Српске пејзаже уписала у вечност

Пише Рашко В. Јовановић

Потресна представа у прави час, представа коју треба видети не само да би се било у току са обележавањем стогодишњице Великога рата већ да би се сагледао родољубиви ангажман велике српске сликарке

Била је умесна идеја Биљане Ђуровић да у време обележавања стогодишњице избијања Великога рата припреми и изведе монодраму посвећену познатој српској сликарки Надежди Петровић, и на тај начин оживи сећања на уметницу која је у другој години рата, као добровољна војна болничарка, преминула пошто је оболела од пегавог тифуса. Текст монодраме Биљана Ђуровић начинила је од аутентичних писама Надежде Петровић, затим од фрагмената романа „Боје и барут“ Олгице Цице, као и одабраних стихова Растка Петровића и Љубомира Симовића. Уметница која је сликарско образовање почела да стиче још као ученица београдске Више женске школе у атељеу Ђорђа Крстића, а наставила у школи Кирила Кутлика, да би потом прешла у Минхен на приватну академију Антона Ажбеа и после у атеље Јулијуса Екстера. Њену прву самосталну изложбу, коју је приредила 1900. године, београдска ликовна критика примила је са неразумевањем и подсмехом и такав однос је пратио до смрти. По повратку у Србију 1903. године, развила је своју уметничку делатност, не занемарујући ни бројне друштвене активности. Била је сарадница српских и дописница више словенских листова и часописа, а обављала је и добар део организационих послова око припрема Прве југословенске изложбе 1907. Године. Била је један од оснивача Друштва српских уметника „Лада“. Истакла се као иницијатор и агилни члан Прве југословенске уметничке колоније, која је окупила млађе напредне уметнике. Била је и активна чланица тадашњих патриотских друштава и за време Анексионе кризе 1908. године говорила је на протестним зборовима и водила преписку не само са уметницима, него и са истакнутим политичким личностима у иностранству, залажући се за праведан став Србије. Као уметница, Надежда Петровић је својим сликарством у време настанка наше модерне дала допринос авангардног карактера, како својим темпераментом, тако и духовном обдареношћу асимиловала је напредне светске уметничке тенденције, нарочито француских фовиста.

[restrictedarea]

Није било лако монодрамски приказати једну тако свестрану личност, која је своју уметност, као и читаво своје биће, подредила општем интересу свога народа и афирмацији његових особина, пре свега, слободарства, баш као што је, у својству уметнице, умела да наслика људе и пределе своје домовине. У том смислу њени бројни радови у којима најчешће приказује српске руралне пределе, воћњаке, стара гробља, манастире, сеоске плотове и ограде. радове у пољу, ликове сељана – слике као што су „Жетва“, „Ресник“, „Дереглије на Сави“, „Чобанин“, „Призрен“, „Шедрван у Призрену“, „Грачаница“ и др. − представљају антологијске вредности нашега сликарства 20. века. Биљана Ђуровић приказује уметницу у последњем раздобљу живота, када као болничарка, видајући ране небројених хероја ратника у Ваљевској болници, сагледава трагедију свога народа, али и изражава веру у победу па тако и у исправност њенога ангажмана, који ће је ипак одвести у смрт.

Редитељ Божидар Ђуровић остао је у строго омеђеном камерном оквиру монодраме, што је, потпуно одговарало Биљани Ђуровић да оствари улогу која је у суштини једна медитација о судбини сликарке која се идентификовала са својим народом: глумица тананог нерва и сјајне дикције, способна да еманира најдубље емоције, она је лик велике уметнице на сцени остварила без патетике, смирено, али и са фино дозираним изразом пркоса, што је у овом случају значило и веру у победу. Управо то је њену креацију озарило хуманим смислом и узнело у узвишене сфере уметничке визије могућне ратне победе, што ће рећи и опстанка њеног народа. Надежда Петровић у интерпретацији Биљане Ђуровић живела је на сцени као искрени одраз њеног животнога ангажмана.

Потресна представа у прави час, представа што би је требало видети не само да би се било у току са обележавањем стогодишњице Великога рата, већ да би се сагледао родољубиви ангажман велике српске сликарке и осетио дух времена у којем се ратно страдање Србије, по цену великих жртава, претворило у победу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *