Upotreba pisaca

Milovan Danojlić

Predstavljanje knjiga iz našeg podneblja složen je i nezahvalan posao. Čitalačka publika zapadnih zemalja, posebno ona iz Ujedinjenog Kraljevstva, ima utvrđene navike i prohteve. Od prevodioca se traži poengleženje tekstova. Da bi doprla do uha i srca lenog čitaoca, knjigu valja prežvakati prema njegovoj prijemčivosti… Ispunjavanje ovakvih i sličnih zahteva spada u klimatsku adaptaciju dela, ali to je samo početak operacije

Iz „Tajmsovog književnog dodatka“ saznadoh za postojanje jednog neobičnog književnog časopisa. Izlazi u Engleskoj, četvoromesečno, i zove se „Vasafiri“. Naziv je preuzet iz kisvahili jezika (govori se u Keniji i podekvatorskoj Africi) i znači „putnici“. Časopis se dostavlja isključivo pretplaćenim ustanovama i preko on-line mreže. Uređivački program je praćenje stvaralaštva pisaca-apatrida, putnika, dobrovoljnih i prinudnih izgnanika, tuđina u svetu i u rodnoj zemlji. Svi smo, više ili manje, vasafiri, kod kuće i u belom svetu, u nemilosti kod zemaljskih gospodara, na proputovanju kroz život, a pisanje je terapeutski izum za savlađivanje teskobe u društvu i u sopstvenoj koži.

Poslednji broj, prema TLS-u, donosi pregled hitova (bestselera) polupromašaja i ćoraka u korpusu prevedenih knjiga sa područja bivše Jugoslavije. Zanimanje za sudbinu naših naroda i narodnosti i inače je opalo: bure baruta je izdimilo, krv se ne proliva, a tegobe običnog života svako odlično poznaje iz sopstvenog iskustva. Predstavljanje knjiga iz našeg podneblja složen je i nezahvalan posao. Čitalačka publika zapadnih zemalja, posebno ona iz Ujedinjenog Kraljevstva, ima utvrđene navike i prohteve. Od prevodioca se traži poengleženje tekstova. Da bi doprla do uha i srca lenog čitaoca, knjigu valja prežvakati prema njegovoj prijemčivosti. (Meni je, svojevremeno, jedan poznati izdavač, čovek ljubazan i predusretljiv, predlagao da Dobrislava preimenuje u Žozefa. „Znate, Žozef kod nas zvuči priprosto, narodski, a takav je, ako sam dobro razumeo, i vaš junak.“) Ispunjavanje ovakvih i sličnih zahteva spada u klimatsku adaptaciju dela, ali to je samo početak operacije. Na horizontu očekivanja još su važnija ideološka i politička merila. Strana knjiga bi trebalo da se uklopi u model kulturom „nezagađenog“ i stilski „nerazvijenog“ pisanja, da donese dašak svežine prirođene divljacima, za čime čezne konzument prezasićen  kulturom. Što se tiče politike u užem smislu reči, kanon je naširoko poznat. Živimo u eposi ofanzivnog nastupanja kapitalizma ne samo kao ekonomske prakse nego, još više, kao spasonosne ideologije. Prevedeno delo treba da podržava tu ideologiju čiji program ispiranja mozgova ne zaostaje za strasnom samouverenošću naših nekadašnjih usrećitelja. Zapadu nikad dovoljno divljenja i pohvala, pogotovo u godinama Krize, što bi pisci iz siromašnih i zaostalih zemalja morali osećati kao samorazumljivu dužnost.

Izdavači su, zato, posebno zainteresovani  za „istinske disidente“, žrtve diktatorskih režima, svedoke surovog proganjanja i stradanja. Publika takva štiva guta sa dvostrukom korišću, srećna što sama ne trpi nasilje primitivnih despota (njeni su mnogo izvešteniji, diskretniji i uspešniji) čemu treba dodati i  slasti prisustvovanja gladijatorskim predstavama. Ovakvu joj je prijatnost, nekad, priredio i veliki A. I. Solženjicin, ali je uživanje prekratko trajalo. Stari zek, pronicljivi posmatrač i nemilosrdni sudija je, u besedi na Harvardu, izneo neka  gorka zapažanja  o zapadnoj civilizaciji,  zbog čega  je pao u nemilost, da ostatak izgnanstva provede kao izopštenik na visokim zidovima ograđenom imanju u Vermontu. Tada mu se otkrila jedna danas svima znana istina: pod parolom borbe protiv komunističkog samovlašća, Zapad je udarao na Rusiju. Vrativši se u rodinu, pisac „Gulaga“ je primio  orden  iz Putinovih ruku, na užasnuće propagandista Slobodnog sveta. Bivšeg robijaša i bivšeg kagebeovca izmirilo je rodoljublje, a to se osećanje, kad je Rusija u pitanju, smatra za veliki porok.

[restrictedarea]

Zadovolji li navedena „preegzistentna merila“, ideal duhovne nerazvijenosti i političke ispravnosti, prevedena knjiga će, možda, savladati otpor provincijalnog čitaoca prema otherness (drugojačijost, različitost) a na autoru je da pazi kako se ponaša, da se kloni istupa na Harvardu i sličnih skandala. Upravo je takvu nesmotrenost načinio jedan naš mlađi pisac. Ime mu ne pominjem prvo, zato što dosad nisam čitao njegove knjige, i drugo, podatke o sudbini njegovog romana uzeo sam iz druge ruke, iz osvrta na osvrt. Priča je, i na osnovu ono malo činjenica kojima raspolažem, karakteristična za način na koji se bogati i moćni odnose prema stvaralaštvu pisaca izvan njihovog vidokruga, i dopunjuje ono što o tom predmetu znam.

Naš je pisac na sebe skrenuo pažnju velikog sveta opozicionim stavom prema režimu Slobodana Miloševića. Kritički odnos je predstavljen kao herojski čin, a hrabrost podrazumeva stradalništvo. Prevod njegovog romana na engleski je ugledao svetlost dana, a onda su usledila razočaranja kritike, publike, izdavača, pa i pisca. Naš progonjenik je, u izjavama i komentarima, pokazao premalo oduševljenosti osveštanim vrednostima zapadnih društava, pa je izrekao oštre primedbe o vladajućem shvatanju slobode i demokratije. Izgleda da je posebno bio ciničan prema načinu na koji evroatlantski emisari nastupaju u zemljama nerazvijene demokratije. Opisao ih je kao licemere koji, pod izgovorom davanja podrške disidentima, brinu pre svega o ličnoj koristi.

Iznenađeni domaćini i dobronamerne kolege upozorili su ga na pristojnost, napominjući da bi morao biti zahvalan za milost koja mu je prevođenjem ukazana. Uzalud. Naš ponosni i zainaćeni zemljak odbio je da učestvuje u slatkoj lagariji. Koliko god bio kritičan prema našoj nedavnoj političkoj prošlosti – ili upravo zato – pokazao je isto toliku odbojnost prema duhovnoj žabokrečini svojih domaćina. Razočarani novinski prikazivači su ubrzo primetili da njegov roman ne prikazuje strahote življenja pod Miloševićevom upravom; oni su, zahvaljujući tv-izveštačima, o toj diktaturi bili bolje obavešteni. Zatim mu je književni agent otkazao usluge. Prevedena knjiga je ušla u kategoriju izdavačkih promašaja, i dela našeg opozicionara se više neće prevoditi na Šekspirov jezik.

Incident, razume se, služi na čast našem književniku, i dodaje lepu meru uverljivosti njegovoj kritičnosti prema našim prilikama, pa i pravo na preteranu strogost u ocenjivanju Miloševićevog delovanja. Mladi čovek je imao nesreću da se na prvim koracima kroz život susretne sa nerazvijenim demokratskim poretkom, i sreću da ne upozna stanje koje je kod nas vladalo u decenijama cvetanja kulta ličnosti. Sloboda i nesloboda su vrlo relativni pojmovi. Ono što su neki,  od 1990. do 2000, doživljavali kao tiraniju, nama, starijima, ličilo je na truli liberalizam.

Zapadnoevropskim slobodoljupcima i čovekoljupcima ostaje da iz ovog slučaja izvuku pouku. Iskustvo sa Solženjicinom nije im bilo dovoljno da shvate neke proste stvari. Disidenti i opozicionari su slobodni ljudi, očajnici koji nemaju šta da izgube, usamljenici pogana jezika kojima je od svih bogatstava ostala jedino reč, dakle, vrlo nezgodni politički saveznici. Sa njihovom lojalnošću ne valja računati. Neko, kome je smetala mlitava autokratija iz devedesetih godina, biće još osetljiviji na medijsko nasilje i tužno jednoumlje zapadnjačkog javnog mnjenja. Ko je imao petlju da se odrekne ugodnosti u rodnoj zemlji, još će lakše odbaciti jednokratnu pomoć liberalnih cicijaša.

Slabi su izgledi da neko ovu opomenu uzme ozbiljno. Vašington, London, Brisel i Pariz isuviše su ubeđeni u svoje istorijsko izabraništvo, u pravo i dužnost da celom svetu nameću jedinstveni obrazac demokratije i ljudskih prava, da bi jedan balkanski usamljenik poljuljao njihovu nadutu samouverenost. Tu im iluziju pothranjuju i mnogi naši nevoljnici, vođeni ludom nadom da negde na svetu postoji, da mora postojati Eldorado.

[/restrictedarea]