Узбудљиво позорје о Стеријином земном крају

Пише Рашко В. Јовановић

У вредне моменте ове драме, која описује Стеријине предсмртне сате, убрајамо призоре када се – у виду привиђења – појаве његов отац (који му је био инспирација да напише комедију „Кир Јања“) као и Краљевић Марко и Тома Вучић – први као оличење негдашње славе и јунаштва, други као учесник политичке борбе у Србији, у којој је суделовао у својству вође уставобранитеља

Песник, приповедач, романсијер и афористичар, Милован Витезовић као позоришни писац познат је по својим комадима намењеним најмлађима, али и по сценским адаптацијама својих сатиричних текстова што их је начинио самостално („Краљ и његов комедиограф“, „Хамлет студира глуму“ и др.) или у коауторству („Ко се боји Радоја Домановића“ – са Славком Лебединским) или пак у адаптацији редитеља Павла Минчића („Марксе, Марксе, колико је сати“). Такође, велику популарност стекла су бројна телевизијска и филмска остварења реализована према његовим сценаријима. У најновијој драми „Родољубац“ Милован Витезовић описује Стеријине предсмртне сате када му се привиђају његов отац Стерија Папас, затим мајка Јулијана, као и брат Ђорђе Поповић. Двори га супруга Елена, рођена Димић, удова пок. Јоакима Манојловића, хуманог човека, „сиротињског оца“, како су га звали. Међутим, у браку се Стерија и те како разочарао, нашта је указао Бранислав Нушић у својој приступној академској беседи, коју је изговорио 1933. године, наводећи о супрузи великог комедиографа и ово: „Она своме супругу, сем богате друге имовине, доноси и кућу, у којој ће Стерија доцније и умрети, а која кућа и данас постоји, али је она уз ту имовину унела у брак и три тешке особине: необуздани језик, уображену отменост и тврдичење. Њен необуздани језик задавао је често бола иначе животом сломљеном песнику, била је уз то покондирена на то што је жена једнога великога списатеља, али јој то ништа није сметало да она сама тога списатеља не поштује, не цени, па гдекад чак и унижава.“

[restrictedarea]

УТВАРЕ И ПРИВИЂЕЊА Али, Витезовић се личношћу Стеријине супруге није много бавио и представио ју је тек овлаш, мада се у драми могла извући једна линија сукоба.

Писца је, што је и природно, највише занимао сам Стерија, односно његова поетика и у том смислу веома су занимљиви призори када се у виду привиђења појави његов отац, који му је био инспирација да напише комедију „Кир Јања“. Те сцене су импресивне, али свакако да су исто тако атрактивне и оне у којима се појављују Краљевић Марко и Тома Вучић – први као оличење негдашње славе и јунаштва, други као учесник политичке борбе у Србији, у којој је суделовао у својству вође уставобранитеља. Стерија је преминуо 1856. године у своме дому, пошто је после шлога био везан за постељу, Тома Вучић три године потом, под сумњивим околностима у затвору где га је бацио Кнез Милош за своје друге владе. У драми, Стерији се причињава Тома Вучић, пропитујући га, поред осталог, зашто је тако предано и вредно обављао своје послове у Попечитељству просвештенија те је стога морао бити удаљен са дужности! С друге стране, када се Стерији у привиђењу појави отац – пребацује му приказ лика и пословања Кир Јање! Уопште, ти призори привиђења прошлости су и најбољи делови ове драме о писцу – песнику приврженом трагедији и историјској драми, који се упркос таквим афинитетима с правом сматра оцем српске комедије.

ЈАСНА РАЗГРАНИЧЕЊА Представу драме „Родољубац“ Милована Витезовића режирао је Небојша Брадић применивши децентни поступак, који је подразумевао стриктна разграничења сцена из реалнога живота од призора када се појављују ликови-привиђења. Игор Ђорђевић тумачио је Стерију – дикцијски чисто, са мимиком која је откривала тежњу да се прикаже опседнутост писца ликовима, како онима из властитих дела, тако и из реалног живота. Успео је да изрази забринутост делатника опхрваног болешћу, али и уверење да је, службујући у Београду, радио Србији на корист. Била је то једна пажљиво компонована глумачка креација, која је пленила уверљивошћу и сугестивношћу. Радослав Миленковић као Стерија от Попович, отац Јованов, имао је лепу прилику да испољи своје склоности према карактерној комици и – искористио је шансу. Исидора Минић у улози Јелене, жене Јованове, за кога се удала као удовица, умела је да буде шармантна и кокетна, баш као и строга и брижна у исти мах. Зорана Бећић подједнако убедљиво тумачила је две улоге: била је забринута Јулијана от Попович, Јованова мајка, али и лепршаво-прозрачна као Балерина, непреболна Јованова љубав. Дејан Луткић играо је Краљевића Марка са ставом и маском који подсећају на старинско позориште, што је било сасвим адекватно; другу своју улогу, Тому Вучића Перишића, остварио је убедљиво испољивши непоколебљивост доследнога политичкога борца. Иван Јанкетић ефектно је наступио у улози Гајдаша који свира Моцарта.

Представа је играна у сценографији Небојше Брадића и Милета Јеремића. Костими Марине Вукасовић Меденице на аутентичан начин асоцирали су епоху у којој се одвија радња. Музика Зорана Ерића потцртавала је одређене драмске сцене и доприносила њиховом угођају. У свему – једна коректна представа, која прикладно оживљава нашу културну прошлост.

 

[/restrictedarea]