реч о продужењу рокова за отплату – почетак отплате великог дела енормног дуга стиже тек 2020. године – него о репрограмима који би свели каматне стопе на за Грке прихватљиву меру.

У високом политичком покеру који је у току, грчки премијер Ципрас, по мишљењу Клеменса Фојста, председника Центра за европска економска истраживања из Манхајма, игра на јаку психолошку карту: чланице еврозоне неће гурнути Грчку у привредни хаос. Тиме Ципрас „држи сопствене грађане као таоце“.

СТРАХ ОД ГРЧКОГ ПРЕСЕДАНА У проценама шта би евентуални банкрот Грчке и њено напуштање евра значили за саму земљу, а шта за целу Европску унију, барата се разним, често веома опречним сценаријима. Од оних катастрофичних, за једне и за друге, до оних у којима се изражава уверење да би еврозона лако поднела „жртвовање Грчке“.

Главни економиста швајцарске УБС банке Андреас Хеферт каже за „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ да је ситуација на европском финансијском тржишту у овом часу стабилнија и мирнија него коју годину пре. Европске банке готово да и не поседују (проблематичне) грчке обвезнице. Опасност од „инфицирања“ других земаља Јужне Европе мања је него што је била пре отварања финансијског „заштитног кишобрана“. Игра се сада у сфери политике, а не финансија.

Откуд онда тако грозничаво упињање бриселске бирократије, под немачком диригентском палицом, да се не изађе у сусрет разложним грчким захтевима, што ће у једном часу, по свему судећи, морати да се учини?

Очигледно је у питању страх од „грчког преседана“ и посебног третмана који би довео у питање „финансијски неоколонијализам“ и филозофију ригорозне штедње с фаталним последицама, са статусом недодирљивог „Светог писма“.

Ако успе „грчки експеримент“, против којег се, у овом часу, заверила и усмерила толика сила и енергија, не само из идеолошких разлога (мање је у томе свему истинског страха од левице) него знатно више из прагматичних финансијских и политичких разлога: од грозничавог спасавања замашних позајмица до још грозничавијег одржавања ригорозне политичке контроле, прети да измакне и успостављени (тврди) ред и поредак у европској кући, с (пре)доминантном немачком улогом и позицијом.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *