Зашто се у Кини није десио бејби-бум?

Пише Владанка Раковић

Одлука кинеских власти да ублаже политику о планирању породице, која прописује могућност имања само једног детета, није имала очекивани резултат – скок наталитета

Када је кинески државни врх у новембру 2013. године усвојио уобичајени десетогодишњи свеобухватни реформски план, односно пакет економско-социјалних мера који ће се, за време мандата ове владе, у наредној деценији примењивати у Кини, у циљу „убрзања развоја социјалистичке тржишне економије, (јачања) демократије и социјалне хармоније (…)“, у медијима је нарочито снажно одјекнула вест која се односила на дуго најављивано ублажавање, по многима контроверзне мере планирања породице, познатије под именом „политика једног детета“. Новом мером законски је омогућено паровима где је један партнер јединац да могу да имају двоје деце. У моменту доношења нове мере на снази је већ одређено време била одредба по којој је паровима где су оба партнера јединци дозвољено да имају двоје деце. Најављено је и да ће Пекинг једног дана у потпуности укинути ограничења везана за рађање, али то за сада није у плану – парови који не буду поштовали прописане мере, биће, као и до сада, суочени са финансијским казнама.

Ова, несумњиво позитивна вест, водила је ка постављању низа логичних питања: да ли ће се Кина, као најмногољуднија држава света, услед ублажавања ограничења везаних за рађање суочити са наглим порастом стопе наталитета? Како ће евентуални пораст популације утицати на Кину, првенствено на развој њене економије? А како на остатак света, који постаје све зависнији од кинеског тржишта? Након више од годину дана, међутим, јасно је да до бејби-бума у Кини неће ускоро доћи.

Историјски посматрано, политика једног детета усвојена је као привремена мера у склопу чувених Денг Сјаопингових економских реформи са краја седамдесетих година прошлог века, са циљем да се „раст популације усклади са мерама за економски опоравак земље“. У западној цивилизацији потпуно незамислива, ова мера била је национална смерница коју су пуне три и по деценије пратили милиони Кинеза. Крајње прагматична, а по многима и сурова формула, којом се директно утицало на ублажавање вишевековног проблема Кине – многољудност, ускоро постиже резултат. Током мање-више доследне примене ове мере, а преко лакше и ефикасније расподеле плодова модернизације и економског процвата на малобројнију популацију, директно је поспешен социјално-економски статус великог броја житеља ове државе. Мера је значајно потпомогла и стварање средње класе, за кинеске прилике новог друштвеног слоја, који пре економског процвата практично није постојао.

 

[restrictedarea]

Проблематична политика Временом, међутим, политика једног детета изродила је и бројне проблеме: долази до учесталих злоупотреба овлашћења у њеној примени од стране локалних власти задужених за њено спровођење и до процвата другог великог проблема Кине – корупције. Неретки су примери продаје новорођених беба ланцу трговине људима: упркос строгим законским казнама парови који не могу да имају децу свесно улазе у ризик нелегалне куповине новорођенчади, често од медицинских радника. Такође, нехумани и принудни абортуси и стерилизација постају уобичајена појава – од 1980. године до данас на разне начине спречено је око 400 милиона порођаја. И поред закона који забрањује абортусе после шест месеци трудноће, због жеље да породица добије мушког наследника, бележе се и случајеви где се женске бебе убијају чак и у поодмаклој трудноћи, а неретко се очајни родитељи одлучују да једноставно напусте или баце тек рођене девојчице.

Поред тога, примена политике једног детета почиње да озбиљно нарушава и социјалну равнотежу: већ више од три деценије уобичајено је да већина Кинеза има по једно дете, коме угађају две генерације. Мали „принчеви и принцезе“ често имају проблем са преузимањем радне и социјалне одговорности. Формула 4–2–1 (четири бабе и деде – два родитеља – једно дете) уништава традиционални конфучијански концепт, који, између осталог, подразумева да о старијима брину млађи. У руралним срединама јединци најчешће бивају препуштени одрастању са бабама и дедама, једном годишње виђају своје презапослене родитеље, који раде као надничари у фабрикама великих градова и који рођеној деци постају странци са превисоким захтевима.

Држава је на разне начине покушавала да промовише позитивне аспекте ове политике, најчешће преко охрабривања родитеља да добију „сертификат о једном детету“, којим се обавезују на једног потомка, а заузврат им се омогућавају разне олакшице, попут бесплатног здравственог осигурања за дете, лакшег приступа запошљавању за мајке, а у руралним срединама додељивала се обрадива земља која је прелазила у приватни посед. Од почетка њене примене, постојале су и извесне изнимке. Тако су од ограничавања рађања били изузети парови из руралних средина у случају да је прво дете девојчица, парови чије прворођено дете трајно болује од ненаследног инвалидитета, парови који ступају у други брак, под условом да из претходних бракова постоји само један наследник, као и повратници из иностранства и националне мањине. Приметно је да се данас највећи наталитет у Кини бележи управо у редовима националних мањина муслиманске вероисповести, код Ујгура и Хуи народа, чији се број већ мери са више стотина милиона.

Најалармантнији нежељени ефекат политике једног детета, који је можда и највише забринуо кинеску власт и директно узроковао њено ублажавање, јесте чињеница да кинеско становништво убрзано стари. Дугорочно гледано, смањење радно способне (и за западна мерила јефтине) популације, која је један од стубова на којима почива кинеско економско чудо, свакако није добродошло, а не може ни тако брзо да се надомести.

Незаинтересованост за рађање Ипак, упркос попуштању државе у односу на ограничења везана за политику рађања, приметан је изостанак практичне примене нових мера, односно број парова који се одлучује за двоје деце остаје прилично мали. По подацима кинеске Комисије за национално здравље и планирање породице, у првих десет месеци 2014. године, од укупно 11 милиона парова који испуњавају прописане услове за друго дете, око 800 000 се пријавило надлежним институцијама са жељом да им се одобри добијање другог потомка, што представља неочекивано низак проценат. Који су разлози за то?

Пре свега економски: након дугогодишње примене ограничења везаних за рађање, економског напретка и побољшања стандарда огромног броја Кинеза, парови из урбаних средина обично и не размишљају о другом детету. Суочени са оштром конкуренцијом, непрестаном борбом за бољи живот и успон на друштвеној лествици и све скупљим животом у кинеским мегалополисима, родитељи са једним дететом лакше напредују. Слично размишљају и парови из руралних средина – са малим примањима: лакше је одшколовати једно дете. Стога многи сматрају да се са доношењем нове мере није пуно тога променило: богати и моћни Кинези су и пре ње могли да приуште да имају двоје или више деце, из простог разлога што су могли да плате казну коју им је у том случају прописивала држава. Позната је афера везана за прослављеног кинеског редитеља Жанг Јимоа, творца и у Србији познатих филмова „Кућа летећих бодежа“ и „Херој“ и креатора надалеко хваљеног спектакла приликом отварања Олимпијских игара у Пекингу 2008. године. Властима близак редитељ је признао да су он и супруга услед „традиционалног начина размишљања“ одувек тежили бројнијој породици и да имају троје (већ одрасле) деце и јавно се извинио за непоштовање законских одредби. На основу примања, одређена му је новчана казна у висини од 7,5 милиона јуана (1,3 милиона америчких долара). Овај пример је изазвао бурне реакције кинеске јавности, које су варирале од одобравања до критике усмерене ка томе како се одредбе о планирању породице ломе на сиромашним грађанима, који, у случају бројнијег потомства, најчешће нису у прилици да плате високе казне, а ни са новим одредбама свакако нису у прилици да приуште друго дете, јер „родити још једно дете није једноставно као додати још један пар штапића (за јело) на сто“. Бројни су и разлози психолошке природе и односе се, између осталог, на сада већ урођену свест о томе да је довољно имати једно дете, по логици – „и ми смо јединици, па смо испали ок“.

Упркос наведеним разлозима, кинеске власти су оптимистичне: сматра се да ће у наредним годинама доћи до постепене промене свести и да ће се, уз услов да Кина одржи стабилан економски раст, повећати број парова који ће се одлучивати за друго дете, нарочито у случају да је прво девојчица, што би у догледно време могло да доведе до „политике два детета“. Груба статистика говори да би до 2018. године број парова са другим дететом могао да буде око 8 милиона. Економисти су израчунали да би виши проценат рађања могао да буде добра вест за кинеску економију – ако политика два детета макар делимично заживи, у Кини ће се годишње, на постојећих 16 милиона беба, рађати додатних 1,5 до два милиона, што значи исто толико нових радника и пореских обвезника. Такође, родитељи ће за друго дете месечно трошити око додатних 500 америчких долара, а то ће директно стимулисати раст домаће потрошње.

Остали разлози за бројније потомство би могли да буду, као и у случају прослављеног редитеља, традиционално-емотивне природе – многи Кинези су деценијама ипак завидели породицама које су биле у могућности да имају више деце. Конфучијански модел, у којем је некада кинеско друштво било дубоко укорењено, а који се, кажу, враћа на мала врата, види породицу као темељ друштва и основ за здрав развој појединца. Породични односи подразумевају међусобно поштовање, уважавање и прихватање одговарајућих улога, а потом се из породице преносе и на друштвене односе. Поред односа између оца и сина, они обухватају и однос између старијег и млађег брата, који већ предуго недостаје кинеском друштву.

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *