Svedok koji nije postojao

„Pečat“ objavljuje integralnu izjavu starijeg vodnika prve klase Vojske Republike Srpske Dušana Todića, koji je svedočio na suđenju generalu Ratku Mladiću pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu 23. novembra 2014.

Pored izjave, koja obiluje činjenicama što same po sebi potpuno negiraju i ruše propagandnu sliku o generalu Ratku Mladiću, stvaranu i plasiranu u javnost svih ovih godina, veoma su interesantni i događaji koji su pratili ovo svedočenje, a posebno činjenica da tužilac Haškog tribunala zadužen za predmete o Srebrenici Piter Mekloski na kraju nije postavio nijedno pitanje i samim tim se složio da ova izjava uđe kao dokaz u spise Suda. U planu ispitivanja ovog svedoka tužilac je prvobitno predvideo maksimalno vreme od dva i po sata, što je bilo očekivano s obzirom na to da je njegov zadatak da ruši svedoke odbrane, a pogotovo svedoka koji ima značaj kakav ima Dušan Todić.

Nekoliko dana pre pojavljivanja pomenutog svedoka, tužilac je skratio vreme ispitivanja na pola sata, da bi na samom suđenju, kada je došao red da ga unakrsno ispituje, Mekloski ustao i izjavio da nema pitanja za svedoka, što je izazvalo burnu reakciju predsedavajućeg sudije Alfonsa Orija, koji ga je s nevericom pitao da li je siguran u to jer je svedok, čini se, veoma važan. Tužilac Mekloski je ustao i rekao da je potpuno svestan strateških implikacija ove odluke Tužilaštva i da lično preuzima odgovornost za ovakav stav!

Još jedan bizaran detalj pratio je svedočenje: samo za ovog svedoka bio je isključen kanal na internetu sa prevodom na srpski jezik. Već kod sledećeg svedočenja, sve je radilo normalno.

Iz ovog svedočenja, koje je sada dokaz u spisima Tribunala, proizlazi da general Ratko Mladić nije planirao ni naredio nijedan od zločina u Srebrenici koji mu se stavljaju na teret, bez obzira na to kako su oni kvalifikovani.

IZJAVA SVEDOKA – DUŠAN TODIĆ

LIČNI PODACI

1. Ja, Todić Dušan, sin Stojana, rođen sam 29. 01. 1962. godine u selu Motike, SO Banjaluka, stariji vodnik prve klase u penziji, oženjen sam, otac dvoje dece, neosuđivan, završio sam srednju elektrotehničku školu, u aktivnu vojnu službu stupio 17. 07. 1987. godine. Stalno sam nastanjen u Banjaluci. Pored navedene škole, završio sam i nekoliko specifičnih kurseva u toku svoje službe, a čitav rat sam proveo u GS VRS. Završio sam kurs bezbednosti u Pančevu 1988. godine, kurs elektronskog izviđanja i protivelektronskog dejstva (ET i PED) 1987. godine na Banjici, zatim kurs u Divuljama za radio-telegrafistu i radio-teleprinteristu, kurs za mehaničara uređaja veze i dr.

2. Po prijemu u aktivnu vojnu službu, radio sam u garnizonu Kranj kao radio-goniometrista u izdvojenom odeljenju čete 350. centra ET PED Vojno-pomorske oblasti (VPO) 1991. godine, gde sam preživeo napad Slovenaca na JNA. Moje odeljenje je bilo stacionirano u mestu Suha, na Brdu kod Kranja. Bilo nas je oko petnaestak ljudi. Iste te godine u toku potpisanog primirja uspeo sam da izvučem ljude i tehniku iz Kranja u Pulu. Iz Pule smo brodom isplovili za Bar i na kraju sam iz Bara kopnenim putem otišao u Batajnicu. Odatle sam se vratio u Bihać, a zatim u Knin, u Komandu 9. korpusa, gde sam došao 27. 08. 1991. godine.

[restrictedarea]

SLUŽBA U KNINU

3. U Kninu sam radio jedno vreme kao radio-prisluškivač, da bi mi, tada pukovnik, Tolimir Zdravko, koji je bio načelnik Organa bezbednosti 9. korpusa, naredio da se javim u Komandu korpusa, radi obavljanja poslova u okviru Organa bezbednosti. Tada je bio manjak ljudstva ove specijalnosti, zbog toga što su Hrvati i Slovenci otišli u svoje vojske. Tada je u organima bezbednosti još uvek bilo Hrvata i muslimana, kao Tokić Mirsad i izvesni Peretin Zdravko, rodom iz Podravske Slatine, koji su bili načelnici bezbednosti u brigadama. U vreme dok sam se nalazio u Kninu, upoznao sam generala Ratka Mladića, koji je bio načelnik Štaba, a kasnije i komandant 9. korpusa.

4. Sećam se da je tada zadatak jedinica Korpusa bio da razdvaja sela sa većinskim srpskim i hrvatskim stanovništvom, zbog toga što je netrpeljivost narastala, te da ne bi došlo do krvoprolića. Zbog manjka ljudstva general Ratko Mladić često je uzimao organe bezbednosti da ga prate po frontu. Tako sam i ja lično bio svedok i sudionik događaja u smislu smirivanja linije razdvajanja od sela Cetine preko Šibenika do Zadra, Posedarja, Masleničkog mosta i Malog Alana. General je tada megafonom pozivao na primirje jednu i drugu stranu, tražio da ne pucaju, već da pregovaraju.

5. U tim situacijama nikada nije naredio da se prema civilnom stanovništvu i zarobljenim vojnicima HOS, ZNG i stranim plaćenicima postupa suprotno međunarodnom ratnom pravu. Njih su posle ispitivanja razmenjivali i procesuirali. Sećam se da je tada svim jedinicama i vojnicima poslat pamflet MKCK o tome kako se postupa prema civilnim licima, zarobljenicima, ranjenicima i dr.

FORMIRANJE VRS

6. Po formiranju VRS, 12. maja 1992. godine, zajedno sa generalima Mladićem, Tolimirom i Živanovićem, te majorom Pećancem bivam prekomandovan u garnizon Sarajevo. Odatle smo otišli u Crnu Rijeku, komandno mesto GŠ VRS, te pristupili formiranju GŠ. Tada sam pretpostavljao da me je general Mladić povukao sa sobom zbog toga što je stekao poverenje u mene.

7. Postavljen sam u Obaveštajnu upravu kao foto-dešifrant, a ubrzo posle toga sam prebačen u Upravu bezbednosti. U tom periodu radio sam operativno na terenu zajedno sa Pećancem. Načelnik Uprave početkom 1993. godine bio je komandant bojnog broda Ljubo Beara.

8. Pored navedenog posla radio sam i kao lični pratilac generala Mladića i generala Milovanovića. Uživao sam izuzetno poverenje obojice generala, s tim što sam Mladića poznavao još iz Knina. Po dolasku Puhala i zaštitnog puka, počeo sam češće pratiti Milovanovića. Kroz tu pratnju sam obišao sva ratišta u RS, a i neposredno sam učestvovao u nekim borbama.

GORAŽDE

9. Sećam se da sam negde avgusta ili septembra 1992. godine bio na ratištu kod Goražda. Tada su muslimani izveli silovit napad na Gornje i Donje Mesiće, sa ciljem presecanja komunikacije Goražde – Višegrad (rejon Jabuka).

10. Muslimani su zaustavljeni u Donjim Mesićima. Sa Jabuke ili Jabučkog vrha se videlo Goražde „kao na dlanu“. Videle su se spaljene srpske kuće, koje su tada bile jedina zgarišta u Goraždu, što je kasnije potvrdio i general Rouz. Pošto sam tu noć ostao na tim položajima, bio sam svedok zločina koji su muslimani radili nad srpskim življem. Slušao sam kako muslimani siluju srpske žene. Njihovi krici su se čuli na položajima, kao i nepristojni komentari muslimana.

11. Takođe sam čuo i preko dvogleda video kako muslimani razapinju i prikivaju Srbe na krstove i puštaju ih niz Drinu. Te krstove sa razapetim Srbima je ispred Višegrada izvlačio Vinko Pandurević, tadašnji komandant Višegradske brigade, koji to može da potvrdi.

SPASAVANJE MUSLIMANSKE DEVOJČICE

12. Sećam se kada je u maju ili junu 1993. godine na srpske položaje iznad Jabuke došao iz pravca Goražda musliman sa belom zastavom. Tražio je pomoć i objasnio da se radi o detetu kome je puklo slepo crevo i kome je hitno potrebna operacija. Saslušao sam tog muslimana, a zatim o tome obavestio telefonom generala Mladića.

13. Znam da je general Mladić tada stupio u kontakt sa generalom Perišićem, od koga je tražio da se na VMA pripremi hitna ekipa za operaciju, te objasnio da će uputiti svoj helikopter sa bolesnim detetom na VMA. General je uputio helikopter na liniju razdvajanja, te tražio da se nečim belim označi mesto gde će helikopter sleteti, uz prethodni zahtev da muslimani ne otvaraju vatru na njega. Tako je i urađeno. U helikopteru je bio i bolničar, koji je na licu mesta pregledao dete i konstatovao da dete mora da se direktno prebaci na VMA.

14. Devojčica je prebačena na VMA, operisana i nakon 22 dana helikopterom ponovo vraćena u rejon GŠ VRS. Lekari sa VMA su konstatovali početak gangrene kod deteta i naveli da dete ne bi moglo biti spaseno da je došlo dva sata kasnije.

15. Devojčica se, po mom sećanju, zvala Minka, te se sećam da je provela jedan do dva dana u rejonu Komandnog mesta sa suprugom generala Tolimira, koja ju je negovala. Za to vreme preko UNPROFOR-a stupili smo u vezu sa njenim roditeljima, koji su rekli da će po nju doći njena rodbina i da je prebace u Sarajevo. Otac je tražio da se dete ni za živu glavu ne vraća u Goražde, jer se plašio da će Goražde pasti.

16. U tu priču se uključio i general Rouz, dovodeći devojčicinu rodbinu i preuzimajući devojčicu na liniji razdvajanja u Sarajevu.

17. Majka je tada poručila da se prenese generalu Mladiću da je on sada njen drugi otac.

VRAĆANJE MUSLIMANSKE DECE-VOJNIKA U BIHAĆ

18. Sećam se i slučaja iz oktobra 1994. godine na bihaćkom ratištu, kada je VRS zarobila mobilisanu decu od 15 do 17 godina u uniformi i sa vojnim oružjem. Naime, tu decu je mobilisao i poslao u borbu 5. korpus ARBiH. Deca su zarobljena bez gubitaka među njima, general Mladić ih je lično video, te naredio da se odmah odvedu do linije razdvajanja i vrate u Bihać. Bilo ih je oko 17 u delu fronta gde sam se nalazio, ali je njihov broj bio daleko veći.

19. General Mladić im je poručio da se više ne hvataju oružja, jer oružje nije ni za odrasle, a kamoli za decu.

20. Nikada nisam čuo da je general Mladić naredio da se eventualno ubiju nejač i zarobljenici, niti da se granatiraju civilni ciljevi.

21. Sećam se da sam zajedno sa generalom Mladićem gledao, sa Trebevića, kako muslimani spaljuju kuću njegovih roditelja, ali ni tada nije naredio da se otvori vatra po njima u znak eventualne odmazde.

SREBRENICA

22. U vreme borbi oko Srebrenice 1995. godine, bio sam sa generalom Milovanovićem na zapadnokrajiškom ratištu, tako da nemam ličnih informacija oko Srebrenice.

23. Kada je u pitanju Srebrenica, sećam se da je general Milovanović, negde u drugoj polovini jula, između 16. i 19. jula, dobio naređenje od generala Mladića da se hitno javi u Crnu Rijeku.

24. General Milovanović je meni naredio da pripremim pratnju i da se spremim da sa njim krenemo na put, a relaciju kretanja bi obično saopštavao u vozilu. Mi smo tada bili u rejonu IKM GŠ VRS Jasenice, zona 11. krupske lpbr iz Drugog krajiškog korpusa.

25. U večernjim satima smo došli do komande Prvog krajiškog korpusa, odakle se, pretpostavljam, najverovatnije zaštićenom vezom, čuo sa generalom Ratkom Mladićem.

26. Odatle smo krenuli za Crnu Rijeku i nigde više nismo stajali. Tada je do Crne Rijeke bilo 366 km, pošto se išlo zaobilaznim putevima.

27. U jutarnjim satima, prilično umorni, stigli smo u Crnu Rijeku. Došli smo do barake u kojoj je radio general Milovanović. Ispred barake kod drvenog mostića, na samom ulazu u Milovanovićevu kancelariju, video sam generala Mladića.

28. Prvi put od kako ga poznajem, bio je vidno zabrinut, uznemiren, delovao je umorno, bio je, jednom rečju, u jadnom stanju. Nije se ni pozdravio sa generalom Milovanovićem, već mu se obratio rečima: „Šta nam se ovo, Mane, dogodilo, šta da radimo, ovo je strašno. Ne znam kome je to palo na pamet i ko je odgovoran. Oni su ludi“, pri čemu se čupao za kosu, što je bilo neuobičajeno. Zatim su on i general Milovanović ušli u kancelariju, a meni je Milovanović naredio da obezbedim baraku i da obezbedim da ih niko ne uznemirava. Ja sam postavio okolo straže i obezbedio objekat.

29. Isti taj dan, bez odmora, posle ručka, vratili smo se na zapadnokrajiško ratište.

30. Tada sam pretpostavljao da su gestovi i izgled generala Mladića ukazivali na neki strašan događaj, ali ja nisam znao o čemu se to radi, ni general Milovanović mi ništa u povratku nije rekao, mada je bilo vidljivo da je i on bio veoma zabrinut i nespokojan.

31. Ja sam lično o događajima u Srebrenici prvi put nešto saznao tek septembra-oktobra 1995 . godine, po padu zapadnokrajiških opština, gde sam se sve vreme nalazio.

32. Sa generalom Mladićem sam bio na nekim pregovorima u Ženevi i na Butmiru, u svojstvu njegovog pratioca, u svojstvu tehničkog osoblja.

NEOVLAŠĆENI PRETRES I TAJNO OZVUČENJE MOJE KUĆE I MOG AUTA

33. Moju kuću u Banjaluci su 12. marta 1999. godine, na dan rođendana generala Mladića, pretresle snage UNPROFOR-a, uz prisustvo haških islednika, od kojih je jedan bio Pol Grejdi.

34. Tada su izvršili saslušavanje mene i moje žene, oduzeli mi privatna dokumenta i fotografije, te izvršili ilegalno ozvučavanje moje kuće i automobila.

35. Ja sam lično, pošto sam stručnjak za EI i PED, pronašao sedam predajnika ugrađenih u moju kuću i automobil , ali smatram da taj broj nije konačan. Navodno je cilj ove akcije bio da dobiju saznanja o lokaciji generala Mladića, jer je on, navodno, na VMA koristio zdravstvenu knjižicu sa mojim imenom i prezimenom.

LIČNOST GENERALA RATKA MLADIĆA

36. Kada govorim o ličnosti generala Mladića, moram da iznesem da je on oličenje ljudskosti, pameti i visokog morala.

POTVRDA SVEDOKA

Pročitao sam ovu izjavu od osam strana i ona sadrži sve što sam rekao, po svom znanju i sećanju. Izjavu sam dao dobrovoljno i svestan sam da se može upotrebiti u sudskom postupku pred Međunarodnim sudom za krivično gonjenje osoba odgovornih za teška kršenja međunarodnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991, kao i da mogu biti pozvan da javno svedočim pred Sudom.              

 

[/restrictedarea]