Лола Санчез Калдентеј, посланица „Подемоса“ – Плаше се да ћемо победити

Разговарао Александар Вуксановић

Суштина нашег успеха била је у томе што смо разбили осовину левица − десница, јер је криза показала да таква разлика више не постоји и да дуализам повлашћени − обесправљени много више одговара стварности са којом се Шпанија суочава. Ја сам левичарка и одувек сам то и била, али принципи које браним нису ништа друго до здрав разум

Када је, само четири месеца после оснивања, успео да освоји пет посланичких места (од 54 резервисана за Шпанију) у Европском парламенту, „Подемос“ је најавио почетак једног пута незапамћеног у европској политици. Мање од годину дана касније, анкете су их претвориле у најподржаванију шпанску политичку партију, која са нескривеним оптимизмом чека изборе. Њихов посланик, Лола Санчез Калдентеј, за „Печат“ говори о овом феномену.

После избора за Европски парламент, 25. маја 2014, постали сте европски посланик. Да ли сте пре тога имали везе са политиком или припадали некој политичкој организацији?

Завршила сам Факултет политичких наука јер је, по мом мишљењу, то једини начин да појединац помогне свом друштву да нешто промени и за време студија сам током шест месеци била члан ПСОЕ (Социјалистичко-радничка партија Шпаније, једна од две највеће политичке партије на досадашњој шпанској политичкој сцени) али пошто ме њихов начин вођења политике није одушевио, напустила сам партију.

Од тада сам учествовала у многобројним активностима и акцијама студентских покрета, али са прекидима. Захваљујући покрету 15М (грађански покрет „индигнираних“, одговоран за многобројне мирне протесте широм Шпаније против бипартизма и власти банака и великих корпорација, који је почео протестом 15. маја 2011.) поново ми се јавила жеља да се активно бавим политиком. Од 15М сам почела да учествујем у различитим покретима грађанских скупштина, мада не са истим интензитетом са којим сам се посветила „Подемосу“.

Шта вас је нагнало да уђете у 15М и да активно учествујете у „Подемосу“?

15М је био позив на буђење друштву које је спавало. Незадовољство због ствари које су се догађале у мојој земљи подстакло ме је да се укључим у тај покрет, јер сам и ја хтела да будем део буђења.

Од 15. маја 2011. друштво је еволуирало и мало-помало дефинисало своје захтеве кроз тематске „таласе“ (протести лекара названи су „бели талас“, протести просветара „зелени талас“…) и друге друштвене покрете, који су успели да зауставе пљачку основних права, као што је случај мадридског система здравствене заштите или медијски и конкретни успех Платформе погођених хипотеком. Знали смо да треба да организујемо и каналишемо сву ту енергију и тако се родио „Подемос“.

Од 25. маја 2014. „Подемос“ је постао много присутнији у неким шпанским медијима. Какво је ваше мишљење о томе? Како бисте објаснили обичном гласачу по чему се разликује „Подемос“ од других, традиционалних партија?

Један од наших задатака је и стално присуство у медијима. У мају 2014. „Подемос“ није постојао ни шест месеци а ипак је успео да побере више од милион гласова и освоји пет места у Европском парламенту. Људи схватају нашу поруку. „Подемос“ је био присутан у јавном мњењу много пре постизборног медијског успеха, као што управо показују рeзултати тих избора. Ми смо обични грађани и знамо какви проблеми постоје у друштву. Предлажемо алтернативна решења за те проблеме, с намером да власт вратимо народу. Стога медији, у ствари, једноставно одговарају на захтеве друштва.

Али, толика присутност у медијима није без ризика, јер извесни, не претерано објективни медији, које не занима истина, шире дезинформације о нама. Плаше се да ћемо победити и променити стање ствари, окончати њихове привилегије, привилегије касте која живи на рачун већине. Међутим, ипак мислим да је наше присуство потребно не би ли се код грађана пробудила радозналост за оно што говоримо, не би ли почели да се питају шта ми то предлажемо и активно да учествују и одлучују о политичком животу. Јер, ако народ не води политику, други је воде за њега, краду им права и слободе, и ако смем да будем толико слободна, чак и новчанике.

Политика „Подемоса“ се креће у супротном смеру. То је политика која иде одоздо нагоре; ми нисмо група људи која доноси одлуке не обазирући се на грађанство, него смо исто то грађанство које се бави политиком. Ми смо оруђе које људима олакшава учествовање у политичком животу.

 

[restrictedarea]

 

Да ли се слажете са тим да је суштина успеха „Подемоса“ покретачка моћ вашег дискурса, са којим се идентификују сви они који су разочарани традиционалном политиком и они који пате због страшних последица кризе?

„Подемос“ је глас народа: већ смо пунолетни и желимо да се самостално изјашњавамо и одлучујемо. За свој  успех треба да захвалимо народу чију поруку преносимо.

Дискурс је једна од тајни успеха „Подемоса“, али није једина. Умели смо да дефинишемо неке конкретне захтеве у оквиру поруке коју друштво разуме не само захваљујући њеној једноставности него и далековидости. Суштина успеха била је у томе што смо разбили осовину левица − десница, јер је криза показала да таква разлика више не постоји и да дуализам повлашћени − обесправљени много више одговара стварности са којом се Шпанија суочава. Ја сам левичарка и одувек сам то и била, али принципи које браним нису ништа друго до здрав разум. Ова криза постигла је управо то да захтеви који су одувек сматрани левичарским више то не буду и чак ни не изгледају као левичарски. Постали су захтеви достојанства. Хоће да нас лише основних права и на то морамо рећи „не“.

Већина грађана је поштен свет који владајућа каста у суштини не представља. Мислим на људе који воле своју породицу, свој град, свој народ и своју домовину. На људе што гледају како их пљачкају и понижавају и приморани су да сносе последице кризе коју нису изазвали. За те људе, за ту већину, бити патриота значи будити се сваког јутра са надом да ће се нешто променити, са сигурношћу да желе нешто да промене. Патриоте сигурно нису ни тајкуни, ни политичари, нити каста што је досад владала. За већину, за нас, бити патриота значи бавити се политиком и борити се за опште добро.

Који су ваши приоритети у Европском парламенту?

Моји приоритети у Европском парламенту су да покушам да спроведем у дело политички програм због којега су ме грађани изабрали, а он би се поједностављено могао објаснити као одбрана интереса обичног света. То јест, да одбраним јавне институције, достојанство радног места и да се борим против неправди које се наносе најугроженијима. Овде, у Парламенту, где смо окружени лобијима и под њиховим сталним притиском, јасно се види како се даје предност интересима моћних корпорација наспрам интереса човека, који би требало да буде најважнији. Битан део мога посла је одбрана људских права и самим тим, демократизација економије, односно, стављање економије у службу народа. Можда звучи преоштро, али ако мало размислите, опет је у питању само здрав разум.

Ви сте представник парламентарне групе Европска уједињена левица у Одбору за развој. Какве развојне политике могу да се понуде у времену толиких буџетских штедњи?

Управо на буџету за развој се највише покушава уштедети. У случају Шпаније, у последњих неколико година тај буџет је смањен за 80 одсто. Али то је само једна од последица неолибералне економске кризе, јер по ко зна који пут најсиромашнији плаћају њене последице, а они је нису изазвали.

Међутим, према подацима „Еуробарометра“, 75 одсто грађана Европске уније подржава развојне политике. Људи су солидарни и верују, бар ја то тако видим, у један глобални и солидарни свет. Међународне политике за сарадњу и помоћ нису милостиња, него солидарни програми за глобалну расподелу, нешто што је апсолутно неопходно.

Осим тога, ЕУ има одређену одговорност и према остатку планете и мора да испуни своје циљеве на пољу међународне сарадње, а у вези са квалитетом и квантитетом помоћи. Исто тако, мора да гарантује усклађеност осталих програма који имају утицаја ван наших граница са програмима за сарадњу. То јест, битно је да трговинске, аграрне, миграторне политике не представљају терет за развој других земаља, него да га подстичу. До сада није увек било тако, али у „Подемосу“ се боримо да се то промени.

Ви сте и члан Одбора за међународну трговину. Шта би, по вашем мишљењу, за обичан свет значио уговор о слободној трговини између САД и ЕУ?

Приватна предузећа ће имати неограничену слободу да раде шта им је воља, и најбољи пример за то је механизам по којем се решавају сукоби државе и приватних фирми. Тај назив је већ сам по себи грозан, јер изједначава мултинационалне компаније и државу. Трансатлантски споразум (ТТИП) је застрашујућ, ако се прогнозе везане за њега испуне. Донеће драстично смањење заштићености људи и животне средине наспрам приватних фирми. ТТИП значи загађење, уништавање животне средине, губитак друштвених права, несигурност и осиромашење већег дела становништва. Али надасве, ТТИП представља атентат на суверенитет држава и самим тим, на демократију. Он предвиђа да корпорације могу да туже централне, регионалне и муниципалне власти ако буду доносиле законе који, иако можда штите њихове грађане, ограничавају економске интересе и добити тих корпорација или им наносе штету. ТТИП без сумње значи државни удар. То је устав мултинационалних компанија, наметнут без јавне расправе и на мала врата.

Европски парламент је изгласао хитну резолуцију која је осуђивала српски национализам кроз осуду Војислава Шешеља. Свих пет посланика „Подемоса“ гласали су против.

Откуд тај став?

Резолуција о којој је реч заснива се на члану 135 Правилника Европског парламента о резолуцијама „о хитним случајевима кршења људских права, демократије и правне државе“. Шешељеве изјаве поводом 23- годишњице Вуковара, колико год некоме могу да звуче скандалозно, не могу се сматрати хитним случајем на који треба применити члан 135. Мислимо да тај члан не би смео да се користи за посебне интересе појединачних земаља чланица, што је можда овога пута био случај. Осим тога, резолуција је пристрасна и превиђа одговорности других страна у сукобу, да не спомињемо одговорност Готовине, Маркача, или хрватских паравојних формација које су деловале у Крајини или Вуковару. Резолуција исто тако не осуђује ултранационалистичке изјаве и говор мржње који долазе из Хрватске. „Подемос“ осуђује сваку ултранационалистичку реторику која покушава да утиче на политичка збивања у бившој Југославији и онемогућава помирење њених народа.

Постоје мишљења по којима је Србији потребан покрет као што је „Подемос“…

Није лако променити стање ствари и ниједно решење није универзално примењиво, али искуство нас који покушавамо да нешто променимо може бити врло корисно онима што се боре да заштите обичне поштене људе и њихова права, и за праведнији свет за све. На пример, могу се пронаћи сличности између нас и „Сиризе“ у Грчкој: обе партије су данас реалне алтернативе власти, обе су се родиле из друштвеног незадовољства проузрокованог економском кризом и обе се боре да поставе људска права и достојанство испред сваког другог интереса. Све што нам је криза донела, као и свеопште осиромашење друштва, може се лако претворити у врата ка алтернативном путу и стварању једног новог народа, који ће знати да обухвати читаво друштво и да се бори за своје благостање.

 

[/restrictedarea]

 

2 коментара

  1. Svi ovi zdravorazumski pokreti (narocito Grcka i Spanija) su nada za buducnost. To je klica novih vremena i sigurno ce biti bolje. Svaki novi poredak nosi sa sobom neka poboljsanja i BOLJI je dok
    je u nastajanju, dok ne postane sam svoja negacija. Srecno!

  2. Danas je demokratska stranka izašla sa takvim detaljima za novi program da mi se čini da pokušavaju da postanu srpska siriza. Da budi prvi pa da pokušaju da na tome profitirjau. Koliko je to iskreno? Čini mi se kao pokret radnika i seljaka iz 2012 godine saše mirkovića i zorana dragišića. Ja jednokratnu upotrebu. I ono 2012 i ovo danas ipak neko organizuje, neko ko se time bavi od 7 – 15 sati, službeno.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *