Интелектуалци, пси чувари власти

Специјално За „Печат“ из Милана Дијего Фузаро

Први пут у целој западној историји, знање и култура су органски део власти, широко потчињени њеној логици

Лично, себе не сматрам интелектуалцем и вређа ме када ме неко тако назива. Данашњи интелектуалци су конформистичка класа: крећу се као рибе у јатима, пратећи струје политичке коректности и једино дозвољене мисли. У њиховом конформистичком и послушничком профилу проналази доследну систематизацију онај недељиви спој једино дозвољене мисли и политичке коректности у којем се кондензује надградња данашњег анималног царства духа.
Функција клера интелектуалаца данас се очитава у пуком копирању постојећег стања и његовој потпуној сантификацији (посвећењу – прим. прев.) било у форми конзервативне критике која проглашава нетрансформабилним сопствени објекат, иако за њега каже, са притворним жаљењем, да није добар, било у форми превентивне сатанизације било којег могућег практичног пута за оперативно превазилажење постојећег стања (делегитимизују се државе које пружају отпор, аутоматски се идентификује као насиље било која активност усмерена на промену постојећег стања итд).

СВЕШТЕНИЦИ РАЗОЧАРаЊА Први пут у целој западној историји, знање и култура су органски део власти, широко потчињени њеној логици. Потчињавање класе интелектуалаца, као њихово припитомљавање, такође се објашњава њиховим стањем које је подвукао познати Пјер Бурдије. Свештеници разочарања, интелектуалци су, у ствари, доминантни пол владајуће класе: имају специфичан „културни капитал“, али да би га оплодили, морају да га продају онима на власти. То понашање, дакле, никада не може бити у истинском нескладу са ригорозном ортодоксношћу коју намеће напор на очувању постојећег. Нити може, заправо, бити у супротности са поретком ствари у којем се кристалише хегемонија власти. Из тог разлога, задатак интелектуалног клера је симболично посредовање између властодржаца и потчињених, уз гаранцију да ће потчињени остати потчињени и на плану надградње.
У томе се кондензује смисао данашњег појма trahison des clercs (фр. издаја клера – прим. прев). Знање интелектуалаца је, данас, према формули Жилијена Бенда, „духовна милиција привремене власти“. Они су везани чвршћим повоцем него новинарски клер како би се створила општа илузија о њима као „слободним“ мислиоцима. Тако, на пример, ако властодршци владајуће класе, односно глобализоване финансијске олигархије коју предводе империјалистичке Сједињене Америчке Државе, увиде да им је корисно да одбаце суверену националну државу, интелектуалци, пошто су подређени властодршцима, обављају делегитимизацију нације као „измишљене заједнице“ и епизоде историјског догађања.

ПРОДАЈА „КАПИТАЛА” Данашњи суморни сценарио потпуне интеграције у Deus mortalis тржишта (у тржишног бога смрти – прим. прев.) физиолошки производи послушнички дух и идентитет опште припадности клеру интелектуалаца. Анимирани постмодерним видом „научне ароганције“ коју је тематизовао Вико, ојађени сталном агорафобијом (страхом од јавности – прим. прев.) мисли, интелектуалци прате токове политичке коректности и пливају у бескрајном мору неоконформизма, одбацујући било какву теоријску иновацију и промовишући на принудни начин огледање у постојећем, управо онда када обмањују сами себе да слободно врше радикалну критику.
Ово последње, ма колико радикално може бити, у мери у којој прихвата диктате политичке коректности и њене фиксације на то што се може или не може рећи, увек се креће у простору који је власт предодредила и, на тај начин, бива неизбежно неефикасно. У најширем смислу, политички коректно се поклапа са скупом порука, више или мање појмовно кохерентизованих, које прате и потврђују дух времена, и на које интелектуалци морају пристати како би могли да продају властима свој „културни капитал“.
Привилеговано место репродукције профила интелектуалца и њему својственог догматског сна данас се поклапа са простором којим манипулише штампа, а уз то и са затвореним забраном универзитета. Укупно гледано, па самим тиме не бавећи се драгоценим изузецима, универзитетско знање је, у ствари, место културне организације политичке коректности. Из тог разлога, данас преовладавају, у академском клеру, кôд тоталитаризма у области историографије, наметање употребе енглеског језика, глорификација процедурализма и незадовољства уз остракизам било какве утопијске жеље, а потом и делегитимизација националне државе као епизоде прошлости или, алтернативно, као имагинарне заједнице, која је чак структурално опасна. Универзитетско знање су и организована идиосинкразија (нетрпељивост – прим. прев.) претварање стварности у рекламне спотове, принудна апологија нетрпељивости и нихилизма, као и подсмех свакој проверљивости.
У мери у којој − како се показало − категорија „интелектуалца“ алудира данас на друштвену групу чија функција је сажета у употреби културе у циљу одржавања постојећег реда ствари, она се мора одбацити без компромиса. Ради стварања неопходне антитезе са категоријом интелектуалца, треба се вратити филозофији, као свеукупном знању, у овој епохи програмиране смрти категорије која је потчињена организованој манипулацији.