Albanska kvadratura kruga: Bekstvo u srpsku budućnost

Projekat iseljavanja Albanaca već je viđen i podseća na slike koje smo gledali kada su po direktivi NATO-a kao navodne žrtve srpskih snaga bezbednosti napuštali Kosovo 1999.

Pišu Nataša Jovanović i Predrag Radonjić

Na razgovoru upriličenom u Beogradu pre nekoliko godina drugi sekretar ambasade jedne manje evropske zemlje, sa neobično izraženim integritetom u razgovoru sa novinarima „Pečata“ rekao je kako u njegovoj zemlji postoji bojazan od velikog priliva kosovskih Albanaca nakon što se otvore granice na Balkanu. I već postojeća albanska zajednica u njegovoj državi je potpuno zatvorena, naveo je, u nju je teško infiltrirati se; ona kontroliše tokove heroina, kao i trgovinu ljudima i oružjem. Ovo potencijalno širenje brojnosti i snage albanske zajednice predstavljalo bi, prema njegovom mišljenju, ozbiljnu pretnju celokupnoj evropskoj bezbednosti i može biti u interesu samo onima kojima snažnija i samostalnija Evropa nije potrebna.
[restrictedarea]

NAJBOLJI SU U SRPSKOM DVORIŠTU Seoba kosovskih Albanaca, koja ovih dana puni stupce prištinske štampe, sa naglašenim tonovima očaja i beznađa, čini se, ako je tačno da je reč o projektu albanskog ekspanzionizma, u šta ne treba sumnjati, neće bitnije uticati na evropsku bezbednost. Bar dok je Srbije i potpisanih dokumenata kojima smo se, utirući put ka EU, obavezali da ćemo sve azilante sa srpskim državljanstvom, u slučaju potrebe sami udomiti.
Srbija se, podseća u razgovoru za „Pečat“ dr Zoran Čvorović, zaključujući sa EU sporazume o readmisiji, obavezala da će sve one pojedince koji, zloupotrebljavajući pravo azila, odlaze u EU, a državljani su Republike Srbije, vratiti nazad. „Takav slučaj smo imali sa Romima, a izvesno je da su na redu Albanci, koji bi na povratku iz EU u Srbiju mogli da zatraže i dobiju prebivalište i boravište u gradovima u kojima nikada nisu živeli, kao i dokumenta za ta nova prebivališta i boravišta. To je selektivna primena propisa jer se ne odnosi na ostale državljane Republike Srbije i sa sobom povlači realnu opasnost da Evropa ovu masovnu albansku emigraciju vrati nazad, te da se ona, pozivajući se na ovaj sporazum, naseli u Kragujevcu, Kraljevu, Nišu, Pančevu.“
Ksenofobična Evropa odlično razume šta to znači. Otuda i sam projekat readmisije. Oni koje takozvana „Evropa“ ne želi u svom dvorištu Srbiji su nametnuti kao obaveza.
Problem naseljavanja Albanaca na ostalom delu teritorije Republike Srbije otvoren je i prihvatanjem nacionalnog programa za usvajanje pravnih tekovina EU od 2014, kojim se vlada obavezala da će realizovati sve obaveze preuzete iz Strategije razvoja Jugoistočne Evrope do 2020. godine.
Čvorović navodi da je ovaj dokument donet u Sarajevu, na skupu Regionalnog saveta pri procesu saradnje u Jugoistočnoj Evropi. Po ovom dokumentu koji se tiče pristupanja EU, prostor bivše Jugoslavije i prostor Jugoistočne Evrope, a njega čine BiH, Crna Gora, Srbija, tzv. Republika Kosovo, Makedonija i Albanija, do 2020. biće pretvoren u jedinstveno tržište kapitala, rada i javnih nabavki.

NA PUT SA EVROM U DŽEPU Prištinski analitičari pak insistiraju na činjenici da je najnovija migracija Albanaca u rangu humanitarne katastrofe jer je, kako navode, isprovocirana zastrašujućim ekonomskim pokazateljima. Tako, u razgovoru za „Pečat“ albanski analitičar Fatmir Šeholi ističe da je talas iseljavanja Albanaca sa Kosova podstaknut činjenicom da 18 odsto ukupnog stanovništva na Kosovu živi u uslovima ekstremnog siromaštva sa 0.90 centi na dan, njih 27 odsto sa jednim evrom i 40 centi na dan, dok je blizu 60 odsto nezaposleno.
„Smatram da će zbog humanog pitanja (jer ovo je i neka vrsta humanitarne krize na ivici tragedije) zemlje EU naći načina da one koji stvarno imaju potrebu za preživljavanjem zadrže u tim zemljama.“
Na pitanje kako objašnjava da ova migracija nema karakteristike one ekonomske, jer niti je kontinuirana niti spontana, Šeholi odgovara da je inicijalna kapisla bila politička situacija i činjenica da je pre dva meseca izgubljena nada za promene na Kosovu.
„Uvidevši takav razvoj situacije, Albanci su svoje i porodične sudbine stavili na kocku! Jer više veruju toj sudbini ‚kocke‘ nego biranim vlastima u Prištini. Iako uvek postoji teorija konspiracije a time i pokušaja obmane javnosti, smatram da je glavni neprijatelj Kosova ogromna korupcija, organizovani kriminal i klijentelistički pristup zapošljavanju u svim institucijama na Kosovu.“
Da ekonomska situacija jeste omča oko vrata Albanaca na Kosovu, slaže se i Zvonko Mihajlović, bivši predsednik opštine Štrpce, koji kaže da je gubitak redovnih novčanih primanja Albance doveo u situaciju da rade najprljavije poslove sa one strane zakona ne bi li došli do bilo kakvog novca.
„Takvim se ljudima manipulisalo pre svega zarad ostvarenja interesa raznih političkih stranaka. Drugi značajniji izvori prihoda bile su međunarodne organizacije, koje su uglavnom zapošljavale Albance koji bi znali neki od stranih jezika, pre svih engleski jezik. Sa povlačenjem administracije svi ti ljudi ostaju bez posla i nalaze se na ulici. Istovremeno, mito i korupcija razaraju zakonodavni i pravosudni sistem i to sve zajedno čini sliku kosovske stvarnosti, ali ona, ipak, nije nova i teško da je bila presudna za iseljavanje toliko hiljada ljudi koji svakodnevno napuštaju svoje domove. Pojedina sela faktički ostaju prazna. Međutim, mene zbunjuje činjenica da oni sa zaradom od jednog evra dnevno mogu da priušte svoje putovanje i mnogobrojnih članova porodice.“
Čvorović napominje da organizovanost i kratki vremenski interval u kojem se odvija masovno iseljavanje ukazuju da ono ne može biti motivisano ekonomijom.
„Kada je ekonomija razlog, migracija teče tiho, u dugom periodu i nije joj svojstveno da se odvija pred kamerama i sa ozbiljnim sumama novca. Od donošenja Kačaničkog ustava, bojkota rada u ustanovama i preduzećima, stopa zaposlenosti kod albanske populacije je niska, ali ta populacija je sve vreme živela na Kosovu. Još manje je verovatno da oni beže od nekog oružanog sukoba jer i u tom slučaju iseljavanje ne bi moglo biti do te mere sinhronizovano. Ova akcija, sem što bi za cilj mogla da ima naseljavanje uže Srbije i Vojvodine, mogla bi da posluži i kao karta kojom će se vršiti pritisak na Srbiju u daljem pregovaračkom procesu u Briselu, posebno kada se postavi pitanje srpske imovine.“

BORCI ZA SEPARATISTIČKU IDEJU Isto tako, malo je verovatno, što pak pretpostavljaju pojedini srpski izvori sa Kosova, da u pozadini migracija stoji pokušaj bekstva od oružanih sukoba koji se pripremaju. Kao nacionalno-politički mlad narod, Albanci su devedesetih pokazali da su velikim delom spremni da se bore za svoju separatističku ideju. Oni koji nisu bili spremni prošli su kao svedoci protiv Haradinaja na postupku u Hagu. Dakle, kada bi se nekakav rat vodio na ovom prostoru, a ukoliko bi bile ugrožene njihove tekovine iz 90-ih, nema sumnje da bi odziv među Albancima bio isti.
Ovaj projekat albanskog ekspanzionizma – dobijanje privilegija putem statusa stradalnog naroda – već je viđen i, kako smatra Čvorović, podseća na slike koje smo gledali kada su po direktivi NATO-a Albanci kao navodne žrtve srpskih snaga bezbednosti napuštali Kosovo u toku proleća i leta 1999. Tek kasnije saznali smo pravu pozadinu insceniranog egzodusa i lažnih žrtava koje su NATO-u poslužile za žešće bombardovanje SR Jugoslavije i Kosova i Metohije, kao i za optuživanje najvišeg državnog, vojnog i policijskog vrha Srbije, čime su počele pripreme za petooktobarski državni udar.
Po Čvoroviću, ključno je pitanje da li su oni koji su ustvrdili da Srbija zbog biološkog, ekonomskog, političkog, geopolitičkog i vojnog integriteta ne može da kontroliše KiM sa albanskom većinom, te da zbog realpolitičkog stava, a u cilju samospasenja mora da amputira deo državne teritorije, bili u pravu.
„Republika Srbija je voljom pojedinaca povukla svoju efektivnu vlast sa Kosova i Metohije, gde ima firmu pod kojom Albanci odlaze u inostranstvo. Oni tu firmu koriste kada je u njihovom interesu, a negiraju je opet kada i kako im lični interesi nalažu. Mi nemamo mogućnost da kontrolišemo upotrebu države Srbije. Ako Albancima to bude odgovaralo, oni će kao državljani Republike Srbije moći da nasele srpske gradove i da počnu da kupuju nekretnine.“

DOGOVOR U OKVIRU NACIONALNOG KORPUSA U celoj priči zbunjuje i izostanak ozbiljnije reakcije od strane organizacija i zemalja EU, kao i reakcija od strane Euleksa. Čak i separatistička administracija u Prišini blago reaguje iako je reč o velikom broju radno sposobnih stanovnika. „Samoopredeljenje“ takođe ćuti… Sve to ukazuje da je reč o sinhronizovanoj i dobro osmišljenoj akciji albanskog nacionalnog pokreta, koji je interesno na ličnom planu možda podeljen, ali kada je u pitanju sprovođenje nacionalne strategije, očito pokazuje veliko jedinstvo, spremnost na saradnju i dogovor u okviru nacionalnog korpusa…
Negirajući naše pretpostavke, Šeholi ističe da izuzetno osetljiva albanska tradicija ne bi lako oprostila doseljavanje Albanaca u Srbiju, koji bi u tom slučaju „od strane svojih sunarodnika na Kosovu bili tretirani kao izdajnici“.
Jedan stariji izvor pak kaže da su masovne i organizovane migracije bile viševekovno provereno albansko sredstvo za naseljavanje predela na kojima do tada nije živela njihova populacija. Poznato je da su Albanci posle Velike seobe naseljavali Kosovo tako što su prvo opkoljavali srpska sela a zatim proterivali meštane. Međutim, manje je poznato da su migracije kao sredstvo za promenu etničke strukture koristili još u 19. veku, spuštajući se dolinom Vardara da bi istisnuli pravoslavni svet u istočnoj Makedoniji. Za one sklone da poveruju u kodeks albanske tradicije koji se protivi ovakvoj vrsti „izdaje“ preporučujemo Cvijićeva istraživanja metanastazičkih kretanja na Balkanu.
Konačno, kakve posledice bi moglo imati neko buduće udomljavanje Albanaca u užoj Srbiji i Vojvodini, te koliko će to koštati hranioce ove bezbrojne porodice, po svemu sudeći, ubrzo će postati tema, ništa manje teška i mračna nego što je bila ona koja je 1999. označila uvod u bombardovanje.

_______________________________________________________________________________________
Deca uranijuma

Postoje pokušaji i da se ovaj egzodus desetina hiljada izbeglih Albanaca objasni epidemijom malignih oboljenja, čiji rapidni rast je zabeležen nakon zasipanja ove teritorije 21 tonom osiromašenog uranijuma.
„Koha ditore“ je objavila brojke Nacionalnog instituta za javno zdravlje Kosova i Metohije, koje pokazuju rast broja obolelih od karcinoma u 2014. godini za gotovo 50 odsto. Dok je 2013. godine bilo 1 483 nova registrovana slučaja karcinoma, samo u prvom polugodištu prošle godine registrovano je 1 170 slučajeva. U jednom od intervjua za „Pečat“, dr Dušan Stanojević je, kao član tima lekara koji su se bavili vezom između bombardovanja na Kosovu i malignih oboljenja, još 2010. izneo podatak da je osiromašeni uranijum pronađen u utrobama majki sa Kosova, te da su zabeleženi slučajevi da se plod ozračen ovom supstancom u prvim nedeljama trudnoće pretvarao u crveni mehur.
„To je oboljenje koje se pojavljuje na početku trudnoće, gde je plod uništen a celokupna masa zajedno sa posteljicom razvija se kao jedan tumor, koji najviše podseća na grožđe. Sastoji se od sitnih vodenih cista i raste u beskonačnost. A kakve će se tek mutacije i malformacije javljati, tek ćemo videti.“

_______________________________________________________________________________________
Šta kaže Bajrami
Istoričar Hakif Bajrami, bivši direktor Arhiva Kosova u vreme srpske vlasti (našoj javnosti nedovoljno poznati autor dela „Antimemorandum – velikosrpski klerofašizam ponovo u ofanzivi za novi pokolj na Kosovu (reagiranje na Memorandum SPC)“ kako doslovce piše u naslovu i podnaslovu ove istorijske studije štampane trojezično na albanskom, engleskom i srpskom 2003. godine) iseljavanje Albanaca sa Kosova tumači tajnim dogovorom i zaverom velikih sila.
Na sličan način na koji je uočio viševekovnu ulogu Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji kao baze za kolonizaciju Kosova i istrebljenje Albanaca još od Nemanjića, pa preko Obrenovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, sve do Miloševića i Koštunice, što su srpske vlasti vazda sprovodile u tajnom paktu sa velikim silama, pružajući tako kvazinaučnu logistiku za pogrom 17. marta, dr Bajrami i sada navodi da iza svega stoji „tajni plan velikih sila“. Nedostaje još da dr Hakif Bajrami obznani svoja saznanja da i iza ovog imigrantskog albanskog talasa zapravo stoji Srbija u paktu sa Rusijom, pa matrica može da se ponovo odmotava po ustaljenom redosledu. Srbi su, kao i uvek, dežurni krivci: pre 1999. godine za ugrožavanje ljudskih prava Albanaca, 2004. za navodno davljenje trojice albanskih dečaka u Ibru, 2015. za Jablanovićevo označavanje onih koji kamenuju srpske povratnike u Đakovici kao divljaka.

[/restrictedarea]