Radovanovićeva skrnavljenja

Piše Dejan Đorić

Moj razlaz sa mnogim oblicima avangarde uslovljen je njenom korumpiranošću, umetnost je danas možda poslednji militantni vid ideologije. Umetnici, zapravo više intelektualci, u službi su vladajućih sistema slamanja volje, nade i intuicije, sve ljudsko napušta savremenu umetnost, oni koji je stvaraju i oni koji se bave njome nalikuju na državne činovnike

Na stranicama „Pečata“ pisao sam, između ostalih, o Miloradu Bati Mihajloviću, Ljubici Cuci Sokić, Dadu Đuriću, Radomiru Damnjanoviću Damnjanu, Fisu, najstarijem našem živom dizajneru, Ivanu Tabakoviću, Jovanu Bijeliću, Kosti Hakmanu, Leonidu Šejki, Mići Popoviću, Mihajlu Petrovu, Savi Šumanoviću, Milošu Šobajiću, Sretenu Stojanoviću, Miljenku Stančiću i Kazimiru Maljeviču. Tu su i tekstovi o apstraktnoj umetnosti, instalacijama i avangardnim skulpturama Ratka Vulanovića i Balše Rajčevića, kao i tekst o jednom od najvažnijih svetskih avangardista Vladanu Radovanoviću. Da li je moguće da on kao savremeni umetnik, teoretičar i profesor Univerziteta ne zna da su gorepomenuti najistaknutiji predstavnici svaetske, srpske i hrvatske moderne umetnosti? Kako je moguća njegova tvrdnja da „automatski anatemišem gotovo sve moderno“ u svojim kritikama, ili odgovaram nekome ne uopšte ne prati likovnu rubriku „Pečata“? U pomoć priziva Kostu Vasiljkovića, koji je afirmativno pisao o izložbama njegovih studenata. Ako se dobro sećam, Dragoš Kajalić je još oko 1965. godine u „Basta, kad kažem“, jednom od svojih prvih tekstova napisanih kada je imao dvadeset dve godine, otpisao Kostu Vasiljkovića i Vladimira Rozića kao kritičare nebitne za našu likovnu scenu. Vasiljković katkad do te mere ne ume da piše suvislo da se umetnici ne usuđuju da objave njegove tekstove namenski pisane za monografije, ni tri lektora ne bi razrešila te jezičke zavrzlame.

„UMETNIČKI ABORTUS“ Osmotrimo pobliže i druge Radovanovićeve negativne argumente koje je izneo u prošlom broju povodom delovanja „Pečatovog“ likovnog kritičara. Pogodilo ga je što tvrdim da nije bio sposoban da uvidi koliko je bila loša prva generacija njegovih studenata sa postdiplomskih studija, a reč je o jednoj od najgorih izložbi koje su se oko 2000. godine mogle videti u beogradskoj Galeriji SKC, kao što ne treba sumnjati da su sadašnje generacije još gore. On je bio predavač na Grupi za višemedijsku umetnost na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, ali nisu svi profesori oduševljeni usmeravanjem studenata u tom pravcu. Pojedini među profesorima Fakulteta likovnih umetnosti se veoma dobro sećaju da je čuveni slikar i akademik Radomir Reljić na sednici povodom uvođenja proširenih medija u nastavu rekao: „Više volim proširene vene od proširenih medija.“ „Đorić o toj prvoj izložbi višemedijske umetnosti u Srbiji donosi vrednosni sud iako o istoj oblasti ne poseduje znanje, ni spremnost da se u nju uživi, te otuda niti kompetenciju“, kaže Radovanović. Veoma se dobro sećam da je za njega jedan od dva najbolja rada na toj izložbi bio veći akvarijum ispunjen vodom u koji su bile potopljene velike stare knjige. Kako ćemo u ovom tekstu saznati, nije to prvi put da profesor ne prepoznaje desakralizatorsko u savremenoj umetnosti. Kakva su to velika znanja neophodna da bi se posmatrač uživeo u dosetke i trikove njegovih studenata? Prvenac od izložbe bio je umetnički abortus, zasluženo je prošla potpuno nezapaženo. Profesor piše o osam generacija ili šezdeset umetnika koji su doktorirali na Grupi za višemedijsku umetnost. U tome i jeste problem, gde su oni sada i šta je sa njima? Ne postoje u našoj javnosti, (p)ostali su manje-više anonimni, ali se njihovi mentori, kao Čedomir Vasić, Mileta Prodanović i Vladan Radovanović, i dalje visoko kotiraju. Nije daleko od pomisli da je savremeni sistem studija (a te su dosta skupe) osmišljen da se otmu pare, što pokazuju stalni studentski protesti. Ukoliko se uopšte zna bilo šta o avangardi, mora se postaviti pitanje sumnjivosti obrazovanja avangardnog umetnika. Avangardizam je nastao u najžešćem otporu školama, studijama, akademijama i profesorskom mentalitetu, a sada bi razni Radovanovići da ga institucionalizuju. Kako se neko uopšte može naučiti da bude avangardista i u odnosu na šta, kada je sada klasična umetnost na izdisaju, sve je postalo avangardno, ili kako je Đorđe Kadijević primetio „Sada je klasično slikarstvo avangarda“? Ovo je vreme kada bogovi padaju sa svojih plauzibilnih nebesa, kako kaže Miro Glavurtić, kada se dekonstruišu mitovi, pa i onaj o avangardi. Radovanović piscu ovog teksta prebacuje da nije upućen u zbivanja na sceni napredne umetnosti pa se postavlja pitanje zašto je onda objavio njegov prilog u svojoj monografiji, kao prvi i ključni u objašnjavanju odnosa Radovanovićeve i avangardne umetnosti? U celoj literaturi o tom stvaraocu se verovatno ne mogu pronaći tekstovi koji ga bolje, celovitije i uglednije definišu, a prilog u monografiji je bio samo deo posvećenog bavljenja ovim umetnikom od strane kritičara „Pečata“.

KORUMPIRANA AVANGARDA Moj razlaz sa mnogim oblicima avangarde uslovljen je njenom korumpiranošću, umetnost je danas možda poslednji militantni vid ideologije. Umetnici, zapravo više intelektualci, u službi su vladajućih sistema slamanja volje, nade i intuicije, sve ljudsko napušta savremenu umetnost, oni koji je stvaraju i oni koji se bave njome nalikuju na državne činovnike. Ako je to neki estetski kriterijum, i kod Radovanovića ima mnogo toga dosadnog i formalističkog. Kao umetnik je beskrajno širok, jedini se u istoriji naše umetnosti uspešno bavi svim vrstama umetnosti, duhovit je i pun humora, ali nema ono najvažnije za umetnika – harizmu. Upitajmo se šta je dosadno kod Leonarda, Mikelanđela, Direra, Klimta, Šilea ili bilo kog drugog velikog stvaraoca? Isuviše velika ozbiljnost i analitičnost odveli su rodonačelnika srpske (post)avangarde u formalizam, u polje izvan osećajnosti pa i ljudskosti, po čemu je on pre svega konceptualni umetnik. Kod njega misaona strana preteže, umetnost se ne obraća čoveku već misliocu, a još je Ežen Delakroa upozorio na opasnost od intelektualisanja koje će zahvatiti buduću umetnost. Premalo je soka i erosa. Najbolje kod Radovanovića nije umetničko već cerebralno, njegova sjajna sposobnost analitičkog mišljenja (studirao je i filosofiju) moć da u svojoj logičkoj krckalici sruši i razbuca svaku umetničku pojavu ili teoriju, samo ako poželi. Vrhunski mislilac ne mora biti i isti takav umetnik, umetnost je oblast u kojoj se traže i neka druga svojstva osim misaonih, pa je i od drugih poznavalaca bilo najozbiljnijih primedbi na rad ovog umetnika. Mora se posumnjati i u iskrenost njegovih namera, ubedljivo obezvređivanje dela i ideja drugih stvaralaca, za koje je nesumnjivo nadaren, nije vođeno pravičnošću već namerom da se izvuče neka korist za sebe. Kada sudi, on to čini zbog nečeg ličnog a ne zbog same pravedne stvari suđenja, i po tome se razlikuje od likovnog kritičara. Najbolje o tome svedoči pretnja koju mi je uputio nastojeći da spreči ovaj odgovor. „Pratiću Vaše aktivnosti u vidu objavljivanja knjiga i organizovanja izložbi i propratiću ih svojom bespoštednom ali uvek argumentovanom kritikom“, piše mi profesor. Kakva je priroda te kritike, najbolje svedoči namera da se unapred obračuna, bez obzira o kakvim je knjigama i izložbama reč.

