Када ће нам бити боље?

Данијел Цвјетићанин

У јавности је распрострањено погрешно уверење да је привредни просперитет (и бољи живот) процес који се, са капиталистичког Запада, неминовно и сам од себе шири, па је само питање дана када ће обухватити и наше просторе

Као што знате, професорима економије, најчешће баш око Нове године, постављају питање: „Када ће нам бити боље?“, што увек код упитаног изазива одређену збуњеност и нелагоду. Не само зато што професори не знају „шта ће нама бити до пошљетка“ него и зато што ово питање нема смисла, пошто у себи садржи део погрешног одговора: треба трпети, бити стрпљив и чекати – до бољитка мора доћи једнога дана, само је питање „када?“

Далеко смисленијe питањe: „Како нам може бити боље?“ готово да се никада не поставља.

КРИТЕРИЈУМИ Изгледа да је у јавности распрострањено погрешно уверење да је привредни просперитет (и бољи живот) процес који се, са капиталистичког Запада, неминовно и сам од себе шири, па је само питање дана када ће обухватити и наше просторе. Као да нико не види горка искуства Либије, Ирака, Авганистана, Украјине и многих других земаља које доживљавају привредно назадовање, и сваки дан им је све горе, баш зато што су, од стране евроатлантских сила, изложене колонијалном (зашто не рећи фашистичком?) терору. Шта мислите, када ће нпр. у Авганистану бити боље? Каква је економска будућност Ирака или Либије, упркос богатим изворима нафте, који су им отети? Имају ли смисла оваква питања? Уосталом, каква је „боља“ будућност човечанства, које похлепа империјалних корпорација гура у светску нуклеарну катаклизму?

Да ли ико верује да се чекањем бољих дана ишта може дочекати, па чак и ако је реч о агресивно препорученом чекању на пријем у Европску унију? Најзад, да ли постоји општа сагласност о томе шта је „боље“?

Ето, на пример, са становишта аналитичара привредног развоја, у Југославији (и Србији) најбоље је било од 1945. до 1970, па су неки склони да ово раздобље назову нашим „викторијанским“ периодом. Стопе раста индустријске производње, тих година, кретале су се на данас незамисливо високим нивоима, електрификација и индустријализација су оствариле невиђени замах, саобраћајна инфраструктура је доживела прави бум, а школе, факултети и домови културе су ницали као печурке после кише.

[restrictedarea]

У таквим условима је, разумљиво, запосленост расла по високим стопама, а здравствена мрежа је убрзаним темпом прекривала све шире подручје домовине, чија је војна и одбрамбена снага, такође, достизала висок ниво. Па ипак, многи тај период памте као године сивила и оскудице, пошто су народне жеље биле усмерене ка блиставим тршћанским и франкфуртским излозима, одлично снабдевеним „шушкавцима“, фармеркама и патикама разних врста и марака, а и другом робом, која је испуњавала снове домаћих становника. Данас, када су се ти снови остварили и када нам се пред очима шарени тржиште на којем нема једино од ‘тице млека (у домаћим шопинг моловима) људи су опет незадовољни.

И даље сам уверен да је на листи критеријума бољитка „добра снабдевеност тржишта“ за многе грађане много испред сигурности радног места, социјалне сигурности, или лечења и школовања који би били доступни свима под једнаким условима. Најшири слојеви грађана лакше ће прихватити високе стопе незапослености, дужничко ропство и драматично социјално раслојавање него полупразне полице самопослуга и робних кућа, снабдевених скромним асортиманом производа (углавном домаћег порекла).

Уосталом, шта ако запитате те незадовољне грађане, који вас салећу питањем „Када ће нам бити боље?“, да ли су пре десет-двадесет година имали мобилне телефоне, ГПС или интернет? И да ли им је тада било боље, само зато што су имали скромно плаћени посао (који су сада изгубили)? Или им је боље данас, када су им доступне све те технолошке дивоте, плус весели сплавови на Сави и Дунаву, у које могу да оду кад год хоће (чим добију џепарац)?

ВЛАСТ И НАРОДНА СРЕЋА Људи имају право на бољи живот и имају право да се надају бољем животу. Брине, међутим, чињеница да су, у тој нади, очи упрте у политичке лидере и органе власти, као у спаситеље и анђеле усрећитеље.

Истина је да би власт могла да успостави чврст правни поредак – ефикасан законодавни и судски систем, који би грађанима гарантовао сигурност својине и извршења уговора, што значи да би и свако плаћање морало о року да буде извршено (што би важило и за плате запослених) а законски стечена својина не би била подложна сталној ревизији таблоида и „новинара истраживача“. Тада би се многи предузетници усудили да покрену производњу и трговину, а многи финансијери и штедише не би страховали да у те послове уложе свој новац. Нема потребе доказивати да би, у таквим условима, запосленост и производња, спонтано, биле снажно подстакнуте.

Али ниједна гарнитура власти (до сада) није пошла тим путем. Законодавна власт тркала се са временом, преводећи (евроусклађујући) стотине и стотине нових закона, који тешко да могу да се озбиљно примене, а нервозни народни представници у парламенту, ако би случајно били у сали, трудили су се да пред ТВ гледаоцима заслуже репутацију дежурних лакрдијаша.

Судски систем је, с друге стране, таворио у перманентним „реформама“, које су га увек спуштале на ниже гране. Све веће празнине у судском систему попуњавале су се инструкцијама (командама) из партијских штабова (и ЕУ канцеларија) који су радо прихватили своје нове „одговорности“, а и сам Уставни суд срушио је сопствени ауторитет (Бриселски споразум, закидање пензија) застрашен од извршне власти и „међународне заједнице“.

Све досадашње владе су свеле своје активности највећим делом на редистрибутивне (усрећитељске) функције – отимање од једних и давање другима. Па и недавни („невидљиви“) банкрот Србије одвијао се у том духу: држава је донела одлуку да делимично суспендује своје финансијске обавезе према пензионерима, лекарима, просветарима итд. да би могла да у потпуности одговори својим обавезама према банкама (претежно страним) невладиним и бројним парадржавним организацијама (агенцијама, комисијама, сервисима, саветима…) као и да не посустане у субвенционисању „доведених инвеститора“.

Приметили сте да ове мере (трансмисија бриселско-вашингтонске политике према „земљама периферије“) нису наишле на озбиљнији отпор у Србији, коју власт, да би нам било боље, води ка руменим зорама Европске уније, која пак све очигледније настоји да и Србију поведе на источни фронт да, заједно са уједињеним народима Европе, преузме од Руса контролу над сибирским ресурсима. Ваљда је свакоме јасно за чији рачун.

[/restrictedarea]