Одломци из Дневника – Илузије ђавоље адвокатице

Милован Данојлић

Како у нашем свету пролази онај ко с ђаволом тикве сади (јер ђаво узима свакојака, па и респектабилна обличја) и због чега небеска правда – у односу на ову земаљску – изгледа нешто друкчије

Срце ме заболе кад сазнадох за неправду нанету једној нашој земљакињи настањеној у Лондону. Лично је не познајем, не знам јој имена; моја емпатија долази из нагонске солидарности са преваренима и пониженима. Из тв-извештаја није се дала утврдити ужа национална припадност увређене даме. Можда је наша сународница (има  нас свугде и свакаквих)  али ће пре бити да је реч о суграђанки из некадашње заједничке државе. Ко год била, њен случај, још једном, открива  једну у нашем поднебљу дубоко укорењену заблуду у вези с „Европом“, са материјалним и моралним стањем које у њој влада. Јао ономе ко се  препусти њеној озбиљности и дарежљивости…

Дотична госпођа, по занимању адвокатица, примила се, својевремено, дужности да поткрепи Хашку оптужницу против Милошевића па је, према правилнику тог неславног суда, добила статус заштићеног сведока. Не знамо да ли се те улоге прихватила вођена високим моралним начелима или ниском материјалном  рачуницом. Људска психа је замршена и противречна, па узвишени принципи не искључују  приземно користољубље. Част је сарађивати са судом који би требало да оличава највише врлине англосаксонске цивилизације. Заштићеном сведоку је обећана боравишна дозвола на срећном и берићетном Западу, под промењеним именом, а ако жели, и под промењеним полом! За то се вреди помучити; за тај идеал прозападњачки Украјинци пролише крв на Мајдану, и спремни су да се покољу са својом словенском сабраћом. Претпоставимо ли да је адвокатица боловала  од раширене одбојности према Србима, разумећемо задовољство које јој је дала могућност да сведочи против балканског касапина, новог Хитлера и покретача етничког чишћења у којем су стотине хиљада људи избегле из околних у његову државу. Сличним побудама су руковођене и неке сербске госпоже: припадништво малом народу је терет  за плахе и лакоме, а могућност спасења од таквог усуда неодољив је мамац.

Не знамо садржај њеног сведочења. Суд је пошао од убеђења да се, иако поприлично удаљен од попришта сукобљавања, Милошевић огрешио о витешке обичаје војевања који се посебно поштују у верским и грађанским ратовима. Заступницима таквих обичаја, нарочито примењиваним у Вијетнаму, Ираку, Либији и Сирији, и њиховим човекољубивим судијама, вредело је притећи у помоћ и бацити још који камен на главу  првооптуженог, унапред осуђеног на доживотну робију, као што је било извесно да сведока очекује целоживотно уживање са перспективом да ће, жртвујући лични, национални и језички идентитет, наставити каријеру у побољшаним условима, далеко од вилајета у коме и адвокати морају штрајковати.

 

[restrictedarea]

 

И онда се десио болан обрт.

Неосуђен, што значи невин, Милошевић је изручен божјем законодавству и суду историје, а адвокатици-сведокињи је, уместо канцеларије у  лондонском City-ју, додељено запослење у робној кући Marks & Spencer. (Тек што је почела заборављати југословенског Маркса, у двојству са Енгелсом, а ево где јој се на путу испречио британски Маркс, у ортаклуку са Спенсером!) Радно место је тако слабо плаћено да се, у престоници посрнуле Империје, морала обратити за социјалну помоћ, како би прехранила себе и мужа. Додељено јој је 100 фунти седмично (око 120 евра). И ту није крај западњачкој широкогрудости и предусретљивости. Техничком грешком је, у савршеној машинерији државне управе, откривен њен прави глас, а тиме и идентитет строго заштићеног сведока, и сад јој,  свакодневно, стижу претње од наших осветољубивих, (или само брбљивих) земљака, па јој је, каже, „живот постао неподношљив“. Решила је да тужи Владу Њеног Величанства због кршења обавеза преузетих од Хашког суда.

И треба да је тужи, мада су слаби изгледи да ће се пронаћи узрочник несреће. Јер је кривица у њој самој, у њеној глави оболелој од евроилузионизма. Са данашњим искуством не би трчала мечки на рупу, него би оно што зна – ако је нешто знала – изнела пред нашу јавност, и наставила свој посао. Адвокатска професија је и у нашим, нездравим приликама, боље плаћена него намештење  у  Marks-у and Spencer-у.

Поучно, нема шта. Кад „Европа“ овако поступа са својим штићеницима и плаћеницима, шта да очекујемо ми, голотрби и незаштићени? С њом ваља опрезно,  пазећи да у предусретљивости себи не вежемо руке и не ограничимо простор кретања и мишљења, да нас  традиционално гостољубље не учини робовима. Једна моја београдска пријатељица, у повременој улози домаћице страним посетиоцима, нашла је, чини ми се, добру меру између пристојности и самопоштовања: она стране госте наведе да прођу поред зграде срушеног Генералштаба. Многи су, каже, непријатно изненађени, нису знали, или су заборавили, нешто су чули али нису тако замишљали, обарају носеве и муцају. Рушевину им показује успут, са смешком, како то већ умеју жене; њихово је смешкање понекад убиственије од експлозивних провала беса.

Суд у Хагу, разуме се, није основан зарад утврђивања истине, него за   стигматизовање једног малог народа побеђеног у отпору највећој сили света. Међу сведоцима су се појављивали и стипендисани докторанди са тезама о наследној крволочности и геноцидности Срба. Тамо где кадија и тужи и суди, последњу реч има гола сила. Смртне пресуде читавим народима, уз њихово стављање на стуб срама, јесте нацистички експеримент. Сведоци одбране су говорили упразно, а сведоци оптужбе, и кад нису лагали, учествовали су у политичком игроказу. Свесно или несвесно, госпођа адвокатица је пристала на злоупотребу. Тако пролази онај ко с ђаволом тикве сади, а ђаво узима свакојака, па и респектабилна обличја: стручњак за земаљску правду, он радо навлачи судијску тогу.

Небеска правда изгледа нешто друкчије. Пример сведочења пред њом дао нам је немачки протестантски свештеник Фридрих Грисендорф у беседи посвећеној држању наших ратних заробљеника године 1945, по изласку из логора у Оснабрику. Вреди предочити тај документ како хашким судијама, тако и нашем обеспућеном свету.

„Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, способније војсковође. То је, међутим, изразито материјална победа. Јесте, победили су; али постоји овде, међу нама, један народ који је победио на  други, лепши начин. Реч је о победи срца и душе, о победи мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали. Знали смо, исто тако, шта смо сами чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу, за једног нашег војника, представника окупаторске и насилничке власти. Поврх тога смо са благонаклоношћу гледали како на Србе пуцају са свих страна, посматрали  шта са њима раде Италијани, Мађари, Шиптари, Бугари… Знали смо да се овде, у нашој близини, налази 5.000 српских официра, који су у својој земљи представљали друштвену елиту, а овде су постали живи костури, изнурени од глади. Знали смо и да Срби имају пословицу ‚Ко се не освети тај се не посвети‘, и страховали смо од освете српских мученика. Стрепели смо да ће после капитулације Немачке они чинити са нама оно што смо ми чинили њима. Већ смо у машти видели нашу децу како плове кроз канализацију, како их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, разарање наших кућа. А ево шта се догодило.

Кад су покидане логорске жице и кад се 5.000 живих српских костура расуло по нашој земљи, видели смо их како милују нашу децу поклањајући  им  бомбоне, и како мирно разговарају са нама. Срби су миловали децу оних који су њихову отаџбину завили у црно. И схватили смо, тек сада, зашто је наш велики песник Гете  учио српски језик. И зашто је последња Бизмаркова реч на самртној постељи била  Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке победе оружја. Њу, чини ми се, могу извојевати само Срби, одгајени у светосавском духу и епским песмама које је наш Гете онолико волео.

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца; тој победи, и Србима  који су је постигли, желео сам да посветим ову, последњу свештеничку проповед.“

 

У годинама ембарга, санкција и демонизације, ја сам ово завештање  честитог пастора слао мојим малодушним пријатељима, да их подсетим какви смо и какви умемо бити, и да их, понижене и оклеветане, утешим.

Кажу да је деловало.

[/restrictedarea]