„PONAŠANJE“ – NOVI VID UMETNOSTI To što javno Radovanović ispoveda u potpunoj je suprotnosti sa njegovim privatnim životom, a takvu podvojenost ne poznaje moderna umetnost. Ušančen u (malo)građansku udobnost, on očigledno ne živi svoju umetnost. Treba se samo setiti koliko je od umetnosti Pikasa, Klea, Dišana, Maljeviča, Majakovskog, Šilea ili Leonida Šejke bilo u njihovom privatnom životu. Kod mnogih konceptualnih umetnika život i umetnost nisu isto, pa je zato i on svesrdno prigrlio prednosti akademskog zvanja, titule, počasti i nagrade. Za razliku od njega, Ljuba Popović nije dobio nijednu nagradu, a Radovanoviću priznanja nikada nije dosta. Umesto da poslednje decenije svog života posveti umetnosti i dovrši započete projekte, gubi vreme sa antitalentima iz rok generacije. Njegovi studenti, kako sam kaže, po pravilu svoje projekte upotpunjavaju tehno muzikom, njihovo shvatanje muzike ne dopire do klasične muzike, a kamoli do umetničke muzike ovog vremena. Moderna umetnost je mnoge ubedila da su umetnici a postmodernisti odlaze i dalje. Sada preovlađuje neobaveznost, poimanje da je bitno samo da se neko smatra umetnikom, da se (samo)proglasi njime, a onda je bukvalno sve što uradi ili poželi da uradi automatski umetnost. Na niže grane umetnost nije mogla da se spusti, a zahvaljujući i nekritičkim profesorima, koji po prirodi svog posla ne mogu negativno da vrednuju dela svojih studenata, moguća su sadašnja izopačenja. Fakulteti, pa i oni umetnički su, kako Dragan Jovanović Danilov kaže, „hipermarketi znanja“, generacije prolaze njima ne ostavljajući nikakav trag, a profesore posle diplomiranja ne zanima dalja sudbina studenata. Zato se pitamo ima li pravo kompozitor i vizuelni umetnik na otuđenje svog dela od stvarnosti i života. Gde je granica između stvaralaštva i slučajnosti? Većina velikih eksperimentatora, od Dišana do Krista, znali su ili znaju da stvaraju na likovno vešt način, čak se i Jozef Bojs trudio da crta, a Radovanović i slični obrazuju generacije umetnika bez prave likovne podloge, koje mogu samo utopijski da izmišljaju umetnost ili je unižavaju. Reč je o „ponašanju“ koje Ješa Denegri smatra novim vidom umetnosti a Dragan Lubarda, crtač i profesor Likovne akademije, tim terminom označava najgori, najneozbiljniji vid savremenog odnosa prema umetnosti. Drugi sličan pojam, „nova umetnička praksa“, neodgovarajući je, jer ona nije ni nova, ni umetnička, niti praksa. Reč je o antiumetnosti ili neumetnosti za koju nije pronađen odgovarajući pojam, koja više pripada pozorištu, filmu, televiziji i glumi, a ne likovnosti. Zato je neprimereno da takvi umetnici nastupaju u galerijama i muzejima. Stvaraoci iz oblasti tzv. „novih medija“ su se donedavno okupljali u alternativnim prostorima, otvoreno negirajući umetničke institucije, galerijski i tržišni sistem, a sada su prigrabili profesure i sve ono što uz njih ide, pokazavši da su licemeri. Što je još gore, iz njihovog nepoznavanja tajni umetničkog zanata potiče mržnja prema svim oblicima klasično shvaćene likovnosti, preuzevši skoro sve institucije, zatiru poslednje oblike umetnosti koje nazivaju „stari mediji“. Avangardni umetnici na političkoj vlasti bi bili mnogo veći krvnici od najgorih diktatora, u našoj sredini se veoma dobro pokazao njihov „humanizam“.

Isuviše inteligentan da ne bi bio svestan savremenih pogubnosti, Radovanović je pokušao u mnogim svojim delima da oduhovi (post)konceptualnu umetnost, ali se to pokazalo kao slepa ulica. Kada već pominje kompetencije, moramo se upitati da li je uopšte upoznat sa teološkom mišlju, posebno sa onom u kojoj se razmatra teologija anđela? O tome su klasične tekstove napisali Dionisije Areopagit, Jovan Damaskin, Pomazanski od savremenih dogmatologa, kod nas Rodoljub Kubat, profesor beogradskog Teološkog fakulteta, koji je sjajno pisao o anđelima u „Starom zavetu“. Pravoslavna teorija vrvi od teoloških studija o svevrednosti lika i ličnosti u ključu pravoslavnog personalizma. Iz kojih se razloga Radovanović bavi anđelom, i to bez lica, slomljenog desnog krila, sa euharistijskom postavkom koja se odnosi na Isusa Hristosa a ne na anđela? Njegov anđeo oivičen je izlomljenim formama ljubičaste boje koja se ne slika na ikonama i freskama jer je vezana za veštičje i đavolsko, deca tu boju nagonski odbijaju. Sva Božja stvorenja imaju lik, pa se pitamo što se, pobogu, bavite anđelima kada i sami kažete da ne verujete u Boga? Gustav Kurbe je rekao da ne slika anđele jer ih nikada nije video, ali su ih videli Benvenuto Čelini i Vilijam Blejk. Nije Radovanovićevo skrnavljenje ništa novo, još je Edvard Munk slikao ljude bez lica kao i De Kiriko, koji ih je mašinizirao, davši im svojstva lutki i robota. Obesvećenje prisutno u velikom delu moderne umetnosti, izopačenje lika, analizirala je Amerikanka Margaret Staki. Novo je što bi Radovanović sada svojim licebornim, odnosno licedernim liciderskim anđelom, radom koji sumira njegove višemedijske napore, da izbriše i poništi najsvetije – ne ljudski, već božanski, svetlosni lik Belog anđela. Toliko o njegovim kompetencijama i sposobnostima procenjivanja.

 Odgovor na tekst Vladana Radovanovića, objavljen u prošlom broju „Pečata”pod naslovom  „VIŠEMEDIJSKA UMETNOST – REALNOST, A NE UTOPIJA ”