Дмитриј СЕДОВ – СПАСАВАЊЕ РЕДОВА ПРАШЧЕВИЋА

Војно-политичка ситуација од украјинске врховне власти захтева да се сними патриотски филм  који ће нашу нацију да уједини пред победоносним налетом армије на привремено окупиране територије. Председник Порошенко је свечано обећао да ће контрола над Донбасом који су освојили сепаратисти, бити поново успостављена. За тај историјски тренутак нација мора да се припреми! Ствараоци будућег филма предлажу да се искористи тема филма Стивена Спилберга „Спасавање редова Рајана“. У њему командант америчке армије у Нормандији, када је сазнао за погибију три брата из породице Рајан, наређује да се последњи син, четврти, врати мајци. Повратак редова  се претвара у погибију других америчких војника. На крају филма старац Рајан долази на гробове својих спасилаца како би им се захвалио  зато што је остао у животу.

И тако, непревазиђени образац америчког патриотизма у украјинској обради: кратак садржај филма студија Мајдаун продакшн „Спасавање редова Парасјука – Прашчевића.

…У сеоцету у близини Лавова живи сирота породица Парасјук – Прашчевића. У породици су четири одрасла сина. Један, Стјепан, најпаметнији и најпривлачнији, издваја се успехом код девојака и не одобрава некадашњу забаву оца – бандо-устанички  рад против совјетске власти. Игром судбине браћа преко размене студената стижу на универзитет у Илиноису, на коме шест месеци проучавају основе демократије. За  живот Стјепана тај период постаје преломан. Он се заљубљује у обичну Американку Мери и њихова романтична осећања се разбуктавају. Стјепан и његова љубљена проналазе срећу под слободним небом.

Када су се вратили у отаџбину Парасјуки – Прашчевићи су схватили  да се на власт устоличио крвави Јануковичев режим, који без имало савести стреља учеснике мајдана. Стјепан постаје свестан својих некадашњих заблуда и схвата да је његов стари отац био у праву. Браћа се хватају оружја  и прилазе патриотама који, баш као и они, намеравају да у земљи успоставе ред који неће бити гори од америчког. Војне  власти Лавова браћу Парасјук – Прашчевић  разбацују у  јединице широм земље.

Истовремено се у Кремљу непријатељи демократије  припремају да растуре Украјину на делове, те врбују агенте у Доњецку и Луганску. Агенти Кремља нападају поборнике европског избора, муче их, силују, убијају. Парасјук – Прашчевићи једва чекају да се правда поново успостави и њихово маштање се убрзо остварује. Они ступају у бој са агентима Кремља, односно са   терористима. Терористи се боре против  законите власти, гурају у прве редове жене и децу, пуцајући тешком артиљеријом  у сопствене  насеобине како би се код светске јавности изазвао шок. У паузама пију водку, урличу простачке песме и разуздано играју.

Са територије Русије у помоћ терористима стижу заједничке дивизије ВДВ у кожусима и суперсавремени тенкови који су маскирани као пољопривредне машине. Опкољене таквим снагама украјинске јединице доспевају у обруч. Ситуација  Парасјука – Прашчевића постаје критична.  Три брата, уздрхтавши, напуштају фронт. Један се маскира као гастарбајтер и дезертира на територију Русије као радник у бригади грађевинаца. Други свира на бандури  (украјинској тамбури – прим.прев.)  у пешачкој зони у Салцбургу. Трећи је судбину нашао у загрљајима презреле госпођице на имању код Вроцлава. Сва тројица кући јављају да се више никада неће вратити.

Напуштени родитељи у Стјепану виде последњу наду. Само он од читаве породице седи у рову под непрекидном ватром терориста. Његови  родитељи се обраћају врховном заповеднику Порошенку молбом да њиховог сина Стјопу ослободи војне обавезе. Али  Врховни је чврст као стена. „И мој је син тамо ратовао. Једном.“, – одговорио им је.

Родитељи, смрвљени од туге, пишу писмо председнику Бараку Обами. Председник сазива Савет националне безбедности и доноси одговорну одлуку. Шаље вод специјално обучених „морских лавића“ да Стјопу нађу и  да га изведу из области у којој су ратна дејства.

„Лавићи“ се помоћу акваланга („скубе“, тј. „водених плућа“ – прим.прев.) искрцавају у близини Мариупоља и почињу да се пробијају ка привремено окупираној територији. Путем доживљавају много шта. У једном тренутку се, опкољени терористима, нађу на точковима трактора, али их девојке, обучене у народне ношње,   крију у дедино склониште. Ноћу цуре играју и певају уморним „лавићима“ народне песме. Сцене се завршавају гашењем светла и ослобођењем девојака од стега одеће.

До рова у коме  је Парасјук – Прашчевић   стиже само половина вода. Другу половину уништавају терористи који на њих нападају из вододерина са трском, као и отровне змије које шиште из непроходних луганских ритова. Сусрет јунака достиже кулминацију када Стјепан шири своју јакну и демонстрира спасиоцима америчку заставу коју чува на сопственом телу.

„Нека ти увек буде уз тело“ – каже му командант вода, поручник Милер, – „то је док си жив твоја амајлија“.

Стјепан се, сав срећан, осмехује.

Али се испоставило да није једноставно извлачење из зоне ратних дејстава. Гину преостали „лавићи“. У најузбудљивијем тренутку поручник Милер својим телом покрива Стјепана и бива смртно рањен. Али пре него што умре он окрвављеном руком из џепа на грудима вади фотографију једног дечачића.

„Стјепане, ово је твој амерички син. Мери ти га је родила“ – шапуће своје последње речи.

„Не-е-е-е!“ – виче Прашчевић, – „Нећу да умрем! Хоћу у Америку!“

И он искаче и безглаво трчи на непријатеља. Његова храброст чини чуда. Он се истрже на слободу и путује у Илиноис…

Финале филма је препуно ритма  у стилу кантри-музике која слави живот. Остарали Парасјук – Прашчевић са сином – старијим дечаком  излази из хеликоптера у бази ВВС САД код града Срећа. Иду пешице, газећи по густој трави, према обелиску „морским лавићима“ на прастаром трипољском вису. Стјепан се зауставља пред обелиском и загледа по странама. Около се на све стране прострла необухватна украјинска степа коју местимично оживљују имања  гросбауера и жовто-блакитне заставе (жуто – плаве – прим. прев.).

Јарко сунце осветљава обелиск на коме су урезана имена „лавића“ и њиховог команданта, поручника Милера.

„Сине, они су дали живот да бисмо ти и ја били слободни“, – каже он сину. Затим са себе скида кошуљу и одмотава звездано-штрафтасту заставу, обмотану око тела.

„Нека се ова застава овде вијори вечно“ – његов се глас проноси преко читаве степе.

Предлаже се да се премијера филма „Спасавање редова Парасјука – Прашчевића“  одржи  уз пролећну мобилизацију у Оружане снаге Украине, а његово приказивање у свим биоскопима Украјине – почетком завршне фазе антитерористичке операције.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)