Toni Parsons – Srbija je moj dom

Razgovarala Mila Milosavljević

Čuveni britanski književnik Toni Parsons rekao je u intervjuu za „Pečat“ da bi u književnu istoriju želeo da uđe kao pisac romana o Šerloku Holmsu − ser Artur Konan Dojl, ili kao Jan Fleming, koji je osmislio Džejmsa Bonda, Agenta 007

Ovogodišnji Međunarodni sajam knjiga u Beogradu obeležilo je, između ostalog, gostovanje Tonija Parsonsa, koji slovi za književnu zvezdu u Velikoj Britaniji, ali i u ostatku sveta, a knjige su mu do sada prevedene gotovo na sve svetske jezike. Stoga su, kada je reč o jednom inostranom piscu, na Sajmu najduži redovi čitalaca zabeleženi upravo na „Laguninom“ štandu, koja je izdavač svih Parsonsovih knjiga na srpskom jeziku. Veliki tiraži i današnja popularnost i kod naše publike nisu jedina nit koja ovog Britanca povezuje sa Srbijom i Srbima. Naime, ljubav Tonija Parsonsa i Srbije začeta je još pre nekoliko decenija kada je ovaj pisac, tada veoma mlad momak, na svom proputovanju dospeo u Beograd, u koji se, kako kaže, zaljubio na prvi pogled. Tu vezu potkrepila je izuzetna ljubaznost najpre njegovih prvih beogradskih domaćina kod kojih je konačio, a zatim i kvalitetna saradnja sa sada već dugogodišnjim izdavačem, „Lagunom“, kao i izuzetno topao prijem čitalaca sa ovih prostora i njihov odnos prema njemu .

U svojim intervjuima je često isticao kako ga kao čoveka potresa činjenica da je Srbija već dugo zasuta nepravednim optužbama, te je, gde god je mogao, nastojao da prikaže lice naše istine, a ljubav i naklonost prema našem narodu posvedočio je s proleća ove godine, kada su Srbiju zadesile užasne poplave. Tada je ovaj čovek pokrenuo veliku akciju u Engleskoj, ali i u svetu upućujući apel za pomoć Srbiji.

Srbiju Toni Parsons smatra „posebnom zemljom u kojoj žive posebni ljudi“ i iz mnogih razloga je doživljava „kao svoj dom“, nadasve pošto se u njoj oseća voljenim.

„Nažalost, Srbija ima pomalo negativnu sliku u svetu. Ja lično smatram da je ta slika pogrešna, nepravedna i zasnovana na predrasudama. Međutim, mislim da ona ne može da se menja preko noći, pa čak ni danas kad je Srbija mnogo povezanija sa svetom. Moramo da budemo strpljivi i da počnemo da prikazujemo istinu onakvom kakva je pa da čekamo da se ta negativna slika polako promeni“, kaže Parsons.

Jedan od najpopularnijih i najčitanijih pisaca današnjice, britanski autor Toni Parsons, autor bestselera „Čovek i dečak“, promovisao je ovom prilikom svoje najnovije delo pod nazivom „Jedan po jedan“, napeti prvi roman u novom eksplozivnom kriminalističkom serijalu.

Kako ste odlučili da promenite žanr i počnete sa pisanjem krimi romana?

Bio sam u prilici da prisustvujem prikazivanju filma u režiji Sema Mendiza. Poznajem Sema Mendiza pošto mu se svojevremeno dopala knjiga „Čovek i dečak“ i nameravao je da snimi film po njoj. Sedeli smo, pili smo vino, pričali o tome šta ko radi pa mi je rekao da pravi film o Džejmsu Bondu, što mi se učinilo kao popriličan skok iz jednog žanra u drugi − od „Američke lepote“ do Džejmsa Bonda: „Pokušaću da u tom filmu prikažem Džejmsa Bonda onakvog kakvog sam ga upoznao čitajući knjige Jana Fleminga.“ Mendiz je rekao da će ponovo da pročita Flemingove knjige koje je pročitao sa dvanaest, trinaest godina. I ja sam to pomislio. Čim sam pročitao prvu knjigu, poželeo sam da stvorim junaka kakav je Džejms Bond. Shvatio sam koliki je podvig ući u književnu istoriju na taj način, kao Konan Dojl, kao Fleming. Želim da i ja postignem nešto slično tome. S obzirom na to da niko nije mogao da poveruje da ja mogu da napišem krimić, morao sam najpre to da dokažem i sebi i drugima. Razmišljao sam o tome dve godine, pre svega da li mogu to da uradim, ali i o tome da nisam imao ugovor za tu knjigu i da li imam dovoljno sredstava da to uradim. Uzeo sam sve što imam, svoju ušteđevinu, svoju buduću penziju i počeo da pišem, ne računajući ni na šta. Znao sam da će to biti jedan potpuno novi početak. I bio je. Dobio sam nove izdavače širom sveta. Svuda u svetu, i u Nemačkoj, i u Velikoj Britaniji, u Americi imam nove izdavače, samo u Srbiji – starog.

[restrictedarea]

Slovite za pisca koji je u svim romanima stao hrabro iza svojih emocija, otkrio ih bez straha. Uz to, čitalačku publiku ste osvojili dubokom iskrenošću i uverljivošću, verodostojnošću onoga o čemu pišete. U čemu je tajna te uverljivosti budući da u svojim knjigama rasvetljavate složene, tanane odnose među bližnjima, između očeva i sinova, muškaraca i žena? U čemu je vaša tajna?

Ne znam. Žene su i dalje tajna za mene. Imam kćer od dvanaest godina i ona je za mene jedna velika misterija. Imam i nešto starijeg sina i oduvek sam smatrao da njega mnogo bolje shvatam. Što sam stariji, sve više shvatam koliko malo razumem žene. To je dobra polazna tačka kada je reč o ženama, shvatiti da su one jedna nerešiva tajna. Što se tiče odnosa prema kćerima, mislim da većina očeva ima drugačiji stav prema njima nego prema sinovima jer one pre svega pobuđuju zaštitnički stav. Inače za ženske likove ja uzimam stvarne osobe, stvarne žene kao modele i nadahnuće i mnogi dijalozi koje vode žene stvarni su, oni koje sam čuo. Stoga u mojim knjigama i stoji ta nota uverljivosti, jer se ono o čemu pišem stvarno i dogodilo. Pisci moraju da shvate da žene čine najveći broj čitalaca širom sveta, da su one te koje kupuju knjige i zato moraju da stvaraju žive i uverljive ženske likove u svojim knjigama kako bi ženama bili bliži. Naravno da je muškarcu mnogo teže da piše o ženama, ali mora se dodatno potruditi da bi uspeo da bude dovoljno uverljiv.

Da li i koliko u vašim knjigama ima autobiografskog?

Da, naravno, u svakoj knjizi postoji nešto autobiografsko, ali ne samo ono što sam ja doživeo i što se meni desilo nego vrlo često i ono čega se plašim da će mi se desiti. Postoji neki autobiografski nivo, ali više u nekoj ravni mog sna nego onoga što mi se stvarno desilo.

Junak vašeg romana je negativac, ubica, koji zahvaljujući društvenim mrežama zadobija popularnost. Kakav odnos vi imate prema društvenim mrežama, u kojoj meri ih koristite?

Ja lično koristim društvene mreže, ali mislim da one zahtevaju puno vremena. Kao partner ili partnerka koja vas zove dvadeset puta dnevno i ne da vam mira. Odrastao sam bez takvih stvari i mogu bez toga, ali, evo, u današnjem svetu ih je neophodno koristiti. Moj je stav da pošto radim sedam dana dnevno i imam porodicu, jednostavno ne želim da trošim vreme na njih tek tako. Naravno da se društvene mreže mogu iskoristiti u dobre svrhe, kao što je to bilo sa cunamijem u Japanu i kod poplava u Srbiji. Mene preko pedeset hiljada ljudi prati na Tviteru i dobro je što mogu da ih obavestim o nečem važnom a u cilju neke plemenite akcije. Društvene mreže mogu, međutim, da budu i surove i da ne prikazuju ljude u najboljem svetlu. Da je Džek Trbosek danas živ i da ubija svoje žrtve, on bi, naravno, takođe „tvitovao“. I danas se društvene mreže koriste u zle svrhe. Svi smo videli snimke javnog pogubljenja dvojice britanskih novinara. Stvar je u tome što je teško izolovati loše informacije. Teško se i isključiti iz svih informacija, pa i ovakvih. U tome je, između ostalog, i moć društvenih mreža.

Kako su, po vama, društvene mreže uticale i kako utiču na odnos između muškaraca i žena?

Mislim da društvene mreže nisu promenile odnose između muškaraca i žena. Pornografija je odgovorna za to. Slobodan pristup pornografiji, koji svi a naročito mladi dečaci imaju, potpuno izvrće njihovu sliku budućeg odnosa prema ženama, njihovu sliku polnosti. Moja generacija sve to nije imala. Mi smo bili nekako nezgrapni, nevešti i morali smo da savladamo toliko toga da bismo počeli da razumemo jezik komunikacije sa suprotnim polom, dok danas dečaci imaju potpun pristup pornografiji koja, nažalost, u velikoj meri određuje njihov odnos sa suprotnim polom i to bitno menja odnos između muškaraca i žena, što će se tek osetiti u budućnosti. U mojoj zemlji su ljudi već počeli da se bune protiv prikazivanja nasilja, stvarnog i izmišljenog. Tek za dvadeset, trideset, pedeset godina videće se prave posledice nečeg takvog. Mislim da društvene mreže zapravo predstavljaju i jedan novi vid nasilja. Nekada ste imali šansu da nekog nasilnika, koji vas sačeka negde iza ćoška, savladate, dok danas nasilnici mogu da vrše nasilje sedeći u svojim stanovima, samo kuckajući na tastaturi. Nisam za anonimnost na internetu. Smatram da bi svi oni koji se registruju na društvenim mrežama morali to da čine sa pravim, a ne sa lažnim podacima i da niko javno na ovaj način ne sme da izgovori ono što ne bi rekao privatno, javno i uživo. Naravno, ja sam pokušao da u svom romanu prikažem vreme u kojem smo sada, kao što je svaki od pisaca krimića činio. Stoga je bilo neophodno dohvatiti se i dotaći društvenih mreža. Postavio sam sebi pitanje, gradeći lik ubice u svom romanu, da li bi on imao potrebu da „tvituje“ i shvatio da je odgovor na to potvrdan, i to sto posto. Ja koristim društvene mreže da stavim slike sebe i svog psa ili pak svoje fotografije sa nekom ostarelom rok zvezdom. U tom smislu, društvene mreže su veoma pogodne. Mislim da je internet najpogodniji za prikazivanje slika simpatičnih pasa.

Probili ste led time što ste svoje najdublje emocije, muške emocije preneli na papir. Pre vas, čini se, muškarci nisu imali hrabrosti da o svojim osećanjima progovore tako otvoreno i iskreno. Ne znam za druge, ali u Srbiji ste postali uzor mnogim mladim piscima. Verujem da bi svi oni hteli da znaju kako je to biti Toni Parsons.

Vrlo mi je teško da to definišem. Smatram da je pisac dobar onoliko koliko je dobra njegova poslednja knjiga, kao što je novinar dobar onoliko koliko je dobar njegov poslednji članak. Uvek bi se trebalo truditi da budeš još bolji nego što si bio u svom poslednjem delu. To je moj stav i mislim da ne postoji nikakva druga tajna. Kad sam napisao knjigu o Maksu Vulfu, rekao sam svojoj urednici da nisam u stanju da napišem bolju knjigu od prve. Ona me je pitala da li mogu da napišem makar istu kao prethodnu. Rekao sam da mogu. I napisao sam je. Ernest Hemingvej je imao odličan recept za stvaralačku blokadu. Govorio je da treba napisati jednu rečenicu, jednu pravu rečenicu, i to je dovoljno. Dešava se svima, i novinarima, i piscima, da se blokiraju i da im jednostavno ne ide, ali Hemingvej je odao tajnu. Treba napisati jednu pravu rečenicu i onda će ostale doći.

Svaki pisac ima neka samo njemu znana pravila pisanja, način pisanja, ritual, tajnu. Imate li vi neku svoju tajnu? Kako pišete, u koje doba dana? Imate li neka pravila?

Imam. Kako god da se osećam, gde god da sam i kakve god druge obaveze da imam, ja dnevno moram da napišem hiljadu reči. To je moja dnevna doza pisanja koliko god da traje: svejedno da li je to osamnaest minuta ili osamnaest sati. I ispostavilo se da je to dobro. Pisanje knjige je kao maraton. Svaki pisac mora da pronađe, da odredi svoj tempo pisanja i da se njega drži kako bi preživeo ogromnu trku do završetka knjige. Trudim se da obavim svoj zadatak i u tom smislu moj posao se ne razlikuje od posla drvoseče ili vozača. Odredim svoj posao za danas i to je to. Odredim da je moj posao tog dana određen broj stranica, poglavlje u knjizi. Ako to završim brže nego što sam planirao i onog dana kad sam planirao, još bolje, onda mogu da izađem i odvedem svog psa u dužu šetnju. Mene je, inače, veoma interesovalo kako drugi pisci pišu, pa sam doznao da ima pisaca koji pišu dnevno određen broj reči. Stiven King piše tri hiljade reči, dok je Grejem Grin pisao dnevno pet stotina reči. Budući da je kucao reči pisaćom mašinom jer nije bilo kompjutera, on je tokom pisanja pravio pauze kako bi izbrojao reči da bi znao da li je uradio dovoljno. Za pisanje romana je potreban dar, potrebno je nadahnuće, ali za samo pisanje je potrebna volja. Piše se snagom volje. Kao što se snagom volje penje na planinu. Džoana Rouling je, kada je završila svoj rukopis, obišla dvanaest izdavača da bi joj tek trinaesti prihvatio knjigu koja je oborila sve dotadašnje rekorde čitanosti. Ona je isprva imala sve razloge da odustane, ali nije odustala. Mislim da je u tome tajna. Pisanje mora da se vrši snagom volje. Sa pisanjem je kao i sa ljubavlju. Da biste pisali, potrebno je da makar jedan čovek veruje u vas, kao što je, da biste imali ljubav, dovoljno da vas voli samo jedan čovek. Za moj prvi roman, „Čovek i dečak“, takođe niko nije bio zainteresovan. Međutim, dovoljno je bilo da se zainteresuje jedan čovek, da odluči da ga objavi pa da on bude rasprodat u milionskim tiražima širom sveta. To je kao sa ljubavlju, kao što rekoh. Ne mora da vas voli ceo svet. Dovoljno je da vas voli samo jedna osoba.

Da li ovaj žanrovski zaokret smatrate svojim trajnim opredeljenjem ili imate nameru da se vratite temama kojima ste se bavili u svojim prethodnim knjigama?

Mislim da pisac nema mnogo izbora kad je reč o pričama koje piše, već da može da ispriča samo onu priču koju nosi u sebi. To što sam promenio žanr nije bila neka vrsta moje svesne odluke. Jednostavno, želeo sam da ispričam tu priču i ispričao sam je. Bio je to čist krimi roman. Rizikovao sam, ali sam bio spreman na to. Pisac mora da bude spreman da uloži sve što ima u knjigu koju piše. To sam uradio − uložio sve i samo tako ću dobiti pravu stvar. Ja sam želeo, istinski želeo da napravim knjigu koja će biti žanrovski drugačija, ali koja će uspeti da iskaže onu snagu emocija iz prethodnih mojih knjiga. Moj junak ima kćer, nije samac kao Džejms Bond, što mu daje jednu novu crtu.

Šta mislite o budućnosti knjige sred novih i novih medija? Hoće li, po vama, knjiga u svojoj klasičnoj formi preživeti elektronsku?

Ne mislim da je knjiga ugrožena. Promene se dešavaju, to je činjenica, ali mislim da knjigu neće ugroziti ta činjenica. Mislim da dolazi do neke vrste preraspodele. U Britaniji se moja najnovija knjiga, na primer, prodaje otprilike pola-pola: pola u štampanoj, a pola u elektronskoj formi. Za mene je to sasvim u redu. Meni kao piscu odgovara da postoji više formata knjige. Sa muzikom je drugačije. Nekada su postojale vinil ploče, koje su se čuvale. Danas postoje kompakt diskovi, koje možete lako da zamenite novim. Ploče ne. Kao ni knjige: knjiga je voljena kao predmet, kao nešto što se rado čuva i to se neće promeniti. Oni koji prave liste bestselera u svetu ne broje elektronske, već samo pisane primerke. Dok u Americi broje i jedno i drugo. Moj izdavač iz Amerike meni šalje izveštaje i o prodatim elektronskim primercima, i o pisanim. Ja nemam problem s tim. Mislim da knjiga nije ugrožena. Moja kćer, recimo, veoma voli da čita i često je vidim da čita elektronsku, ali i klasičnu knjigu. Kaže kako voli da je drži u ruci. I to je to. Nema zime za knjigu u budućnosti.

Na čemu radite trenutno?

Trenutno pišem ono što je u mojoj zemlji veoma popularno a to su kratke priče. Da čitalac ne bi čekao novu knjigu sa Maksom Vulfom, ja ću napisati dve kratke priče što povezuju dva romana, poslednji i sledeći koji nameravam da napišem. U njima postoji jedan lik koji je nevino optužen. U početku sam mislio da bude Rus, ali na putu ka Beogradu sam se setio da bi to mogao da bude i Srbin budući da se vama često dešavalo da vas optužuju za ono za šta niste krivi.

Na internetu imate obilje fotografija sa svojim psom. Da li ćete mu možda u budućnosti posvetiti neku knjigu?

Moj pas se zove Sten, tako da nije isključeno da ću da napišem roman koji će se zvati „Men i Sten“ (Čovek i pas). Sa psom provodim najviše vremena tokom dana. Šetamo zajedno, provodimo po čitav dan zajedno, dok pišem ili se pak odmaram. Onda on dođe na moj kauč i zajedno se odmaramo. Psi su jedina bića koja bezuslovno vole. Njima nije uopšte bitno da li smo mi zaslužili ljubav koju nam pružaju. Zato su psi za mene posebni.

Koliko vam je iskustvo u novinarstvu pomoglo tokom pisanja romana?

Novinarstvo u velikoj meri pomaže pisanju romana, pošto znamo da mnoge novine izmišljaju sadržinu svojih tekstova. Šalu na stranu, novinarstvo umnogome pomaže piscu jer ga disciplinuje. Pisac koji se bavio novinarstvom zna šta su rokovi i na neki način je istreniran, jer ih postavlja sam sebi ili pak odgovori mnogo lakše ukoliko mu ih postave urednik i izdavač. Takvi pisci gotovo nagonski reaguju na rokove. Eto, na primer, rok da završim svoje dve priče je osamnaesti novembar i ja ću to ostvariti. Znam šta su rokovi i umem sebe da nateram da u vremenu koje mi je na raspolaganju dam sve od sebe i ostvarim zacrtano.

Šta mislite o dešavanjima u svetu, o sve brojnijim žarištima gde ljudi neprestano stradaju?

Nisam protivnik promena, ali do promena treba da dođe tako da one ne donesu socijalni nered i društveni haos. Dokazalo se kroz istoriju da se retko koja revolucija završila bez krvi i suza i da je retko koja donela nešto dobro.

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *