Меркелова уцењује Грке

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Берлин неће допустити да Грчка „стопира“ курс штедње. Потез је очигледно политички срачунат, иако не без могућег ризика

Радикалан заокрет немачке канцеларке Ангеле Меркел (упркос противљењу коалиционих партнера социјалдемократа) у политици према Грчкој и дужничкој кризи која већ дуго потреса ову земљу: ако на власт у Атини дође (левичарска) „Сириза“ Алексиса Ципраса, оштрог противника ригорозне штедње, Грчкој није место у еврозони!

Оно о чему се у Берлину говоркало концем минуле седмице остварило се: немачка канцеларка спремна је да учини радикалан заокрет у односу на кризу која одавно потреса Грчку.

ОПАСАН НАУМ С очигледним политичким предумишљајем – непосредно пред парламентарне изборе у тој земљи (25. јануар) – Ангела Меркел је индиректно, али нескривено ултимативно поручила да би Грчка могла да напусти еврозону у случају (очекиване и сасвим реалне) победе левичарске „Сиризе“.

Колико до јуче, Меркелова је била изричита у ставу да то не долази у обзир: „протеривање“ Грчке „из евра“, наглашавала је, представљало би (велики) „ризик са несагледивим последицама“. Не само за Грчку него и за Европску унију. Сада је проценила да би то било „подношљиво“.

Овај радикалан заокрет учињен је, по свему судећи, без договора у владајућој коалицији и сагласности социјалдемократа. „Шпигл“ у понедељак (5. јануар) пише, наиме, да је овај канцеларкин потез изазвао гнев „црвених“. Појединци међу њима упозоравају да би „протеривање“ Грчке из еврозоне било „веома опасно“.

Лидер социјалдемократа, вицеканцелар и министар привреде Зигмар Габријел очекује да ће се нова влада у Атини, без обзира на то ко је буде сачињавао, придржавати раније склопљених споразума са Европском унијом. Габријел, међутим, констатује да је циљ „целе владе“ у Берлину, ЕУ и саме грчке владе да ова земља остане у еврозони. Нису постојали, нити постоје, нагласио је полемички у изјави за „Хановерише алгемајне цајтунг“, друкчији планови.

Заменик шефа социјалдемократске посланичке фракције у Бундестагу Карстен Шнајдер је изричит: „ново позиционирање“ владајуће коалиције у односу на грчку кризу није уопште с њима (социјалдемократама) договорено, они то не прихватају. Ако би се то догодило с Грчком (да напусти еврозону) плануле би, упозорава Шнајдер, спекулације и око других „кандидата“, што се не сме дозволити.

Један од социјалдемократских првака, Јоханес Кар, упозорио је на Твитеру: Меркелова и Шојбле (министар финансија) заокретом у политици према Грчкој и европској политици, остали су без партнера. Висок рачун тог заокрета платиће порески обвезници. Да у тој процени, кад је реч о пореским обвезницима, није усамљен, сведоче и упозорења економиста. Они, наиме, тврде да је у укупном износу кредита одобрених Грчкој удео приватних поверилаца (банака) пао испод четвртине, лавовски део би, у случају да не буде враћен, пао на плећа (недужних) грађана.

[restrictedarea]

ТЕМПИРАНА БОМБА Интересантно је да су се критички огласили о канцеларкином „новом позиционирању“ и њени, најчешће веома верни следбеници и коалициони партнери из баварске „Хришћанско-социјалне уније“ (ЦСУ). Министар финансија у покрајинској влади Маркус Зедер каже, у изјави за минхенски „Зидојче цајтунг“, да не види смисао у томе да се „Грцима прети“.

Иако слабашне, опозиционе странке заступљене у Бундестагу веома снажно и оштро су реаговале на алармантну вест о „темпираном“ канцеларкином политичком заокрету. Шеф „Левице“, која негује добре односе са (грчком) „Сиризом“ оптужио је владу у Берлину да је прибегла уценама како би „дестабилизовала Грчку“. Влада је тиме, констатовао је Берд Риксингер у изјави „Ханделсблату“, циљно пред изборе „лансирала бомбу“ која ће довести до ескалације кризе и политичке дестабилизације у Атини.

Лидер „Зелених“ Чем Ездемир (политичар турских корена) упозорава да је потез немачке канцеларке „неодговоран чин“. Влада, каже, не би смела да улази у јавна спорења и пре него што Грци изађу на изборе. Тиме се ионако компликована ситуација у тој земљи још више компликује и одмаже „умереним политичким снагама“.

Његова колегиница у вођству странке, Симоне Петер, оценила је као „веома неодговорну“ дебату око могућег изласка Грчке из еврозоне. Подсећајући да је ЕУ „заједница солидарности“, Петерова упозорава да се мора мислити и на економске последице тог чина: излазак Грчке из еврозоне неизоставно би се, уверена је, одразио на друге земље, Италију и Португалију, пре свега.

Магазин „Шпигл“, који је у недељу (4. јануар) касно послеподне јавио о „великом заокрету“ и „евру без Грчке“, под насловом „Маневар Меркелове изиритирао пријатеље и непријатеље“, констатује како је ово демонстративна и недвосмислена порука вероватном наследнику садашњег (конзервативног) грчког премијера Антониса Самараса, лидеру левичарске (комунистичке) „Сиризе“, Алексису Ципрасу, да му неће бити „све дозвољено“: Берлин неће допустити да Ципрас „стопира“ курс (ригорозне) штедње.

Потез је очигледно политички срачунат, иако не без могућег (и високог) ризика. У њега су „уграђени“ спољнополитички, унутарполитички и економски разлози, али и они – идеолошки.

 

СТРАХ ОД ГРЧКОГ ВИРУСА Спољнополитички: Берлин баца јак адут у грчку изборну арену, с намером да стане на страну „Нове демократије“ и помогне јој, а она је, према истраживању јавног мњења, у часу када је „упућен јасан сигнал“ Грцима, заостајала за „Сиризом“ (само) три процента. Осим „идеолошких“ разлога и зазора конзервативаца према „левичарским јеретицима“, у то је уграђен и страх да би сваки уступак Ципрасу значио да „брана (концепт и диктат ригорозне штедње) попушта“, што би све снажнији евроскептични протести и покрети у Италији и Француској једва дочекали: посегнули би за „грчким моделом“.

Унутрашњи разлози: одузима се „ветар“ који је до сада „дувао у леђа“ озбиљно нарастајућој и евроскептичној (десничарској) странци „Алтернатива за Немачку“, која је и настала на „безалтернативној“ политици у одбрани евра. А ова странка, иначе, прети да одузме гласове (највише) „Хришћанско-демократској унији“ (ЦДУ) Ангеле Меркел. Њен лидер Бернд Луке је, наиме, упорно уверавао грађане да их влада држи у заблуди цртајући катастрофичне сценарије у случају да Грчка напусти еврозону. Сада поздравља чињеницу да су се, ето, канцеларка и министар финансија (Волфганг Шојбле) „коначно отрезнили“.

Економски разлози: превладало је уверење, а у прилог томе спомињу се процене једног броја утицајних финансијских експерата, да се ситуација у еврозони осетно променила и стабилизовала у односу на време када је грчка криза почињала. Грчко напуштање еврозоне не би имало, као тада, тако драстичне и драматичне последице. Више би била на губитку сама Грчка него еврозона, иако има мишљења да је то „рачун без крчмара“ и да би и сада могло да дође до великих потреса. Једно би, у овим проценама, било сасвим извесно: повериоци би, у случају да се Атина врати на драхму, могли да се опросте од грдних милијарди евра које су јој већ „позајмили“.

Уцена из Берлина има очигледно и једну идеолошку димензију: страх од могућег тријумфа (радикалне) левице у једној земљи, што би могло да буде опасно искушење за власнике капитала и неолиберални концепт који се безобзирно форсира. А та могућност се у Грчкој указује као сасвим реална: многи су већ видели харизматичног Алексиса Ципраса на премијерском „трону“, што, ето, треба по сваку цену спречити.

Булеварски, високотиражни (и конзервативни) „Билд“ је дан пре ове алармантне вести из (званичног) Берлина зазвонио на узбуну. Захтевао је од канцеларке да хитно и неодложно нешто учини: Ангела Меркел треба јасно да стави до знања шта Немачка, с правом, очекује од будуће (грчке) владе.

Тај страх да би грчки пример са Ципрасом могао да буде „заразан“ има своје „извориште“ у чињеници да лидер „Сиризе“ није уопште лакомислени романтик. Он не жели да Грчка напусти Европску унију, не доводи уопште у питање евро. Ципрас је само резолутни и разложни противник бруталног диктата ригорозне штедње, који се намеће његовој земљи усред кризе, с фаталним последицама: шест година рецесије, незапосленост близу тридесет процената, међу младима више од педесет (!) плате су између 2010. и 2013. смањене за 23 процента, проценат Грка на граници (или испод ње) сиромаштва попео се од избијања кризе за готово десет процената, на 36 одсто.

 

ОКОВИ „МЕРКЕЛИЗМА“ Меркелова, међутим, упорно намеће, у „недостатку визије“, концепт који „Европу води у катастрофу“ (Јакоб Аугштајн). Она од почетка кризе, каже овај новинар, спроводи нереалистичку стратегију: хоће да задржи монетарну унију, зато што у њој и од ње профитира немачки извоз и зато што се плаши политичких последица. Одбија, међутим, услове за успех заједничке монете – стварање политичке уније. Хелмут Кол би, верује Аугштајн, на њеном месту, за излазак из кризе, одавно, заједно с француским председником (бар) „срочио“ десетогодишњи план фискалне уније.

Алексис Ципрас, иначе, верује да ће избори у Грчкој донети „историјску промену“ не само за Грчку него и за Европу. Европи су нужне реформе „историјских размера“. Европска унија, каже, тоне у незапамћену политичку, економску и социјалну несигурност и неизвесност. Нужно је преусмеравање Европе са политике „стезања каиша“ ка свеобухватним решењима за проблем задужености како би се обезбедила друштвена кохезија и људске потребе постале већи приоритет од краткорочних захтева тржишта и банкарских профита. Једини прави одговор на данашњу кризу је демократска, социјално одговорна Европа. То је захтев „одоздо“, од грађана који се ослобађају страха и траже алтернативне излазе из тешке ситуације.

Оно што, очигледно, посебно (и лично) иритира немачку канцеларку јесте Ципрасово становиште да треба разбити „окове меркелизма“ и немачке хегемоније: уколико „рецепт“ који се испробава на грчком тлу и на грчком бићу – ниске зараде и пензије, скресана социјална давања, висока незапосленост – не буде уклоњен и побеђен, постаће „извозни артикал“ у друге европске земље. Зато је потребно „радикално престројавање“ унутар европске фамилије и нови консензус за излазак из кризе.

Иако ће се клонити, каже, једностраних потеза кад дође на власт, решен је да укине све законе на којима почива деструктивна политика штедње, тражиће нове преговоре с Тројком (представници ЕУ, Централне европске банке и Међународног монетарног фонда) како би Грчка „кренула путем опоравка“ и постала способна да враћа дугове.

Један немачки (медијски) коментатор види на крају овог „тунела“ компромисно решење, које би могло да, колико-толико, помири „револуционарну резолутност“ Алексиса Ципраса и „челичну непопустљивост“ Ангеле Меркел: повериоци би могли да сведу камате на симболичну вредност и олабаве сада строго фиксиране рокове за „почек“.

Једно од новинарских питања с којим се Ципрас често суочава гласи: хоће ли, ако буде дошао на власт, морати да се „повинује“ спољнополитичком притиску и антируској политици? Ципрас каже да он уопште не схвата и не доживљава дипломатију у категоријама „слепог приклањања“ интересима и приоритетима „моћних регионалних играча“. Критиковао је од почетка избијања украјинске кризе политику САД и ЕУ: присиљавање Украјине да изабере између Русије и Запада било је „сигуран рецепт за катастрофу“. Критиковао је, такође, њихов пасиван однос према украјинским фашистичким и неонацистичким снагама које су изашле на улицу, уз упозорење да не може бити европске безбедности без Русије и против Русије. При томе, каже, непоколебљиво остаје.

[/restrictedarea]