Сведок који није постојао

„Печат“ објављује интегралну изјаву старијег водника прве класе Војске Републике Српске Душана Тодића, који је сведочио на суђењу генералу Ратку Младићу пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу 23. новембра 2014.

Поред изјаве, која обилује чињеницама што саме по себи потпуно негирају и руше пропагандну слику о генералу Ратку Младићу, стварану и пласирану у јавност свих ових година, веома су интересантни и догађаји који су пратили ово сведочење, а посебно чињеница да тужилац Хашког трибунала задужен за предмете о Сребреници Питер Меклоски на крају није поставио ниједно питање и самим тим се сложио да ова изјава уђе као доказ у списе Суда. У плану испитивања овог сведока тужилац је првобитно предвидео максимално време од два и по сата, што је било очекивано с обзиром на то да је његов задатак да руши сведоке одбране, а поготово сведока који има значај какав има Душан Тодић.

Неколико дана пре појављивања поменутог сведока, тужилац је скратио време испитивања на пола сата, да би на самом суђењу, када је дошао ред да га унакрсно испитује, Меклоски устао и изјавио да нема питања за сведока, што је изазвало бурну реакцију председавајућег судије Алфонса Орија, који га је с неверицом питао да ли је сигуран у то јер је сведок, чини се, веома важан. Тужилац Меклоски је устао и рекао да је потпуно свестан стратешких импликација ове одлуке Тужилаштва и да лично преузима одговорност за овакав став!

Још један бизаран детаљ пратио је сведочење: само за овог сведока био је искључен канал на интернету са преводом на српски језик. Већ код следећег сведочења, све је радило нормално.

Из овог сведочења, које је сада доказ у списима Трибунала, произлази да генерал Ратко Младић није планирао ни наредио ниједан од злочина у Сребреници који му се стављају на терет, без обзира на то како су они квалификовани.

ИЗЈАВА СВЕДОКА – ДУШАН ТОДИЋ

ЛИЧНИ ПОДАЦИ

1. Ја, Тодић Душан, син Стојана, рођен сам 29. 01. 1962. године у селу Мотике, СО Бањалука, старији водник прве класе у пензији, ожењен сам, отац двоје деце, неосуђиван, завршио сам средњу електротехничку школу, у активну војну службу ступио 17. 07. 1987. године. Стално сам настањен у Бањалуци. Поред наведене школе, завршио сам и неколико специфичних курсева у току своје службе, а читав рат сам провео у ГС ВРС. Завршио сам курс безбедности у Панчеву 1988. године, курс електронског извиђања и противелектронског дејства (ЕТ и ПЕД) 1987. године на Бањици, затим курс у Дивуљама за радио-телеграфисту и радио-телепринтеристу, курс за механичара уређаја везе и др.

2. По пријему у активну војну службу, радио сам у гарнизону Крањ као радио-гониометриста у издвојеном одељењу чете 350. центра ЕТ ПЕД Војно-поморске области (ВПО) 1991. године, где сам преживео напад Словенаца на ЈНА. Моје одељење је било стационирано у месту Суха, на Брду код Крања. Било нас је око петнаестак људи. Исте те године у току потписаног примирја успео сам да извучем људе и технику из Крања у Пулу. Из Пуле смо бродом испловили за Бар и на крају сам из Бара копненим путем отишао у Батајницу. Одатле сам се вратио у Бихаћ, а затим у Книн, у Команду 9. корпуса, где сам дошао 27. 08. 1991. године.

[restrictedarea]

СЛУЖБА У КНИНУ

3. У Книну сам радио једно време као радио-прислушкивач, да би ми, тада пуковник, Толимир Здравко, који је био начелник Органа безбедности 9. корпуса, наредио да се јавим у Команду корпуса, ради обављања послова у оквиру Органа безбедности. Тада је био мањак људства ове специјалности, због тога што су Хрвати и Словенци отишли у своје војске. Тада је у органима безбедности још увек било Хрвата и муслимана, као Токић Мирсад и извесни Перетин Здравко, родом из Подравске Слатине, који су били начелници безбедности у бригадама. У време док сам се налазио у Книну, упознао сам генерала Ратка Младића, који је био начелник Штаба, а касније и командант 9. корпуса.

4. Сећам се да је тада задатак јединица Корпуса био да раздваја села са већинским српским и хрватским становништвом, због тога што је нетрпељивост нарастала, те да не би дошло до крвопролића. Због мањка људства генерал Ратко Младић често је узимао органе безбедности да га прате по фронту. Тако сам и ја лично био сведок и судионик догађаја у смислу смиривања линије раздвајања од села Цетине преко Шибеника до Задра, Поседарја, Масленичког моста и Малог Алана. Генерал је тада мегафоном позивао на примирје једну и другу страну, тражио да не пуцају, већ да преговарају.

5. У тим ситуацијама никада није наредио да се према цивилном становништву и заробљеним војницима ХОС, ЗНГ и страним плаћеницима поступа супротно међународном ратном праву. Њих су после испитивања размењивали и процесуирали. Сећам се да је тада свим јединицама и војницима послат памфлет МКЦК о томе како се поступа према цивилним лицима, заробљеницима, рањеницима и др.

ФОРМИРАЊЕ ВРС

6. По формирању ВРС, 12. маја 1992. године, заједно са генералима Младићем, Толимиром и Живановићем, те мајором Пећанцем бивам прекомандован у гарнизон Сарајево. Одатле смо отишли у Црну Ријеку, командно место ГШ ВРС, те приступили формирању ГШ. Тада сам претпостављао да ме је генерал Младић повукао са собом због тога што је стекао поверење у мене.

7. Постављен сам у Обавештајну управу као фото-дешифрант, а убрзо после тога сам пребачен у Управу безбедности. У том периоду радио сам оперативно на терену заједно са Пећанцем. Начелник Управе почетком 1993. године био је командант бојног брода Љубо Беара.

8. Поред наведеног посла радио сам и као лични пратилац генерала Младића и генерала Миловановића. Уживао сам изузетно поверење обојице генерала, с тим што сам Младића познавао још из Книна. По доласку Пухала и заштитног пука, почео сам чешће пратити Миловановића. Кроз ту пратњу сам обишао сва ратишта у РС, а и непосредно сам учествовао у неким борбама.

ГОРАЖДЕ

9. Сећам се да сам негде августа или септембра 1992. године био на ратишту код Горажда. Тада су муслимани извели силовит напад на Горње и Доње Месиће, са циљем пресецања комуникације Горажде – Вишеград (рејон Јабука).

10. Муслимани су заустављени у Доњим Месићима. Са Јабуке или Јабучког врха се видело Горажде „као на длану“. Виделе су се спаљене српске куће, које су тада биле једина згаришта у Горажду, што је касније потврдио и генерал Роуз. Пошто сам ту ноћ остао на тим положајима, био сам сведок злочина који су муслимани радили над српским живљем. Слушао сам како муслимани силују српске жене. Њихови крици су се чули на положајима, као и непристојни коментари муслимана.

11. Такође сам чуо и преко двогледа видео како муслимани разапињу и прикивају Србе на крстове и пуштају их низ Дрину. Те крстове са разапетим Србима је испред Вишеграда извлачио Винко Пандуревић, тадашњи командант Вишеградске бригаде, који то може да потврди.

СПАСАВАЊЕ МУСЛИМАНСКЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

12. Сећам се када је у мају или јуну 1993. године на српске положаје изнад Јабуке дошао из правца Горажда муслиман са белом заставом. Тражио је помоћ и објаснио да се ради о детету коме је пукло слепо црево и коме је хитно потребна операција. Саслушао сам тог муслимана, а затим о томе обавестио телефоном генерала Младића.

13. Знам да је генерал Младић тада ступио у контакт са генералом Перишићем, од кога је тражио да се на ВМА припреми хитна екипа за операцију, те објаснио да ће упутити свој хеликоптер са болесним дететом на ВМА. Генерал је упутио хеликоптер на линију раздвајања, те тражио да се нечим белим означи место где ће хеликоптер слетети, уз претходни захтев да муслимани не отварају ватру на њега. Тако је и урађено. У хеликоптеру је био и болничар, који је на лицу места прегледао дете и констатовао да дете мора да се директно пребаци на ВМА.

14. Девојчица је пребачена на ВМА, оперисана и након 22 дана хеликоптером поново враћена у рејон ГШ ВРС. Лекари са ВМА су констатовали почетак гангрене код детета и навели да дете не би могло бити спасено да је дошло два сата касније.

15. Девојчица се, по мом сећању, звала Минка, те се сећам да је провела један до два дана у рејону Командног места са супругом генерала Толимира, која ју је неговала. За то време преко УНПРОФОР-а ступили смо у везу са њеним родитељима, који су рекли да ће по њу доћи њена родбина и да је пребаце у Сарајево. Отац је тражио да се дете ни за живу главу не враћа у Горажде, јер се плашио да ће Горажде пасти.

16. У ту причу се укључио и генерал Роуз, доводећи девојчицину родбину и преузимајући девојчицу на линији раздвајања у Сарајеву.

17. Мајка је тада поручила да се пренесе генералу Младићу да је он сада њен други отац.

ВРАЋАЊЕ МУСЛИМАНСКЕ ДЕЦЕ-ВОЈНИКА У БИХАЋ

18. Сећам се и случаја из октобра 1994. године на бихаћком ратишту, када је ВРС заробила мобилисану децу од 15 до 17 година у униформи и са војним оружјем. Наиме, ту децу је мобилисао и послао у борбу 5. корпус АРБиХ. Деца су заробљена без губитака међу њима, генерал Младић их је лично видео, те наредио да се одмах одведу до линије раздвајања и врате у Бихаћ. Било их је око 17 у делу фронта где сам се налазио, али је њихов број био далеко већи.

19. Генерал Младић им је поручио да се више не хватају оружја, јер оружје није ни за одрасле, а камоли за децу.

20. Никада нисам чуо да је генерал Младић наредио да се евентуално убију нејач и заробљеници, нити да се гранатирају цивилни циљеви.

21. Сећам се да сам заједно са генералом Младићем гледао, са Требевића, како муслимани спаљују кућу његових родитеља, али ни тада није наредио да се отвори ватра по њима у знак евентуалне одмазде.

СРЕБРЕНИЦА

22. У време борби око Сребренице 1995. године, био сам са генералом Миловановићем на западнокрајишком ратишту, тако да немам личних информација око Сребренице.

23. Када је у питању Сребреница, сећам се да је генерал Миловановић, негде у другој половини јула, између 16. и 19. јула, добио наређење од генерала Младића да се хитно јави у Црну Ријеку.

24. Генерал Миловановић је мени наредио да припремим пратњу и да се спремим да са њим кренемо на пут, а релацију кретања би обично саопштавао у возилу. Ми смо тада били у рејону ИКМ ГШ ВРС Јасенице, зона 11. крупске лпбр из Другог крајишког корпуса.

25. У вечерњим сатима смо дошли до команде Првог крајишког корпуса, одакле се, претпостављам, највероватније заштићеном везом, чуо са генералом Ратком Младићем.

26. Одатле смо кренули за Црну Ријеку и нигде више нисмо стајали. Тада је до Црне Ријеке било 366 км, пошто се ишло заобилазним путевима.

27. У јутарњим сатима, прилично уморни, стигли смо у Црну Ријеку. Дошли смо до бараке у којој је радио генерал Миловановић. Испред бараке код дрвеног мостића, на самом улазу у Миловановићеву канцеларију, видео сам генерала Младића.

28. Први пут од како га познајем, био је видно забринут, узнемирен, деловао је уморно, био је, једном речју, у јадном стању. Није се ни поздравио са генералом Миловановићем, већ му се обратио речима: „Шта нам се ово, Мане, догодило, шта да радимо, ово је страшно. Не знам коме је то пало на памет и ко је одговоран. Они су луди“, при чему се чупао за косу, што је било неуобичајено. Затим су он и генерал Миловановић ушли у канцеларију, а мени је Миловановић наредио да обезбедим бараку и да обезбедим да их нико не узнемирава. Ја сам поставио около страже и обезбедио објекат.

29. Исти тај дан, без одмора, после ручка, вратили смо се на западнокрајишко ратиште.

30. Тада сам претпостављао да су гестови и изглед генерала Младића указивали на неки страшан догађај, али ја нисам знао о чему се то ради, ни генерал Миловановић ми ништа у повратку није рекао, мада је било видљиво да је и он био веома забринут и неспокојан.

31. Ја сам лично о догађајима у Сребреници први пут нешто сазнао тек септембра-октобра 1995 . године, по паду западнокрајишких општина, где сам се све време налазио.

32. Са генералом Младићем сам био на неким преговорима у Женеви и на Бутмиру, у својству његовог пратиоца, у својству техничког особља.

НЕОВЛАШЋЕНИ ПРЕТРЕС И ТАЈНО ОЗВУЧЕЊЕ МОЈЕ КУЋЕ И МОГ АУТА

33. Моју кућу у Бањалуци су 12. марта 1999. године, на дан рођендана генерала Младића, претресле снаге УНПРОФОР-а, уз присуство хашких иследника, од којих је један био Пол Грејди.

34. Тада су извршили саслушавање мене и моје жене, одузели ми приватна документа и фотографије, те извршили илегално озвучавање моје куће и аутомобила.

35. Ја сам лично, пошто сам стручњак за ЕИ и ПЕД, пронашао седам предајника уграђених у моју кућу и аутомобил , али сматрам да тај број није коначан. Наводно је циљ ове акције био да добију сазнања о локацији генерала Младића, јер је он, наводно, на ВМА користио здравствену књижицу са мојим именом и презименом.

ЛИЧНОСТ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА

36. Када говорим о личности генерала Младића, морам да изнесем да је он оличење људскости, памети и високог морала.

ПОТВРДА СВЕДОКА

Прочитао сам ову изјаву од осам страна и она садржи све што сам рекао, по свом знању и сећању. Изјаву сам дао добровољно и свестан сам да се може употребити у судском поступку пред Међународним судом за кривично гоњење особа одговорних за тешка кршења међународног права почињена на територији бивше Југославије од 1991, као и да могу бити позван да јавно сведочим пред Судом.              

 

[/restrictedarea]