Politički i ideološki poredak „zakucan” romanom

Da li NIN-ova nagrada zaista nagrađuje najbolji roman?

Piše Nikola Marinković

Jasno je da u 60 godina postojanja ove nagrade nije bilo suštinske promene njenog konteksta. Ona je i dalje deo mehanizma koji kanališe umetničku energiju u političku aktivnost sa ideološki jasno opredeljenim ciljevima, ovaj put bliskim pojmu „promene svesti“

Kada se piše o NIN-ovoj nagradi, mora se napomenuti da za razliku od ostalih nagrada, ona do te mere utiče na rast društvenog ugleda autora da postaje određeni vid društvene moći, koju on stiče, uvećava ili potvrđuje. Diskurs kojem pripada nagrađeni roman time neminovno postaje deo političkog i ideološkog poretka, pa je neophodno kritički se osvrnuti na rad žirija, koji je pre neki dan doneo, ne jednoglasno, odluku o najboljem romanu objavljenom na srpskom jeziku 2014. godine.

SENKA POSTOJI Kriptopolitička priroda NIN-ove nagrade određena je njenim nastankom: članovi žirija prve nagrade, dodeljene pre 60 godina, prekršili su sopstveni pravilnik izabravši roman Koreni Dobrice Ćosića, iako je on iz štampe izašao u januaru 1955, a ne tokom 1954. godine. (Videti knjigu M. A. Ivkova, Zapisi književnog patologa.) Stoga ćemo analizom dela koja su ušla u najuži izbor 2015. godine, kao i njihove medijske pojavnosti, ispitati da li se, što se tiče odnosa nagrade i ideološkog poretka vremena, išta promenilo.

Iz tačke gledišta kojoj je poznata odluka žirija, simptomatično je da je nagrađeni roman, Kuća sećanja i zaborava Filipa Davida (izdavač „Laguna“) unapred bio medijski privilegovan, što na samo delo baca senku. Ona nagoveštava da postoji određena slabost romana, koja bi, da nije bilo pi-ar kampanje, sigurno mogla postati uočljiva.

Kompozicija romana je mozaička. U pripovedanju, sem okvirnog pripovedača, učestvuje niz drugih glasova, od kojih dominantan pripada Albertu Vajsu, glavnom junaku. Da bi ovakvo pripovedanje bilo uverljivo, pomenuti glasovi moraju biti individualizovani, što ovde nije slučaj. Stil, misli i citate koji na početku romana pripadaju pripovedaču i liku koji uvodi temu neobjašnjivosti zla (i vrlo simptomatično, posredno ili neposredno, strada i od srpske vojske u Sarajevu i islamskih terorista u Iraku) do kraja romana prihvatiće i drugi glasovi, što je ozbiljna mana. Iako razuđena, fabula romana sastavljena iz niza prethodnih autorovih proznih ostvarenja i preoblikovanih svedočenja žrtava genocida donekle može objasniti ponavljanje glasova, a svakako ga ne može opravdati.

Dodatnu manu predstavljaju ustaljene fraze, koje su u Kući sećanja i zaborava često umetnute u bitne delove fabule, pa pružaju efekat banalnog. Često stoje i na početku pasusa, istovremeno kvareći tekstualnu koheziju (sklapanje rečenica u višu smisaonu celinu) npr: „Naš život povezan je sa svim drugim životima, čak i kada to ne želimo. Čitav svet je jedna knjiga, sastavljena od mnogo reči i te reči su se izmešale.“ Neautentično deluje i sveprožimajući jevrejski misticizam, ali ne zato što pripada svakom liku (jer tako efektno sugeriše da je religija nedovoljna da se objasni zlo genocida) već zato što je posredovana leksikom koja ne može pripadati jevrejskom mističkom iskustvu: dimenzije, više stanje svesti, kontrola uma i sl. Jasno je, dakle, da je i poreklo mistike knjiško, tekstualno, tim pre što je autor romana, Filip David, jedan od recenzenata knjige Geršoma Šolema Glavni tokovi jevrejskog misticizma.

Potresno i autentično deluju na čitaoca sudbine glavnih likova – Jevreja koji su, da bi preživeli genocid, morali da menjaju identitet, rastaju se od roditelja i sl. Takođe, pojedine epizode iz života glavnog junaka umetnički su izvanredne i prave ravnotežu nedostacima stila i jezika. Činjenica da je roman konstrukcija dopisanih svedočenja, fragmenata drugih ostvarenja autora i niza citata (npr. Sartrovih ili Prima Levija) jasno ukazuje na uticaj Kišove proze, pre svega Grobnice za Borisa Davidoviča i Peščanika, a čak i otac glavnog lika, u tragičnim proročkim vizijama, podseća na čuvenog Eduarda Sama. U godini kada se oko statusa i dela pisca Ranih jada ponovo povela polemika, NIN-ova nagrada Filipu Davidu je dodatno priznanje i Kišovom modelu pripovedanja, što nije nebitno.

OČIGLEDNE MANJKAVOSTI Životinjsko carstvo Davida Albaharija (izdavač „Čarobna kuća“) njegov petnaesti roman, odlikuje se prepoznatljivom kratkoćom i neskrivenim podražavanjem Tomasa Bernharda na nivou stila, što je već duže vreme odlika Albaharijeve proze. Ovaj roman takođe je dobio zavidan medijski prostor (ne koliko roman Filipa Davida) uz niz pohvalnih ocena, što samo po sebi ne bi bilo sporno da opet nije u pitanju delo sa nizom očiglednih manjkavosti.

Na prvom mestu, to je odnos zapleta i načina pripovedanja. Naime, zaplet romana pripada žanru političkog trilera, što uz elemente poigravanja sa tzv. teorijama zavere ruši umetničku koherenciju romana ako se pripoveda bernhardovskim, izrazito subjektivističkim stilom. Da je namera autora bila da politički triler kao žanr, i njegove implikacije u Srbiji 21. veka, neobičnim pripovedanjem parodira, onda bi ovaj spoj bio opravdan. Međutim, ozbiljna namera koju nedvosmisleno uočavamo kod subjektivnog pripovedača koji nam prenosi svoje traumatično iskustvo govori suprotno. Tu nastaju prvi problemi: u žanrovskoj književnosti se osećanje jeze i napetosti kreira specifičnim umetničkim sredstvima, ali nikako pukim prenošenjima osećanja, što je u Životinjskom carstvu uglavnom slučaj. Takođe, precizno kretanje kroz prostor i vreme od velikog je značaja za uverljivost celog romana, dok i to u novom Albaharijevom romanu izostaje (od trenutka ubistva Miše Vrapca, 1970, do pronalaska rukopisa 2005. godine, prošlo je manje od „četrdesetak godina“ koje se u tekstu spominju). Poseban promašaj je neprecizno imenovanje jednog od likova, Mišine devojke, koja je čas Branislava, čas „Nina (ili Milena)“.

Bernhardovski stil, a time i pogled na svet, u kombinaciji sa političkim trilerom moraju zakonomerno dovesti do situacije da negativni junak, obavezan u žanrovskom zapletu, pripada nacionalističkom miljeu. Fabula romana to pokazuje: ako je glavni negativac, Dimitrije Donkić, samo predstavnik sistema, što biva vremenom jasno, onda su žrtve tog sistema i šezdesetosmaši, i homoseksualci koje Donkić neskriveno mrzi, zatim učesnici protesta devedesetih i kosovski Albanci, kako na kraju romana otkriva Hasan, aktivista nemačke NVO.

Povremeni ironijski ekskursi pripovedača kojima se demistifikuju protesti 1968. mogli su odvesti roman putem čvršće umetničke koherencije, koja bi bila ostvarena doslednom parodijom žanra i dekonstrukcijom jednog od mitova dvadesetog veka. Na Albaharijevom primeru se, nažalost, još jednom dokazuje dalekosežno zapažanje Nikole Miloševića da ideologija najčešće utiče na nedostatak koherencije, a samim tim i na umetničke vrednosti teksta.

PREĆUTAN NAJBOLJI Posle čitanja ova dva romana, proza Sabo je stao Ota Horvata (izdavač Kulturni centar Novog Sada za prvo, „Agora“ za drugo izdanje) pravo je osveženje. Razume se, pošto je i ovaj roman pisan iz emigrantske pozicije (spoljašnje, prostorne, za razliku od unutrašnje emigracije Davidovih junaka) politika u vidu ratova devedesetih prisutna je kao spoljni kontekst fabule, ali ideološki i imagološki uravnotežen. To čitaocu omogućava da se prepusti „uživanju u tekstu“, tim pre što je stil romana, uprkos nekolikim omaškama, lirski upečatljiv. Oto Horvat u srpsku književnost vraća temu mrtve drage zgusnutim pripovedanjem, u kojem uzastopna promena tačke gledišta (pripovedanje u sva tri lica jednine) vrlo efektno sugeriše unutrašnji rascep junaka-pripovedača, koji u pisanju traga za utehom posle smrti supruge. „Terapeutski“ smisao pisanja pojačan je organizacijom fragmentarnih poglavlja koja počinju stilizovanim pitanjima odsutnog psihoterapeuta (pa je jedno od poglavlja naslovljeno sa „Nastavite, nastavite gospodine Sabo!“) čime je umetnički efekat potpun.

Pisanje o mrtvoj dragoj, egzistencijalno autentično (roman je posvećen pokojnoj autorovoj supruzi) u najboljim delovima romana postaje problematizovanje samog opisivanja smrti, nad kojom, kao vrhunskim bolom, u svetu ovog romana nisu vlasni ni literatura ni religija. Jer, glavno pitanje nije da li je moguće povratiti „mrtvu dragu“, već da li je moguće „življenje uprkos svemu“, u „zreloj nostalgiji bez nade“. U pripovedačkom traganju za odgovorom junak ostaje zarobljen u očuđenoj perspektivi sličnosti rodne Vojvodine i emigrantske severne Italije, čeznući za kućom „bilo gde da se ona nalazila“.

Obrnuto srazmerno umetničkoj vrednosti, Sabo je stao dobio je najmanje medijskog prostora. Ako se uzme u obzir da ova knjiga, sem pozicije emigranta, vrednosno uzdignute iznad nacionalnih podela i time privilegovane u trenutnom ideološkom poretku, sa romanima Davida Albaharija i Filipa Davida deli i osećanje jugonostalgije, zašto je umetnički najbolje delo ostalo i bez nagrade i bez medijske pažnje?

Da je samo nagrada u pitanju, odgovor bi delimično mogao da se potraži i u nestručnosti žirija, s obzirom na to da je jedan od njegovih članova, koji je javno hvalio Davidov roman i glasao za njega, svojevremeno sebi dopustio (u eseju o Mihailu Laliću) rečenicu sledeće sadržine: „Lalićeva pristrasnost kao dokumentarnost, kao istina.“ Međutim, ako se kritičarskom privilegovanju umetnički slabijeg, ali ideološki učinkovitijeg romana doda i medijska pažnja, onda se jasno uočava kontekst u kojem iza odluke žirija stoji sprega ideologije i tržišta, kao osnova aktuelnog poretka moći u Srbiji.

Jasno je da u 60 godina postojanja NIN-ove nagrade nije bilo suštinske promene njenog konteksta. Ona je i dalje deo mehanizma koji kanališe umetničku energiju u političku aktivnost sa ideološki jasno opredeljenim ciljevima, ovaj put bliskim pojmu „promene svesti“. Razume se, neće romani drugosrbijanskih pisaca promeniti svest Srba, ali će njihovo nagrađivanje i javno valorizovanje biti jasan signal piscima kako treba da pišu da bi opstali u vremenima teškim po književnost. Smemo li dozvoliti da se jedan od poslednjih „džepova otpora“ (po rečima Džona Berdžera) što je umetnost uvek bila, ovako jeftino ugasi?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *