Кафка без замка

Пише Наташа Јовановић

Шта нам доноси најављена продаја Телекома?

Прошло је тачно четири године откако је најаву  смене државе и страног власника у Телекому  испратила права мала револуција. Интереси приватног капитала, интереси радника, интереси државе нашли су се у незапамћеном сукобу. Ова драма наставља се и данас, а њени актери изгледа да су се опет нашли на непомирљивим позицијама.

АРГУМЕНТИ САДРЖАНИ У ПИТАЊУ Телеком ће, поновио је недавно премијер већ у експозеу најављену приватизацију највеће државне телекомуникационе компаније, купити компанија која буде понудила највише новца и најбоље услове за запослене и услугу.
„Новац од продаје Телекома ми нећемо користити за крпљење буџетског дефицита нити једног секунда. Пола ћемо дати да вратимо део кредита који су нам најлошији, а пола ћемо дати у директне инвестиције. То је наш договор са ММФ. Чист капитализам, не видим шта је ту проблем“, рекао је Александар Вучић.

О искуству наплате безимене идеологије „приватизација или смрт“, са којим смо се суочили са првим знацима економске кризе, ни речи. О платформи која је окупила стручну јавност и грађане Србије, а којом је 2011. спречена продаја Телекома, опет ни речи. Међутим, аргументи који се противе продаји овог стратешког предузећа остају исти и већим делом садржани у питању које је председник Синдиката Телекома Србија Мирослав Јоксимовић крајем прошле године, у отвореном писму, упутио премијеру: „Ако Телеком, и поред јаке конкуренције, сваке године уплаћује дивиденде држави, које чине половину укупно уплаћених дивиденди свих осталих предузећа, те ако је реч о друштвено одговорном предузећу које пуни буџет Србије, зашто га онда продавати?“

[restrictedarea]

За разлику од осталих предузећа која припадају јавном сектору, навео је Јоксимовић, Телеком нема монопол, није губиташ, има конкуренцију, пуни буџет, помаже културу, Звезду, Партизан, повремено донира у ПИО фонд, неретко опрашта дугове државним институцијама, а ретко, због платежне моћи становништва, подиже цене својих услуга. Од 2009. Телеком уплаћује дивиденде, а закључно са 2014. та цифра је износила 580 милиона евра.

Телеком је 2014. донирао за поплаве и разне друге непогоде велика средства, вратио велики део дуга за кредите, инвестирао преко 100 милиона евра у телекомуникације и остварио добит од приближно 140 милиона евра.“

КОРАЦИ КУПЦА Подсетимо да је прошли тендер за Телеком расписан  крајем 2010. године и да је следеће 2011. влада донела одлуку да одбије понуду Телекома Аустрија за куповину 51 одсто акција ове компаније за 1,1 милијарду евра, с тим што би 800 милиона евра исплатили одмах, а остатак у наредних девет година. Овај пут, како је најавио премијер, понуђена цена биће драматично већа, а од 70,1 одсто акција Телекома које влада поседује биће понуђено онолико колико понуди изабрани саветник, а по којој цени и на који начин, одлучиће влада Србије.

Оно на шта влада Србије неће имати утицаја, упозорила је недавно професорка на Електротехничком факултету Универзитета у Београду и бивша министарка за телекомуникације у влади Србије (2007. и 2008. године) Александра Смиљанић,  јесте чињеница да би купац могао да отпусти велики број запослених, смањи дугорочне инвестиције, те би новац који би страни купац извлачио из Србије кроз Телеком сигурно био знатно већи од 330 милиона евра.
„Није јасно по ком основу наша власт верује да ће даље приватизације донети бољитак Србији, када наша претходна искуства и искуства других земаља показују супротно. Продаја, или приватизација Телекома, или неког његовог дела, и генерално инфраструктуре коју је градила држава народу Србије ће направити непроцењиву и ненадокнадиву штету. Телекомова инфраструктура, као и друге (енергетска, водоводна итд.) грађене су деценијама, а неке и више од сто година. Вредност овакве инфраструктуре је непроцењива, а јавна предузећа која том инфраструктуром управљају имају природни монопол, јер таква инфраструктура захтева велика улагања. Ако страна компанија купи овакав монопол, она може кроз Телеком, или ЕПС, или комунална предузећа да извлачи огромна средства из Србије. Телеком Србије има нето добит од 140 милиона евра, при чему је ове године отплаћено 190 милиона евра дуга за куповину 20 одсто Телекома од грчке фирме ОТЕ и репрограмирање старих дугова, који ће се отплатити за две године. Када се отплати овај високи дугорочни кредит, реално је очекивати да ће профит значајно скочити, на преко 330 милиона евра, јер су приходи Телекома стабилни.“

ВЕТО У РУКАМА ДРЖАВЕ Смиљанићева напомиње да је, с обзиром на то да је средња годишња бруто плата у Србији око 5.500 евра, можемо да кажемо да би годишње страни купац из Србије извлачио бар 60.000 годишњих српских плата. Конкретно, ово значи да би влада Србије продајом Телекома укинула бар 60.000 радних места не рачунајући отпуштања у Телекому.

Питање је и да ли би држава требало да остави барем пакет са правом вета у рукама државе, као што је то урадио Телеком Аустрије након што је мексичка компанија Америка мовил стекла већински пакет акција ове куће. Аустријска држава, међутим, и даље преко државне компаније ОЕИАГ има више од 25 одсто акција, па по закону има и право вета на све одлуке које би да донесе већински власник, а за које се процени да нису у складу са законом или интересима компаније.

Такође, не без значаја је и питање да ли, продајући Телеком, ми препуштамо и главне комуникације МУП-а, војске и тајних служби новом страном власнику? Да ли и овим питањем треба да се позабавимо када буде касно?

Коначно, како је то објаснила Смиљанићева, у продаји значајних делова телекомуникационих оператора, као и других предузећа од општег интереса, треба тражити узроке глобалне кризе и све драматичнијих разлика у имовини и приходима малобројних богатих и многобројних сиромашних. „Наиме, велики и сигурни профити које остварују телекомуникациони оператори после приватизација одлазе у инвестиционе фондове, чији су менаџери и доминантни власници из редова један одсто најбогатијих.“

Да ли пристанком на продају Телекома ми предајемо преостале облике суверенитета, и још горе, радимо на изналажењу нових и оригиналних модела заштите богаташке мањине, помажући даље сламање обичног народа и радништва? Да ли, у том смислу, и садашња влада даје мали, али важан допринос слугерањској савремености?

И ДАЉЕ ВОДЕЋИ…

Мирослав Јоксимовић напомиње да све резултате Телеком бележи у амбијенту јаке конкуренције, у којем „имамо велике кочнице због одлуке РАТЕЛ-а који од нас тражи да се понашамо као јавно предузеће (иако смо акционарско) будемо транспарентни, да све пословне тајне објављујемо и да за нас важи Закон о јавним набавкама…

Ништа побројано не важи за Теленор, ВИП, СББ и остале телекомуникационе операторе. Неки од њих нису имали ни лиценце, ни грађевинске дозволе, геодетске снимке и пројекте, радили су на дивље, неовлашћено ушли у нашу ТТ канализацију, али сада су легализовани и нису конкуренција, већ реални сектор. Поред свега наведеног, Телеком је и даље водећи национални оператор, чије пословање може да се стави у ред са Дојче телекомом, Водафоном, аустријским Телекомом…“

 

[/restrictedarea]

 

Један коментар

  1. Što više ovakvih tekstova i možda sprečimo rasprodaju naše budućnosti. Sve države u okruženju su zažalile privatizaciju nacinalnih resursa (energetika, transport, komunikacije) i sada na sve načine nastoje da povrate deo rasprodatog blaga ali to iskustvo ništa ne znači Vučiću. Ali zato nas upoznaje sa svim i svačim što su “uradile” pojedine vlade ako to dgovara njegovim planovima, ako planova uopšte ima.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *