Mučenje Grčke: istorija finansijskog genocida

Specijalno za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Oni koji, kao i ja, žive u blindiranim granicama evropske diktature – prividno mekim i zavodljivim, istinski surovim i nepopustljivim − znaju šta znači biti deo Evropske unije. To svakako nije Evropa bratskih naroda! To nije Evropa rada i solidarnosti!

Zavidim narodu Srbije iz više razloga. Ne samo zbog dostojanstva i hrabrosti, zbog lepote Beograda i duboke kulture, koju sam lično upoznao u srpskoj zemlji. Zavidim mu jer se mudro drži na sigurnoj udaljenosti od ekonomskog logora, finansijske diktature i merkantilističkog cezarizma koji se danas eufemistički zove Evropska unija.

Oni koji, kao i ja, žive u blindiranim granicama evropske diktature – prividno mekim i zavodljivim, istinski surovim i nepopustljivim − znaju šta znači biti deo Evropske unije. To svakako nije Evropa bratskih naroda! To nije Evropa rada i solidarnosti! Sasvim je suprotno: to je Evropa neumerenog nasilja depolitizovane ekonomije, koje je omogućeno uništavanjem nacionalnih država, zahvaljujući upravo Evropskoj uniji. Unutar granica Evropske unije vraćaju se forme ekonomske i finansijske asimetrije, nasilje i ratovi na koje smo svikli u dvadesetom veku, ali u političkom obliku. Na primer, Nemačka je već izvršila invaziju na Grčku: ne tenkovima, mitraljezima i vojnicima, već dugovima, „spredom“ (spread – razlika između prodajne i kupovne vrednosti hartija, odnosno nadoknada za preuzimanje rizika u plasmanu emisije vrednosnih papira – prim. prev.) i ekonomskim ultimatumima. „Mi ćemo odvaliti bubrege Grčkoj“, rekao je nesrećno Benito Musolini, a u tome uspeva tek danas Evropska unija.

„Grčka je najveći uspeh evra“, rekao je finansijski čudotvorac Mario Monti  2011. godine. I delom je u pravu: on je u pravu, jer se u Grčkoj jasno vidi šta znači biti u Evropskoj uniji i u „evrosistemu“. Sa ove tačke gledišta, Grčka je za nas, nesrećne zemlje evrozone, tragična slika budućnosti, zbog čega Italijan ili Španac koji otputuje u Grčku ide na putovanje u budućnost, u svoju budućnost članova Evropske unije.

Već smo svikli. Grčka se kontinuirano nalazi na sceni javne rasprave, prevarno oblikovane u reklamnoj industriji i zvaničnoj propagandi. Povremeno, tek ovlaš, kao da su to nevažne stvari, pomenu se muke koje su evrokratski kriminalci naneli grčkom narodu: seče plata, divlja otpuštanja, lude privatizacije, nedostatak lekova u bolnicama i hiljadu drugih strahota koje su danas postale deo prostačkog evropejstva. Deca koja padaju u nesvest u školama jer su pothranjena, smrtnost odojčadi u naglom porastu, uništavanje socijalne države, otpuštanja itd. Da je to kaubojski film, zvao bi se „To je Evropska unija, lepota“!

Danas bi i vrapci trebalo da znaju: evro nije valuta, već sistem vlasti čiji je cilj uništenje starog evropskog modela, zamenjenog divljom privatizacijom, i eliminacija bilo kakve socijalne države. To je apsolutni trijumf kapitalizma posle 1989. godine. To je moć banaka i finansijskih institucija „senzibilno nadsenzibilnih“ (Marks) i „punih teoloških hirova“, ustanova koje niko nikada nije video ili − naročito – nikada nije demokratski izabrao. Poznato je da Evropska unija postoji samo kao Evropska centralna banka. Ne postoji nikakav politički projekat, nikakav ideal, nikakav kulturni temelj. Ezra Paund je bio u pravu kada je napisao: „Kada su nestali kraljevi, nastali su bankari.“

Oltar kapitala na kojem je žrtvovana Grčka, što se toga tiče, ne treba staviti previše u centar pažnje, jer to može da navede druge narode Evropske unije – Italijane kao i Špance, Francuze kao i Portugalce – na poistovećenje ne samo u smislu plodne empatije za nesreće drugih već i u smislu svesnog prihvatanja zajedničke sudbine koja bi mogla uskoro da im se sruči na glavu.

Ovaj pokvareni plan krvi i suza u zemlji što se već bori sa nezaposlenošću, siromaštvom i drugim lepotama u koje ju je uvalila  jedinstvena valuta nije nimalo načet masovnim štrajkovima i protestima  Grka. Narod Partenona i Platona, Sokrata i Perikla danas je rob „spreda“ i finansija, organizovanog varvarstva tržišta i tzv. Evrope, što je plemenito ime pripisano evrokratiji u ažuriranoj verziji totalitarizma, za koji se pogrešno smatralo da je mrtav i sahranjen u 1945. i 1989.

Podsetio bih na jednu anegdotu. U 1941, mladi junak Manolis Glezos popeo se na Partenon, uklonio zastavu sa svastikom i postavio zastavu Grčke. U februaru 2012. godine, isti taj Manolis Glezos je izašao na ulice Atine da demonstrira protiv finansijskog nacizma u Evropi, protiv nakazne bankarske diktature Evropske unije: policija mu je bacila suzavac u lice i dočekala ga pendrekom. Da, jer − ne znaju svi to − Evropska unija je uspostavila svoju, Evropsku žandarmeriju (Eurogendfor) koja nije pod komandom nacionalnih država, niti sudstva. Niti je jasno na osnovu kojih kriterijuma ona radi, iako − s obzirom na opštu situaciju − to nije teško pogoditi.

Stoga, moramo da pogledamo na Grčku sa solidarnošću i brigom. Sa  solidarnošću, jer prolazi kroz grozne muke a pati u opštoj tišini; sa zabrinutošću, jer De nobis fabula narratur (jer, to je priča o nama – prim. prev). Ista sudbina bi mogla uskoro zadesiti italijanski, španski, portugalski i francuski narod. Evropska unija se ponaša, slikovito rečeno, kao razjareni nosorog, razjareni neoliberalni nosorog. Svako ko je učestvovao u lovu na nosoroga u Africi zna da kada se ova životinja razjari i jurne, beskorisno je pokušati zaustaviti je: jedino što je moguće, da ne biste bili pregaženi, jeste da mu se sklonite s puta. Ako zanemarimo metafore: danas ne postoji moguće rešenje za reformu Evropske unije da se ona umeri i da se smire njeni ispadi. Jedini mogući spas leži u tome da se sklonimo sa puta nosorogu tako što ćemo napustiti Evropsku uniju pre nego što bude prekasno.

Svi mogu da vide Grčku sa njenim tragedijama, sa njenim ogromnim teretom nepravde i patnje. Ako se ne organizuje reakcija, nedavni juriš neoliberalnog nosoroga na Grčku obrušiće se na sve ostale evropske države. Prinudno prilagođavanje američkoj paradigmi neoliberalnog globalnog kapitalizma, koji energično brane svi evropski lideri (bez razlike između centra, levice i desnice) strukturalno je nespojivo sa očuvanjem veka dostignuća organizovanog radničkog pokreta i socijalnih prava, svojstvenih evropskom modelu socijalnog kapitalizma. Civilizacija ili Evropska unija: moramo izabrati. Dva pola se međusobno isključuju. Ovo je „tragična epoha za Evropu“, prorokovao je Niče u svojim fragmentima objavljenim posthumno, pod nazivom „Volja za moć“ (§ 37).

Treba se mobilisati, najpre u glavama, da se vrednuje „duh cepanja“, kako je to nazvao Gramši, ili „veliko odbijanje“, kako to kvalifikuje Markuze, tj. imati hrabrosti i snage da se kaže ne (prvi neopozivi korak  kritike) odnosno da se odbaci u mislima organizovano ludilo zvano Evropska unija. Nju treba što pre napustiti, povratiti nacionalni suverenitet i samostalno odlučivanje o sudbini naroda. Dobro je što  braća Srbi znaju šta je stvarno Evropska unija, ne podležući trubljenju onih − ne samo potplaćenih intelektualaca i budala već i onih koji su u dobroj veri, ali jednostavno nisu razumeli – koji predstavljaju Evropsku uniju kao model, kao raj gde treba ići.

Iz tog razloga, obraćam se narodima izvan Evropske unije što žele da joj se pridruže: kažem im rečima pesnika Aligijerija, koje on zamišlja da su uklesane na vrata pakla: „Vi što ulazite – ostavite svaku nadu“ (Pakao, III, 1−9). Što se mene tiče, ja i dalje sanjam o Evropi bratskih naroda, gde je svako slobodan da govori svoj jezik i da vidi u drugim narodima plodnu drugost, koju treba da poštuje i da upozna. Sanjam o Evropi u kojoj cilj nije izbalansiran budžet i rast profita, već sreća i blagostanje zajednice. Ja sanjam o Evropi − suštoj suprotnosti današnjoj koja sebe sramno naziva Evropom. Baš zato što volim Evropu protivim se današnjoj Evropi banaka i finansija, odnosno Evropi koja uništava samu sebe, sopstveni ideal i svoju prošlost, svoju tradiciju i svoju budućnost.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *