Mišel Uelbek – prorok evropske propasti

Piše Marko Tanasković

Verovatno da pisac, inače prevejani majstor samopromocije i ličnog marketinga, ni u najluđim snovima nije mogao da pretpostavi koliko će njegovo smelo proročanstvo u najkraćem mogućem roku postati zastrašujuće aktuelno, a tajming njegovog objavljivanja sudbinski pogođen na najmorbidniji mogući način

Iako se u Zapadnoj Evropi generalno sve manje čita beletristika, verovatno da ne postoji iole obrazovaniji i obavešteniji žitelj Starog kontinenta koji nije čuo za Mišela Uelbeka. Ovaj 58-godišnji francuski književnik, koga skandali i kontroverze prate kroz čitavu stvaralačku karijeru, ponovo se našao u žiži interesovanja evropske javnosti nakon objavljivanja svog najnovijeg, šestog po redu, romana Pokoravanje. U romanu on dočarava uznemirujuću viziju Francuske iz bliske budućnosti, koja nakon pobede muslimanskog kandidata na predsedničkim izborima 2022. ukida sekularnu Republiku i prelazi na islamsko i šerijatsko državnopravno uređenje. I pre objavljivanja ove potencijalno zapaljive knjige, Uelbekova politički nekorektna književna fantazija izazivala je nezapamćeno interesovanje u francuskim medijima i brojne polemike, a čak je i sam predsednik Fransoa Oland izjavio da će sa velikom pažnjom pročitati roman kada izađe i pokušati da iz njega izvuče odgovarajuće pouke. Ipak, verovatno da ni sam Uelbek, inače prevejani majstor samopromocije i ličnog marketinga, u najluđim snovima nije mogao da pretpostavi koliko će njegovo smelo proročanstvo u najkraćem mogućem roku postati zastrašujuće aktuelno, a tajming njegovog objavljivanja sudbinski pogođen na najmorbidniji mogući način.

VRAG ODNEO ŠALU Na dan kada se u francuskim knjižarama pojavilo Pokoravanje, naoružani islamski teroristi upali su u redakciju satiričnog lista „Šarli ebdo“, poznatog po ismevanju verskih osećanja muslimana, i hladnokrvno ubili 12 ljudi koje su zatekli na jutarnjem kolegijumu. Tog istog dana na kioscima se pojavio i novi broj magazina „Šarli ebdo“ na čijoj se naslovnoj stranici nalazila upravo karikatura Mišela Uelbeka koja ismeva njegovu navodnu proročku moć, uz komentar da će „do 2017. izgubiti sve zube, a do 2022. slaviti Ramazan“. Činilo se da se u ovom slučaju mogla primeniti ona izreka o tome da se najslađe smeje onaj koji se poslednji smeje, ali je svima, pa i Uelbeku, bilo jasno da je vrag već odavno odneo šalu. Od tog trenutka, događaji poprimaju dramatičan tok, počinju ulični sukobi i akti odmazde prema francuskim muslimanima koji su mnogima delovali kao uvod u građanski rat, knjiga se, kako se moglo i očekivati, prodavala kao alva, prvobitni tiraž od 100.000 primeraka gotovo da je razgrabljen, Uelbeku od islamista stižu pretnje smrću, prostorije njegovog izdavača „Flamariona“ bile su ispražnjene iz predostrožnosti, a sam pisac dobija policijsku pratnju, prekida promotivna pojavljivanja i nestaje iz vidokruga javnosti. Mnogi komentatori uočili su brojne paralele i sličnosti sa nezavidnom i đavolski protivrečnom situacijom u kojoj se 1988. našao Salman Rušdi nakon objavljivanja Satanskih stihova, kada su ga iranske ajatole osudile na smrt zbog uvredljivih pasaža na račun proroka Muhameda, jer je sa jedne strane značajno finansijski profitirao od medijske pažnje i povećane prodaje svojih knjiga, ali i, s druge, doveo sebe u realnu opasnost da izgubi glavu kao žrtva sopstvenog literarnog sočinjenija.

[restrictedarea]

Doduše, treba reći da za Uelbeka ova krizna situacija nije ništa novo, čak bi se moglo reći da se radi o svojevrsnom dežaviju. Naime, nakon objavljivanja Uelbekovog trećeg romana Platforma (2001) autor je, u za slobodnu Evropu nezapamćenom presedanu, izveden pred okružni francuski sud pod krivičnim optužbama da je određenim pasusima u knjizi izazivao rasnu i versku mržnju i netrpeljivost prema muslimanima. Optužbi je, naravno, kasnije oslobođen, a tokom suđenja Uelbek nijednog trenutka nije ustuknuo, sve vreme tvrdeći da islam kao religiju prezire iz dna duše i da je smatra najglupljom od svih monoteističkih religija, što ga je suočilo sa gotovo svakodnevnim pretnjama smrću od strane muslimanskih ekstremista. U ovoj zajedljivoj romanesknoj provokaciji Uelbek je, kao odgovor na civilizacijski zamor dobrostojećih zapadnjaka i njihov usahli libido, ponudio seksualni turizam na Dalekom istoku u okviru kojega je moguće, za male svote novca, kupiti privlačna tela i robovsku naklonost siromašnih Azijatkinja, sve do trenutka pojavljivanja radikalnog islama koji na krvav način kvari zabavu. Platforma je inače objavljena samo nekoliko meseci pre 11. septembra i rušenja Kula bliznakinja u Americi, ali i malo više od godinu dana pre terorističog napada na indonežanskom ostrvu Bali, koji je bio gotovo preslikan teroristički napad opisan u Uelbekovoj knjizi, što mu je prvobitno donelo proročku slavu i reputaciju nekoga ko vrlo dobro prepoznaje društvena kretanja i globalne trendove, i u skladu s tim uspešno anticipira posledične događaje.

KREATIVNI VRHUNAC Bez obzira na impozantne tiraže i ozloglašenost koju je postigla, Platforma ipak ne predstavlja kreativni vrhunac Uelbekovog književnog opusa. Ta čast rezervisana je za Elementarne čestice (1998) njegov najsloženiji, najličniji i najreprezentativniji roman, koji mu je inicijalno otključao vrata velike svetske književne pozornice. U pitanju je veličanstveni roman ideja, ali i snažna i potresna priča o dva polubrata, Mišelu i Brunu, naučniku i književniku, asketi i razvratniku, kroz čije dijametralno oprečne životne sudbine autor sagledava šizofrenu raspolućenost svoje ličnosti i upoređuje ono što smatra da su dve dominatne i podjednako opasne manifestacije individualizma koje su, po njemu, obeležile drugu polovinu dvadesetog veka u Evropi – hladni racionalizam sa jedne i neobuzdani hedonizam sa druge strane. U Elementarnim česticama Uelbek se dotiče i teme poboljšanja vrste i kloniranja, na tragu Hakslijevog Vrlog novog sveta, pripremajući teren za ono čime će se opširnije baviti u Mogućnosti jednog ostrva, svom kasnijem, futurističkom romanu. Takođe u Elemenatrnim česticama Uelbek razrađuje već načete teme frustrirane seksualnosti, sramote starenja i tržišnog, račundžijskog pristupa ljubavi, obrušavajući se svom silinom svoga talenta na generaciju „šezdesetosmaša“ i seksualnu revoluciju s kraja 60-ih, koja je, po njemu, glavni krivac za raspad tradicionalne porodice i rezultirajući moralni kolaps Francuske i Zapadne Evrope. Bila je to njegova lična osveta roditeljima koji su ga napustili u detinjstvu i osudili na život ispunjen samoprezirom, nesigurnostima i sumnjom. Pored toga što su ga potvrdile kao vrsnog pripovedača koji tera čitaoca da s nestrpljenjem okreće stranice, Elementarne čestice su predstavile i Uelbeka kao intrigantnog polemičara koji je u javni diskurs vratio teme odnosa Evropljana prema imigraciji trećesvetskih, postkolonijalnih masa i prigušenoj ekonomskoj, političkoj, kulturnoj i seksualnoj tenziji koja tinja ispod površine u navodno harmoničnoj, multikulturalnoj Francuskoj. Ako je Špengler bio u pravu, i ako je zapadna civilizacija daleko iza sebe ostavila periode herojske mladosti i kreativne zrelosti, onda se Uelbek, nakon Proširenja područja borbe i Elementarnih čestica spontano nametnuo kao jedan od najuspešnijih dijagnostičara bolesti njene dekadentne starosti i nepogrešivi prorok predstojeće evropske propasti.

Njegovi smeli, politički nekorektni stavovi i veliki komercijalni uspeh i izvan granica Francuske, osim brojnih pristalica i pobornika, doneli su mu i srazmerno mnogo osporavatelja i ideoloških protivnika. Nekadašnji saveznici sa tzv. „bobo levice“ (buržujsko-boemska) razočarano su mu okrenuli leđa, optužujući ga da je pritajeni nacionalfrontovac i reakcionar i stavljajući mu na teret mizantropiju, mizoginiju i rasizam. Čak ni oko čisto umetničke vrednosti njegove proze nije bilo moguće postići elementarnu saglasnost. Akademski književni krugovi u Francuskoj, večito zabrinuti za stanje jezika i rafiniranu lepotu kazivanja, smatrali su njegov stil suviše uprošćenim i svedenim, a njegove teme i opise vulgarnim i pornografskim. Mnogi ga čak nisu ni doživljavali kao pravog književnika, već kao zakamufliranog sociologa ili futuristu koji kroz artificijelne zaplete i autobiografske likove iznosi i propagira sopstvene političke stavove i otrovne provokacije. Ipak, bilo je dosta i onih, poput uglednog britanskog pisca Džulijana Barnsa, koji su tvrdili da „jedino Uelbek lovi krupnu lovinu, dok se svi mi ostali zadovoljavamo ubijanjem zečeva“, a činilo se da je akademski literarni establišment na putu da konačno prihvati Uelbeka, kada mu je pre nekoliko godina dodeljena najprestižnija francuska književna nagrada „Gonkur“, i to, da ironija bude još veća, za njegovu ubedljivo najslabiju knjigu, Karta i teritorija (2010) koja je takođe bila predmet kontroverzi i optužbi za plagijat jer se Uelbek doslovno poslužio citatima sa Vikipedije.

PROTIV SAMOUBILAČKE APATIJE U međuvremenu, Uelbek je neko vreme, zbog poreske politike i pritiska javnosti, živeo u Irskoj, inspirisao je legendarnog pankera Igija Popa da snimi melanholičan i elegantan džez album o njegovom romanu Mogućnost jednog ostrva, dopisivao se i razmenjivao uvrede sa omiljenim ideološkim protivnikom Bernarom Anri-Levijem, glumio sebe u nekoliko filmova, da bi, nakon povratka u Francusku 2012, bio suočen sa poražavajućim stanjem koje je zavladalo u njegovoj domovini na svim nivoima. Ekonomija je bila u stagnaciji, Francuska nije, čak ni na papiru, više bila peta ekonomska sila sveta, nedostojna politička elita isticala se samo po dvorskim skandalima i ljubavnim aferama, zločinačke vojne intervencije u inostranstvu odnosile su živote i povećavale međuversku tenziju na ulicama francuskih gradova, a opšte stanje duha bilo je beznadežnije nego ikada pre. Tu se opet vraćamo na aktuelno Pokoravanje, satiru koju je Uelbek napisao kako bi barem malo razmrdao svoje sunarodnike iz samoubilačke apatije. Roman prati razmišljanja Fransoa, sredovečnog profesora književnosti, koji život provodi na šopenhauerovskoj ljuljašci između egzistencijalne dosade i promiskuitetne želje prema mladim telima svojih studentkinja. Ono što razbija monotoniju njegovog usamljeničkog života je situacija koja nastaje nakon što 2022. kandidat desnice Marin le Pen izgubi od Muhameda ben Abesa, kandidata fiktivne partije „Muslimanskog bratstva“, koja, u antilepenovskoj koaliciji, dobija podršku od partija levog i desnog centra. Francuska ubrzo prelazi na islamsko državno uređenje, žene prestaju da rade i pokrivaju se od glave do pete, dok Fransoa dobija obaveštenje sa fakulteta da može da se vrati na posao samo ako pređe na islam. Ono što je zanimljivo primetiti jeste to da je, uprkos optužbama za islamofobiju, Uelbek mnogo smekšao i ublažio svoje stavove prema islamu. Ben Abes i njegovi sledbenici prikazani su kao nenasilni, pobožni i poštovanja dostojni, a sam narator vrlo brzo prihvata islamski način života, ne iz bilo kakvih filozofskih i religioznih načela, već zato što mu to donosi veću platu i mogućnost poligamije. Prava meta Uelbekove satire, zapravo, uopšte i nisu muslimani, već licemerje i konformizam, odnosno mentalna i duhovna slabost zapadnog čoveka koji nije u stanju da odbrani svoje vrednosti i da se odupre potčinjavanju. Islam je samo ogledalo u kojem se odražava sva otuđenost, biološka jalovost, spiritualna praznina i nedostatak vitalnosti prosečnog Francuza u savremenom sekularizovanom društvu. Po Uelbeku, život na Zapadu postao je nepodnošljiv i besmislen; ljubav je ustupila mesto beznačajnim i ponižavajućim seksualnim kontaktima, religiju su zamenile plitke i etički neobavezujuće „nju ejdž“ filozofije i sekte, porodični dom sebično je žrtvovan na oltaru karijere i uspeha, a mehanizmi i pritisci tržišta i potrošačkog mentaliteta nužno dovode do sterilnosti duha i raspusnosti tela. U takvoj depresivnoj realnosti, kao da nam Uelbek poručuje, prelazak na islam deluje kao najmanje loše i sasvim logično rešenje. Ipak, dok nestrpljivo čekamo srpski prevod Pokoravanja (20. februar u izdanju „Buke“) i pratimo razvoj događaja u Francuskoj, ostaje nam da se nadamo da je veliki prorok ovaj put ipak promašio, jer je Francuska, sa svojim velikim piscima, slikarima, božanstvenim katedralama i prefinjenim vinima, previše velika i značajna nacija da bi tek tako i bez ikakvog otpora pala pred varvarskom najezdom.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *