Manipulacija nije prestajala, i neće!

Piše Miša Đurković

Povodom novog izdanja knjige Slobodana Vukovića Etika zapadnih medija, IK Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad 2014.

Kada je 1991. počeo proces raspada druge Jugoslavije, mediji su preko noći postali gola propagandna oružja. Domaći učesnici uglavnom su pratili medije svoje strane, a tek retki su bili u prilici da vide slično izveštavanje i na drugoj strani. Protivnici rata tvrdili su da je takvo ponašanje ovdašnjih medija skandalozno i da krši norme izveštavanja u civilizovanom, demokratskom, odnosno zapadnom svetu. Kad bi im neko ukazao da su upravo mediji tih zemalja do perfidnosti doveli sofisticiranu propagandu koja se koristi kao medijska priprema i legitimizacija ofanzivnih dejstava prema drugim zemljama, odgovorili bi da je to nemoguće i da su i same takve tvrdnje deo ovdašnje nacionalističke propagande. Ova situacija ponavljala se i prilikom dešavanja oko slučaja Ulice Vase Miskina, Srebrenice, Račka i svih ostalih ključnih dešavanja tokom devedesetih.
Posle 2000. godine, kada su Amerikanci svoje vojne intervencije proširili na druge krajeve sveta, i kada su pored humanitarnih kriza kao opravdanje počeli da koriste i borbu protiv terorizma, sprečavanje širenja oružja za masovno uništavanje i druge slične izmišljotine, svakom objektivnom posmatraču postao je jasan model u kojem blisko sarađuju političari, obaveštajni sektor, privatne bezbednosne kompanije i konačno mediji, koji su često u vlasništvu korporacija zainteresovanih za prodaju oružja ili ovladavanje resursima ciljanih zemalja. Mejnstrim mediji na Zapadu postali su brutalna oružja manipulacije, a tragači za pravim informacijama i analizama poslednje pribežište morali su da traže u prostorima interneta.
Jugoslovenska kriza pokazala se kao model koji će kasnije biti primenjivan na raznim krajevima sveta. Otud su brojni istraživači iz ugroženih zemalja, ali i objektivni zapadni stručnjaci počeli detaljno da istražuju ponašanje zapadnih medija i specijalne propagandne ratove koji su preko njih vođeni. Danas su retki oni koji će za ponašanje zapadnih medija tokom devedesetih tvrditi da je bilo objektivno i nepristrasno.
Srpski sociolog Slobodan Vuković počeo je ovom tematikom da se bavi još u vreme dok se kriza odvijala. Proces raspada Jugoslavije kod njega je probudio višestruka interesovanja. Između ostalog radilo se i o praćenju kontroverznog pitanja o tome ko je koga eksploatisao u Jugoslaviji, što je na kraju rezultovalo voluminoznom knjigom Srpsko društvo i ekonomija (1918-1992). Početkom prošle decenije kada su se ponovo otvorila pitanja o krivici za raspad Jugoslavije, Vuković je počeo da sistematizuje prikupljeni materijal. Tako je nastala studija koja se 2007. godine pojavila pod nazivom Kako su nas voleli: antisrpska propaganda i razbijanje Jugoslavije. Fokus ove knjige bio je na detaljnoj i brojnim primerima potkrepljenoj analizi kontinuirane i sistematske antisrpske propagande u germanskim, američkim i britanskim medijima.
Dve godine kasnije Vuković je pod nazivom Etika zapadnih medija ponudio prerađeno, znatno prošireno i dopunjeno izdanje prethodnog rukopisa. Detaljna analiza posebnih slučajeva dopunjena je znatno širim uvodnim delom gde je probao da iznese teorijski model objedinjenog delovanja gorepomenutih subjekata, kao i da na primerima Ulice Vase Miskina, Srebrenice i Račka pokaže kako se inscenacija i podmetanje velikih zločina koristi kao medijsko legitimisanje vojnih akcija u najboljoj tradiciji takozvanih „fols fleg“ akcija, kakve su Amerikanci koristili od potapanja broda Mejn 1898, preko incidenta u Tonkinškom zalivu do današnjih dana. Vuković je jasno pokazao da se radilo o organizovanim kampanjama manipulacije i posebno je insistirao na evidentnim uskim vezama političara i urednika medija. Sve ovo mu je bilo važno da bi razbio mit o navodnoj objektivnosti zapadnih medija i pokazao da oni jednako i još brutalnije služe interesima onoga što političari definišu kao nacionalnu strategiju. Sve to naravno nema nikakve veze sa bilo kakvim demokratskim načelima niti sa navodnom brigom za unapređenje ljudskih prava manjinskih zajednica. U pitanju je konstantno traženje povoda za nasilno širenje i očuvanje svoje zone uticaja.
Pod uticajem poslednjih američkih intervencija koje su povezane sa takozvanim „arapskim prolećem“, autor je sakupio još jedan niz značajnih primera i referenci, te proširio i ojačao svoju prvobitnu argumentaciju zaista fascinantnom količinom slučajeva i navoda. Tako je nastalo drugo i pretpostavljamo konačno izdanje ove knjige koje predstavlja zaokruženu celinu iznetu na preko 500 stranica, gde samo izvori zauzimaju više od 50.
Ova knjiga je definitivno pokazala neprincipijelnost i direktnu usmerenost zapadnih medija ka realizaciji geopolitičkih i spoljnopolitičkih ciljeva svojih zemalja. Njena vrednost je i u pokazivanju kontinuiteta metoda i modela propagande koji se protiv Srba koriste bez obzira na prirodu režima u Nemačkoj npr, i bez obzira na to da li Srbi žive u demokratskoj Srbiji ili komunističkoj Jugoslaviji. Srbi su npr. za Nemce uvek neprijatelj, a za Britance takođe najčešće isti predmet poruge sem u onim trenucima kad ih treba ohrabriti da za račun Kraljice prolivaju svoju krv.
Srpska strana je tokom ovih sukoba uglavnom parcijalno reagovala na zapadne manipulacije i retko pokušavala da na njih odgovori sistematski i makar ozbiljno pokaže njihovo problematično delanje. Vuković je učinio dosad najozbiljniji pokušaj da to uradi i to je čini se izveo na veoma zasnovan i potkrepljen način. Velika stvar je i to što su izdavača i autor pre nekoliko godina učinili veliki napor da se verzija ove knjige pojavi i na engleskom jeziku. U vreme ukrajinske krize, pokušaja izvođenja obojene revolucije u Hong Kongu i očiglednih priprema NATO-a za nove vojne intervencije, ova knjiga dobija mnogo širi značaj koji prevazilazi balkanske prostore.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *