Говори ли ислам немачки

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Рискантно политичко маневрисање између два фронта и два разарајућа страха, фанатичног (исламског) тероризма и експлозивне исламофобије: зашто је Меркелова напрасно „рехабилитовала“ изјаву бившег шефа државе да ислам, у истој равни као и хришћанство, представља део немачког друштва, која је (малерозном) Вулфу, по његовом уверењу, (политички) дошла главе

У суморној и готово апокалиптичној атмосфери после париског шока и нарасле, експлозивне исламофобије, у којој немачки (и европски) политичари збуњено и затечено „ходају наврх прстију“ између два фронта, у немачкој политичкој орбити васкрсла је изнова лансирана „јеретичка“ изјава бившег немачког председника Кристијана Вулфа да је ислам саставни део немачког друштва.

Малерозни Вулф, који се на највишем, иако не и најважнијем државном „трону“ (важнији је онај канцеларски) задржао једва нешто више од годину и по дана (30. јуни 2010. до 17. фебруара 2012.) политички већ заборављен, интимно и дубоко верује да му је та изјава политички дошла главе, иако је био оптужен, испоставиће се без ваљаних доказа, за корупцију.

Ту „провокативну“ изјаву, од које се Вулфов наследник на положају шефа државе, Јоахим Гаук, промптно и демонстративно оградио, оживела је, наједном, као потенцијално спасоносну, канцеларка Ангела Меркел.

РЕПРИЗИРАЊЕ СПОРНЕ ИЗЈАВЕ Гаук је у изјави хамбуршком „Цајту“ рекао да, преузимајући функцију од свог претходника, не преузима и Вулфову констатацију да ислам припада Немачкој. То с припадношћу је увек проблематично, посебно кад се ради о тако осетљивој теми као што је религија, упозорио је бивши, по образовању и вишегодишњем чинодејствовању, евангелистички теолог.

Меркелова очигледно, а управо због садашње запаљиве ситуације, мисли друкчије. Она је, наиме, најпре после сусрета са турским премијером Давутоглуом, а потом и у говору пред посланицима Бундестага, дословно и директно поновила Вулфове речи изговорене на дан немачког (поновног) уједињења 3. октобра 2010: Хришћанство несумњиво припада Немачкој, јеврејство такође. То је наша хришћанско-мојсијевска историја. Али и ислам је у међувремену постао део Немачке.

Меркелова је додатно оснажила Вулфову изјаву констатацијом да је она канцеларка свих грађана који живе у Немачкој, да прихвата присталице муслиманске вере као и све остале суграђанке и суграђане.

[restrictedarea]

Бивши шеф државе је, иначе, био уверен да његова изјава значи (само) „признавање реалности“: у Немачкој у овом часу живи више од четири милиона муслимана. Вулф је био у праву, „рехабилитовала“ га је, бар у томе, Меркелова, која, иначе, није много жалила што се каријера њеног страначког ривала (многи су у дугогодишњем председнику покрајинске владе у Доњој Саксонији и потпредседнику странке видели будућег канцелара!) пребрзо и неславно окончала.

Брзо се показало да ни „репризирање“ Вулфове изјаве није лишено политичког ризика. У самом врху њене странке дошло је до нескривеног оспоравања и готово отворене побуне. Меркелова је упозорена да не би требало – све док се исламски прваци, „једном засвагда, не одрекну принципа владавине шеријата“ – јавно баратати изјавама које могу да нашкоде њеној странци, држави и њој самој.

У централи странке одржан је, поводом ове „побуне“, „кризни састанак“ партијских првака. Пале су, кажу, и неке оштре речи, које је Меркелова покушала да неутралише посебним „додатком“: муслимани су прихваћени, и прихватљиви, у Немачкој под условом да се стриктно придржавају њених закона.

Насупрот прекорима из њеног (конзервативног) табора, из редова либералних, лево оријентисаних интелектуалаца стижу похвале: Меркелова је, кажу, први пут овиме искочила из позиције наглашене обазривости кад је реч о унутрашњој политици и повукла храбар, државнички потез: изјаснила се, јасно и гласно, против становишта већине Немаца, који, према учесталим истраживањима, изражавају наглашену забринутост од исламизације.

ПЕГИДА На том исламофобичном расположењу већ недељама су, и пре масакра у редакцији париског сатиричног недељника, политичку атмосферу доводили до усијања припадници хетерогеног покрета „Пегида“. Они себе виде као „европске патриоте“ који се жучно и жустро противе „исламизацији Запада“ (од тих је речи, на немачком, и срочен појам „Пегида“) и представљају све болнији „трн у оку“ званичној политици, етаблираним странкама и утицајним медијима, које су означили као „гласноговорнике лажи“.

Оштро званично ограђивање од „Пегиде“, која на улице Дрездена, али и других немачких градова, сваког понедељка увече изводи десетине хиљада демонстраната, на чијем су „нишану“ међу политичарима највише и најчешће шеф државе и канцеларка (Меркелову представљају забрађену, као муслиманку) образлаже се потребом борбе против ксенофобије и расизма, али је, очигледно, мотивисано и додатним политичким разлозима и страховима. Владајући конзервативци стрепе да би гнев грађана са улица Дрездена и других градова могао да „наврне воду на млин“ евроскептичне (и десничарске) странке „Алтернатива за Немачку“ и да им помрси конце на будућим парламентарним изборима.

У сваком случају, једно је сигурно: званична власт још није нашла „кључ“ за (проблематичну) „Пегиду“. Контрадемонстрације организоване у Дрездену да се домаћој и још више страној јавности покаже „друго лице“ овог оштро подељеног града а и саме Немачке, „шаролико, отворено и толерантно“, нису дале очекиване резултате: број демонстраната под симболима и знамењима „Пегиде“ само се из недеље у недељу увећавао и додатно радикализовао. Ксенофобичним и расистичким паролама после Париза додата је и она да је „сваки муслиман потенцијални убица“.

Полиција је овог понедељка повукла (политички) проблематичан потез: у наводном страху од терористичких напада, забранила је јавно окупљање присталица (али и противника) „Пегиде“ у Дрездену. Многи су због тога, не само из овог покрета, „зазвонили на узбуну“: у страху од терориста угрожава се капитална вредност (западног) демократског друштва – право на изражавање слободног мишљења.

Присталице „Пегиде“ су позвале присталице у Дрездену да на прозорима својих станова и кућа истакну немачке заставе и свеће а да у другим градовима масовније него до сада изађу на улице. Медији су касно у понедељак вече саопштили да је у Минхену и другим градовима овога пута било, у паралелним демонстрацијама, знатно више противника исламофобичног покрета „расиста и неонациста“. Оно што ће се догађати, и догодити, наредног понедељка у Дрездену, после овонедељне забране, показаће да ли је то заиста (само варљив?) охрабрујући знак.

ИСТОРИЈА ВУЛФОВЕ ИЗЈАВЕ Трагајући за „историјом“ Вулфове (историјске) изјаве, споменуте на почетку овог текста, која је одмах изазвала оштре реакције и оспоравања, најутицајнији немачки политички дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ је (крајем априла прошле године) констатовао: многи муслимани у Немачкој су га због те „премијерне“ изјаве (никад пре тога није изговорена с тако високог места) прихватили као „свог председника“, а код великог броја партијских пријатеља (припадао је Хришћанско-демократској унији Ангеле Меркел) прокоцкао је дотадашње уважавање и симпатије, реаговање грађана било је „фронтално негативно“.

Како је ова „провокативна“ реченица у последњем тренутку и неочекивано упала у Вулфов, испоставиће се, најважнији политички говор и да ли је, још „фришки“ председник, свега неколико месеци после „устоличења“, био свестан какву ће резонанцу имати и изазвати?

Све је, наводно, кренуло после сусрета (средином септембра 2010.) „Штерновог“ новинара са једним пријатељем, муслиманом. Медијски менаџер, немачки држављанин, пореклом из Авганистана био је жестоко погођен ужареном атмосфером и запаљивим расправама које је подстакла књига истакнутог (социјалдемократског) политичара Тила Сарацина (о чему је „Печат“ својевремено писао) о могућем „самоукидању Немачке“ и суморном „предсказању“ да би муслимани, ако се нешто радикално не предузме, могли „демографском бомбом“ да „униште“ и освоје Немачку, онако како су то учинили с – Косовом.

Овај муслиман, с разгранатим и утицајним везама у немачком друштву, саопштио је „Штерновом“ новинару како се носи мишљу да „окрене леђа Немачкој“. Неко би морао, рекао је, с највишег места, и то баш председник, да се огласи, јасно и недвосмислено, изјавом да је „ислам део немачког друштва“ и заустави ширење исламофобије и опасну хистерију.

Сугестија је стигла до председника преко писца његових говора. Вулф је, наводно, био просто егзалтиран: схватио је да би то могла да буде, медијски и политички, реченица по којој ће његов говор бити упамћен. Био је, међутим, очигледно и свестан великог политичког ризика. Позивао је у дворац Белви, председничку резиденцију, утицајне политичаре и новинаре, с којима се консултовао искључиво око тих неколико речи. Готово сви одреда су му саветовали да их избаци из текста. Наводно је то и учинио. „Експлозивне“ речи појавиле су се, међутим, напрасно у верзији коју је председник прочитао, посебно и уочљиво наглашавајући управо тих неколико речи, које ће му се политички вратити као бумеранг.

НЕПРИХВАТЉИВА СЕКУЛАРНОСТ Политички аналитичари се, иначе, ових дана посебно баве питањем зашто је управо у Немачкој, где је, по њиховом уверењу, интеграција досељеника бар за нијансу била успешнија него у Француској, однос према исламу као религији тако деликатан и политички осетљив.

Они из „Шпигла“ упозоравају на чињеницу да Немачка није толико лаицистичка земља као Француска. У њој није тако одсечно повучена граница између државе и цркве. Бог се овде нашао у преамбули (немачког) Устава. Држава даје велике привилегије хришћанским црквама, Римокатоличкој и Евангелистичкој. Доста црквених празника, не само Божић и Ускрс, проглашено је за нерадне дане, постоји црквени порез (један број немачких бискупија издашно „храни“ ватикански буџет) постоји (иако не сасвим обавезна) веронаука у државним школама, значајније мисе преносе се директно на јавном телевизијском сервису…

Може ли све остати како је било ако се, напрасно, ислам изједначи са етаблираним, и привилегованим религијама?

Чинило се да би строги лаицизам и секуларна држава били, на први поглед, „најчистије решење“. Тако би се успоставила једнакост свих грађана. И било би једноставније и уверљивије из те позиције критиковати „политички (и радикални) ислам“. У том случају би се, каже један утицајни политичар, могло захтевати од „немачких муслимана“ да кажу како је „њихова религија Немачка“, њихово „Свето писмо (немачки) Устав“, и да се њихов проповедник „бира сваке четврте године…“

Запаљиве расправе које су вођене последњих година, на пример, око евентуалног ношења марама, као муслиманског обележја, у школама, с једне, и захтева да се из учионица и са других јавних места уклоне симболи једне, хришћанске религије (симбол Христовог распећа) усијавали су (политичку) атмосферу и показали да је строги лаицизам, из „историјских разлога“ (традиција) и (њихових) укорењених уверења, за Немце споран и неприхватљив.

[/restrictedarea]