Србин по рођењу, православац по крштењу, родољуб по уверењу

Драгомир Антонић 

Ништа се код знања није променило, сем чињенице да данас, нажалост, знање постаје привилегија одабраних који се школују у елитним школама. Оне не прихватају реформе, већ се држе давно успостављених правила понашања

Многе ствари знамо, само себи не верујемо. О Српском календару написане су хиљаде страница, постоје хиљаде докумената, повеља, закона, манастирских типика на којима јасно стоји датум за који су надлежни „научни“ и државни чиновници тврдили да не постоји. Онда се појави неко из „белога света“, ових дана НАСА, и дуго у запећак гурана истина изађе на видело јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изиђе на видело (Марко, 4, 22).

 

ОДГОВОРИ  ОДАВНО ЗАПИСАНИ Нама који знамо потврде – мада нам је мило кад их чујемо – нису потребне. Одувек смо знали да сећања наших предака, деда и баба нису „пусте бапске приче“, већ њиховим речима исписана искуства и догађаји које они нису умели растумачити, али су их – сматрајући их, с правом, важним – сачували за потомке верујући да ћемо ми открити право значење. Некад смо успевали, неке тајновите знаке још нисмо протумачили, али је важно не одустајати, не губити веру, јер умом и радом до истине се стиже. Нема потребе да чекамо да нам неки други, страни „меродавнији експерти“ кажу ко смо, одакле смо и шта нам је чинити. Одговори су одавно записани, налазе се у књигама, народним песмама, причама, обичајима, а ваљда смо и ми нешто у школи, архиву, библиотеци открили и научили. Све би наизглед било једноставно да нема мале али отежавајуће околности. Многе књиге су нестале и до њих је врло тешко доћи. Нису доступне широком кругу читалаца. Нема их у библиотекама, поготову школским и студентским где би их младе особе склоне трагању за знањем могле пронаћи. Нема их, а нема ко ни да им каже које су све књиге написане. Да их упути на стару литературу, што је радна обавеза професора и научних радника, а да ли ће млади желети да читају и изучавају, од њих зависи.

[restrictedarea]

Није ово бесмислица, јер сетимо се, од времена римокатоличке инквизиције, преко нацистичке Немачке, до усташоидне Хрватске, прва мета су биле књиге. Пре само двадесет година у Хрватској су избациване из библиотека и спаљиване књиге написане на ћирилици. Циљ је јасан. Уништити доказе о постојању оних за које власт тврди да не постоје. Ликвидирамо људе, жене, децу, растуримо гробове, уништимо цркве, забранимо писмо, спалимо књиге. Затим организујемо „научне“ симпозијуме где се саопште „нова“ открића, која су, гле чуда, стварно нова, јер нико озбиљан за њих није чуо. „Новом“ се даје огроман публицитет, преводи се на све језике, уводи у школско образовање као једина истина. Без алтернативе. Како је говорио апостол Павле: Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом (Дела ап. 20, 28–30).

Од наопаког учења се може бранити само чувањем писаних извора, књига, обичаја, прича, песама, традиционалног знања које наопако учење, „нове истине“ одбацује као краткотрајну бесмислицу. Зато је неопходно поново штампати у већим тиражима капитална дела из српске историје, науке, уметности, књижевности, народног стваралаштва, која постоје на српском језичком подручју. „Новим истинама“ лако се одговара раније објављеним знањима. Нема тог незнања, ма колико присталица и подршке дежурних галамџија имало, које може изаћи на крај са знањем. Знање је сила, знање је моћ/ учите децо дан и ноћ!

 ЗНАЊЕ ЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА Ништа се код знања није променило, сем чињенице да данас, нажалост, знање постаје привилегија одабраних који се школују у елитним школама. Оне не прихватају реформе, већ се држе давно успостављених правила понашања. У њима учитељ учи и оцењује ђаке, а не обрнуто. Замислите да у школи у Итону (Енглеска) ђаци оцењују учитеља, или да родитељи насрћу на званичника школе незадовољни оценом коју је њихово препаметно мезимче добило. Не можете да замислите. Не могу ни ја. Али у земљи Србији обиље квазипсихолошких бабасера са универзитета, заштићених чланством у некој плаћеничкој невладиној организацији, бљује по сваком ко се усуди да било шта каже у заштиту нормалног образовања и породичних вредности. За њих и њихове послодавце српско и старинско је највећа јерес. Узгред, бабасерама и заштитницима приватног власништва не смета што живе и раде у зградама и кућама које су отете од приватних власника. За њих је то нормално, као што је прихватљиво и „разумно“ све изопачено – ако је у интересу њиховог џепа.

Срећом, Срби чувају обичаје и традицију, поштују празнике, иду у цркву, читају (сваки управник градске библиотеке у Србији ће вам рећи да расте број читалаца) помажу једни друге. Јесте да су за телевизију и новине невидљиви, али не значи да не постоје. Напротив, у већини су, али евроунијатском моделу понашања не одговара да се виде, јер су старински. Шта да се ради. Нисмо престали да волимо свој народ, Косово и Метохију, државу Србију. Како је говорио деда Танасије: Србин сам по рођењу, православац по крштењу, а родољуб по уверењу!

Молитве су помогле да проф. др Војислав Шешељ проведе божићне празнике са  породицом на слободи. Владика Јован, ако Бог да, ускоро ће бити са својима. Молимо се за све заточене Србе. Радујте се, Српкиње и Срби. Богојављење је пред нама.

[/restrictedarea]