„Три класе и госпођа Нушић” поводом јубилеја

Омаж великом комедиографу: Премијера у БДП

Пише Рашко В. Јовановић

Живот нашег великог писца, свакако најзначајнијег комедиографа у српској драмској књижевности, Бранислава Нушића, пребогат је многим збивањима и променама, искушењима и неспоразумима, стваралачким подвизима и тријумфалним успесима, али и опорим оспоравањима појединих књижевних и позоришних критичара, тако да би се о њему могао начинити занимљив филм или пак телевизијска серија и право је чудо што то досад није учињено. Међутим, Нушић је доспео на позоришну сцену. После комада Душана Ковачевића „Рођендан господина Нушића“ добили смо још једно сценско дело у којем је Нушић главни јунак. Наиме, Владимир Ђурђевић, драматичар млађе генерације, познат нашој публици првенствено по комаду „Не играј на Енглезе“, који се приказује у Београдском драмском позоришту, написао је псеудобиографски текст, у суштини водвиљ, где је главна личност млади Бранислав Нушић. Основу комедије чине две епизоде из његовог живота. Прва, из 1887. године, када је осуђен због сатиричне песме „Два раба“, али и када је доживео велико љубавно разочарање због тога што се његова велика симпатија, млада Милица Терзибашић, удала за једнога лекара образованог у Паризу, иначе Нушићевог пријатеља, кога јој је он препоручио када се разболела. Друга, са почетка деведесетих година претпрошлога века, када се, 1891. године, нашао у Битољу, у својству писара тамошњега српскога конзулата, где га је лепо примио конзул Димитрије Боди, који је, заједно са својом супругом, настојао да ожени свога приљежнога службеника једном лепом девојком, Нином, иначе рођаком неког грчког представника у Битољу. Али, ти планови пали су у воду када је, изненада, породици Боди дошла у посету шеснаестогодишња рођака, Даринка Ђорђевић, будући да се у њу Нушић заљубио на први поглед, што му је ова одмах и узвратила. Убрзо, јуна 1893, доћи ће до свадбе младе Даринке Ђорђевић и Бранислава Нушића, одмах пошто је био потписан указ о напредовању у служби писара српскога конзулата у Битољу. Те две животне епизоде Владимир Ђурђевић приказује у свом комаду „Три класе и госпођа Нушић“. Морамо признати да је овакав колажни поступак обезбедио комаду занимљивост и духовитост.

 

[restrictedarea]

 

Редитељка Милица Краљ настојала је да Ђурђевићев комад о Нушићу постави као неко досад неизведено дело познатога комедиографа. Настојала је да оствари забаван и што живописнији приказ и разлог што је у томе тек делимично успела потиче свакако и од самога текста − иако садржи и поједине Нушићеве реплике, ситуације се ипак разликују од нушићевских сценских каламбура. Но, представа ипак има потребан жив сценски темпо и забаван ток који орасположује публику. У том погледу посебно су заслужни глумци, пре свих Данијел Сич у улози Нушића Слободан Бода Нинковић (Димитрије Боди) и Сандра Бугарски (Живка Боди) како и треба, деловали су као фигуре преузете из неке Нушићеве комедије. Паулина Манов Ђурђевић убедљиво је приказала Даринку Ђорђевић као младалачки прпошну заљубљену девојку. Андрија Кузмановић глумио је Милорада Цвијовића са финим карактерним сенчењем. У осталим улогама са успехом су наступили: Јелисавета Орашанин (Нина Ангелопулос) Владан Милић (Пера) и Лако Николић (Јоргос). Сценографски оквир Милице Бајић Ђуров, можда нешто раскошнији но што би се очекивало, био је функционалан и омогућавао је несметане изненадне доласке и неочекиване и нагле одласке, дакле оно што водвиљ подразумева. Костими Весне Теодосић били су у сагласности са ношњом епохе. У свему – забавна представа, која нас, ипак, наводи на размишљање да је у позоришту у којем је некад Соја Јовановић режирала „Сумњиво лице“, а Александар Огњановић „Сумњиво лице“ и „Госпођу министарку“ ваљало у част Нушићевог јубилеја упризорити и неку од његових великих комедија!

[/restrictedarea]