Vinaverovi ratni drugovi

Piše DRAGAN HAMOVIĆ

Obično se knjiga pesama „Ratni drugovi“ (1939) tretira kao izvesno skretanje s glavnog, široko obrazlaganog poetičkog puta autora „Manifesta ekspresionističke škole“, jednog od najrečitijih pobornika prevrata prvog talasa srpske avangarde

Privlači pažnju autobiografska komponenta sižea Vinaverovog eseja „Skerlić i Bojić“ (1934) koji bi, radi potpunije informativnosti, mogao da ponese naslov „Skerlić i Bojić i ja“. Stanislav Vinaver se postavlja nasuprot Bojiću, posredujući nam njegove pesničke ambicije i poetičke pretpostavke: „Na onoj čuci u Arbaniji razgovarasmo još Bojić i ja kakva će biti poezija idućih dana. Bojić je video rođenje Nove Epopeje. Ja sam video prigušenost i mistiku. Ja sam tada takve stihove i nosio u sebi. Ne prigušenost ropsku, nego prigušenost intimnu.“ Odista, prigušenost i mistika jesu među ključnim oznakama prve poratne Vinaverove zbirke, „Varoš zlih volšebnika“ (1920). Pored neodređenosti, simboličke prečišćenosti slika i razigranih sazvučja, promoli na nekoliko mesta stvarnosni predložak, mimetičke slike potekle iz strašnog iskustva minulog kolektivnog podviga. Tako, između dva dvanaesteračka soneta u kojima promiču nekakvi kristali i stara sunca, nejasni prostori i beskrajni zvučni potoci, zatičemo pesmu, u kojoj kao da proziremo onu istu misao sa čuka Arbanije:

Mi smo tad,

– Možda je to bio poslednji put –

Gledali u propast našu netremice.

Pa ipak, danas,

Mi smo u plamenovima

Odstupali polako,

Da se ne bi sve u postojanju,

Večito ponavljalo,

I da bismo

Opet mogli da budemo čuvari

Nekog smisla i razloga

Za potrebu novoga života.

Konture ekspresionističkog programa, nadilaženje materijalne konkretnosti i borbena akcija za duhovno omogućenje i oslobođenje pojedinaca, izražene su u ovome diskretno evociranom ratnom prizoru. Još svedenije, iskustvena scena se rastvara u simbole u jednoj od narednih pesama kosmološke „Varoši zlih volšebnika“. Pojavljuju se u lirskom opisu samo slike vode, čete, kao i znakovite crne ruke pružene prema bednim vatrama. Potom se u zbirci ređaju muzikalne apstrakcije, da bismo iznova naleteli, gotovo bez pripreme, na gotovo naturalističku sliku duboke rake namenjene za narednika Velibora, „džina večitih šala“, koga sahranjuju, u datom kontrastu, „dva mrka seljaka“. Slično se ponavlja u dvanaesteračkom sonetu, satkanom od realnih slika i umnih i čulnih naslućivanja, s potpisom „Ban Nušić“ udno pesme. Reč je, dabome, o sinu velikog srpskog komediografa i pripovedača, o lirskom dokumentu njegove pogibije.

[restrictedarea]

Obično se knjiga pesama „Ratni drugovi“ (1939) tretira kao izvesno skretanje s glavnog, široko obrazlaganog poetičkog puta autora „Manifesta ekspresionističke škole“, jednog od najrečitijih pobornika prevrata prvog talasa srpske avangarde. Prethodno navedeni lirski ispadi – a „ispada“ se ovaj avangardist nije klonio – govore da je zametak epopeje, i to zaista Nove Epopeje koju je navodno prizivao Bojić, Vinaver doneo već u „Varoši zlih volšebnika“. Setimo se Simovićevog čitanja „Ratnih drugova“, najvećma građenog na kontrastnoj paraleli između ranije Vinaverove poezije i njegove epsko-lirske spomenice junačkim vršnjacima i savremenicima: „Mesto simbolističke muze, koja peva, zauzeo je pripovedač, koji priča. Umesto mutnih slutnji i ‚nedosnevnih‘ i ‚nedospevnih‘ nagoveštaja, u pesmu ulaze gole činjenice“, veli Ljubomir Simović, ali i donekle relativizuje naglašeni raskorak: „Vinaver u ovoj knjizi opeva to zajedničko osećanje naroda čiji je opstanak doveden u pitanje, i peva o toj zajedničkoj borbi za opstanak. Ali, više od toga, on peva jedan zaseban, lični odnos prema svemu tome.“ I to je zaista nesporno. Umesto velikih pokreta kolektiva, ili bar unutar tih pokreta, fokus se pomera na pojedinca, štaviše u njegovu duhovnu, imaginativnu nutrinu, na lepe bizarnosti ljudi s imenom, prezimenom i biografijom, uhvaćenih u stihiju Velikog rata. Ali, da li je epski, narativni postupak, tačnije postupak lirskog portreta, ukinuo ili izneverio ekspresionistička polazišta pesnika Vinavera? Šta je ostalo od njih? Na ovo pitanje odgovara i Simović: „Umesto muzike, dobili smo opis komplikovanog i rafiniranog muzičkog doživljaja sveta. Umesto bajanja, dobili smo priču o bajanju. Prema tome, iako govore o ratu i o ratnicima, pesme ‚Ratnih drugova‘ nose isti sadržaj i poseduju isto središte kao i pesme iz ‚Varoši zlih volšebnika‘ i ‚Čuvara sveta‘: to su tajni život, tajno znanje i tajni govor.“ Reč je, znači, o iskoraku, evoluciji, upravo, ovaploćenju onih bazičnih ideja kroz prizore s istorijskom zaleđinom – ne o njihovom porazu, što je takođe vidljivo u docnijim „stihovima iz zarobljeništva“ („Evropska noć“, 1952) u kojima se uporedo pojavljuju pesnički tekstovi oba opisana tipa, narativni i muzikalno-asocijativni.

Vratimo se pesnikovim programskim esejima. Vinaveru dugujemo čak i danas veoma inspirativne razračune sa tradicijskim utvrđenjima, poput deseterca na primer. Srpski epski metar jedna je od ključnih meta pesnikove borbe s autoritetima, kao što je takva bila institucionalna figura Skerlića. Kad se obrušava na „prekaljeni“, „dogmatični“ deseterac, Vinaver ne propušta da izrazi divljenje njegovoj istorijskoj ulozi i snazi. Da li je i mogao drugačije pesnik koji je ličnu kosmičku epiku odživeo u žarištu tri rata? Bez stalnog stvaranja nije moguća čak ni prošlost, u „Manifestu ekspresionističke škole“ autor kurzivom markira ovaj stav, koji nam priziva u svest Gadamerovu postavku delatno-povesne svesti, procesa razumevanja kao stapanja horizonta predanja sa sopstvenom pozicijom. Vinaver ne negira predanje, obraća mu se „kao partneru u komunikaciji, kao jednom Ti“. Delatna strana predanja, tačnije narodne pesme i deseterca, za Vinavera je najpre iskazana kao uzvišena pohvala kolektivnoj, oslobodilačkoj akciji: „Sumnjam da takvih primera ima mnogo u povesnici sveta. Srpski narod vođen oštrom istorijskom nužnošću, kristalisao je sebe, da bi mogao dati otpora, ne vodeći mnogo računa o mnogostrukim urođenim težnjama za što svestraniji obuhvat sama sebe.“ Težište je, za Vinavera avangardistu, ipak na sledećoj, za njegovo pokolenje zaprečujućoj okolnosti: „Narodna pesma nadjačavala je svakoga pojedinca. Ko se hteo poslužiti njom, ona se poslužila njim. On je vršio njenu, a ne svoju misiju u svetu.“

Refleks ovakve tragične zatočenosti nalazimo i u biranim glasovima „Ratnih drugova“, sasvim doslovno. U pesmi o „Dači učitelju“, strasnom čitaocu ruskih klasika, lirski junak prenosi stanovište starog druga „da nas prožima deseterac/ Da se bijemo/ Za narodnu pesmu […] Da svaki naš pokret proističe iz nje/ I da uopšte nismo svoji“, s ogradom da on lično više pripada velikoj priči ruskih romana. Ni trgovac što je obišao svet i beleži događaje putničkog i ratnog života, u pesmi „Čika Grujica Dabić“, ne može da „ispliva […] Iz deseterca“. Rasprava s desetercem odjekuje čak i u semantički zatamnjenim stihovima „Pesme stražara na kuli“ iz pozne knjige „Evropska noć“. Ne samo direktno i doslovno nego i posredno, Vinaverova tema „malih raspona“ melodije našeg nasleđenog jezika, očitava se u opisu „Đoke Nedića, vernog violiniste“ koji je svirao, po rečima pesme, „pretežno nekako srpski“:

Đoki je bio tuđ učeni razvoj harmonije

Koji gradi mostove preko svetova,

I u prevelikoj oholosti

Napušta sve i svakoga.

Đoka je bio veran, veran do kraja

Uspomeni oca, srcu majke,

Životu oskudnom i čistom

Tužnoj sudbini svoga naroda

Narodna pesma nadjačava svakog pojedinca – Vinaverovim stavom iz eseja „Jezičke mogućnosti“ prožeta su iskustva i opevanih ratnih drugova, u pesmama čije su središte pojedinci iznutra – ili, prema rečima iz navedenog programskog eseja – „Srbin u odnosu na sebe sama, ili na more, ili na ptice“ i njihov „neizraženi nemir bića, žeđ kosmičkog utonuća, polet zvezdanih znanja“. Programski zahtev „ekspresionističke škole“ primenjen je na ratnom tematskom gradivu. Ali, treba istaći da je pesnik u okretanju prema bergsonovskom trajanju kao „neprekidnom procesu prošlosti“, nalazio ne samo prepreke nego i delatne kontinuitete. Ekspresionizam je revolucionaran, traži smisao u dinamici, ali je, isto tako, prema Vinaveru, i Njegoš „pesnik revolucije“: „Srpska narodna pesma često je isto tako revolucionarna kao Njegoš, ali je ona mnogo mističnija, mnogo više prožeta kosmičkim duhom sveopšte uzročnosti. Revolucija je u njoj posledica kosmičkih prilika.“ Ekspresionističku optiku pesnik prebacuje i na pojave, savremene i prošle, koje mu se ukazuju bliskim. Tako i samu pesničku tradiciju posvaja, hoće da pretumači u svojstvenom, izabranom ključu.

Otuda i sam fenomen rata nije društveno-istorijska nego stvaralačka pojava. „Rat, ovde donekle znači, kolektivni napor celoga naroda da nešto preživi i izrazi“, piše s početka „Jezičkih mogućnosti“. Rat je napor zajedničke i jedinačne artikulacije. U pesmi „Kondotijer“, kroz lik kapetana Lajoša Đula, mađarskog grofa prebega u srpsku vojsku, sukobi se viteško-feudalni i aktuelni vid ratovanja, zapaža obesvećenje onog „čistog i poslovnog i zanatskog i umnog u njemu“:

Sada se bore čitavi narodi

U bežaniji stradaju, pate, kunu,

Traže smisao svoga zbivanja

Svojih otaca, praotaca –

Taj rat – to je njihov rat,

Svakoga najmanjeg čoveka.

Demokratizacija rata povlači i legitimnu revolucionarnu akciju, do koje je avangarda snažno držala. „Rat pripada podjednako svima“, krajnji je zaključak i naobraženog Gavre Ostojića sa Sorbone, koji se, posle mnogih naučenih teorijskih objašnjenja, napokon poduhvata najtežeg preduzeća: „Postati običan seljak…“ S druge strane, u pesmi „Stari vojskovođa“ – a tom je liku jamačno prototip vojvoda Radomir Putnik – rat je doživljen kao „krepki niz uslovljenih dejstava“, a takva se predstava prenosi na čitavu prirodu „ogrezlu u vojni plan“: „Ceo je prostor pun zaseda i junaštva,/ Izviđanja i doslućivanja –/ (Dok u nekim zaklonjenim provalijama/ Gluho čekaju ratne rezerve)“. Sasvim po ekspresionističkoj analogiji: rat je akcija, dinamika stvaranja i prožima sav život, prirode i ljudske zajednice i svakog pojedinačno. Mimo svih apstraktnih mesta i signala, u „Ratnim drugovima“ ideje pomenute poetike zadobijaju konkretan slikovni i situacioni korelat, čineći te pesme mnogo pesnički zaokruženijim.

Na početku „Manifesta ekspresionističke škole“ u proklamovanom dinamičkom načelu je i osnovna vrednost: „Mi i obaramo sami sebe, jer mi, kao i priroda, nalazimo zadovoljstvo ne u konačnosti jednoga postignuća, već u periodičnosti pobede i poraza.“ Zato se prema pojmovima pobede i poraza pesnik „Ratnih drugova“ i ne određuje. U euforičnom finalu, čujemo glas vojnog kapelnika Jovana Zavađila: „Sve te pobede i porazi/ Ne znače ništa prema onome/ Što dolazi na kraju.“ A to na kraju je svojevrstan ekspresionistički eshaton, „golema parada/ Celoga naroda“ i bezmerno ćutanje „veće nego svaka muzika“. Istovetni motiv, o periodičnosti pobeda i poraza, ostvaren je u logorskoj narativnoj pesmi „Mikica“ iz „Evropske noći“, u kojoj zarobljenik ne pristaje na misao o večitosti takvog položaja, pri čemu pobednici i tamničari hoće „da se veruje samo u pravilo/ Koje su sami proglasili,/ U njihovo slučajno pravilo/ Trenutne njihove pobede/ Kao da se bitke dobijaju za svagda“. Potom, posle ranije slike vaseljene zlih volšebnika pojavljuje se u „Evropskoj noći“ i analogna slika Poljske kao logora svih logora i poljske dece ponosne što njihovu zemlju nijedna patnja nije mimoišla. Iz visokih zvučnih apstrakcija Vinaver se postepeno spušta na tvrdo tlo iskušane istorije, i u tom sticaju simbola i materijalnih činjenica, naracije i refleksije, nastala su možda najbolja njegova ostvarenja u poeziji, ostajući ipak veran poetičkim polazištima, koja podrazumevaju stalni pokret, akciju i pobunu. A uporište te akcije i pobune poznao je u narodnoj pesmi i u neprestanom borcu protiv zlih volšebnika, Njegošu. Horizont predanja i horizont ličnog doživljaja svetskih ratova, vojnički i logoraški, stapaju se u mističnim, nadistorijskim obrascima životnog elana borbe neprestane.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *