Србији треба инсеки-ђисацу

Пише Филип Родић

Инсеки-ђисацу – то је реч којом се у Јапану означава „самоубиство из одговорности“. Свакако да је јапанска традиција одузимања сопственог живота због неуспеха да се испуни нека обавеза са нашег, европског гледишта претерана, али подношење оставке због лошег рада је нешто што се на Западу подразумева, док је код нас то још само изузетак

Чувена је прича о јапанском шефу станице који је извршио ритуално самоубиство јер је осећао одговорност због кашњења возова. Мало мање драстичан пример је бивши министар пољопривреде, шумарства и рибарства у влади премијера Шинзо Абеа, Тошикацу Мацуока, који је извршио самоубиство, јер је оправданост трошкова његове канцеларије у износу од 236.000 долара била доведена у питање. Колико је државних званичника на Западу, који нам је узор, поднело оставке због одговорности за неиспуњење својих обавеза или због неуспеха својих подређених, немогуће је набројати. Штавише, на прсте би се могли набројати случајеви да је у некој земљи дошло до озбиљнијих пропуста и проблема а да нико за то није сносио одговорност. Осим у Србији, где изгледа да нико ни за шта од недаћа које нам се догађају није одговоран.

Довољно је погледати само последње случајеве нестанка струје у Мајданпеку и селима у околини Сврљига и Књажевца. Штаб за ванредне ситуације у Сврљигу прогласио је ванредну ситуацију у седам села те општине, која су без струје била више од недељу дана. На територији Књажевца уведена је ванредна ситуација у делу општине где више од шест дана периодично нема струје − у 19 села и три засеока, са 2 140 људи. Цео Мајданпек је четири дана био без струје, коју је добио тек 4. децембра увече.

Као разлог за ове проблеме наводи се рушење електричних стубова до чега је дошло током невремена које је задесило ове делове земље. Неспорно је да постоје оправдане ванредне ситуације и да држава не може да контролише, на пример, временске услове који могу изазвати разне недаће, али је исто тако неспорно да је држава дужна да предузме све неопходне мере превенције штете од таквих природних непогода, а ако до њих већ дође, да штета буде што мања.

[restrictedarea]

Има ли овде одговорних После свих катастрофа које су нас задесиле током ове године, очигледно је да је то код нас немогуће. Овај последњи случај показује да неки државни службеници нису у стању чак ни да учине симболички гест којим би показали солидарност са народом о којем треба да се старају. Тако, на пример, министар за ванредне ситуације Велимир Илић није осетио потребу да посети Мајданпек, где је, несумњиво, после четири дана без електричне енергије, била ванредна ситуација. Министар је сматрао да у том тренутку за њега тамо „није било посла“. „Не могу ја поправљати далековод, то нема везе са нама и није у мојој надлежности. Реч је о енергетици, то су стручне ствари, ту не могу ни војска, ни полиција да помогну, зато је на терену министар енергетике Александар Антић“, рекао је Илић за медије. Ако министар за ванредне ситуације није одговоран за ванредну ситуацију, ко онда јесте? Ако се ради искључиво о енергетици, министар енергетике Александар Антић би требало да буде одговоран за то што грађани Србије по недељу дана немају струју. Ако за недостатак струје није одговоран он, онда је одговоран да пронађе одговорног и да учини све да та особа сноси одговорност.

Не сумњамо да су се „Електродистрибуција“ и остале надлежне службе нашле у заиста тешкој ситуацији због рушења електричних стубова и колапса у снабдевању струјом изазваног временском непогодом, те да су учиниле све што је у њиховој моћи да се ситуација брже нормализује. Али, поставља се питање како је и зашто, уопште, дошло до рушења електричних стубова? Како је могуће да осредња олуја у новембру изазове пад читавог система? Да ли је, можда, требало на време проверити стање електричне мреже и стубова? Ако већ нисмо могли да избегнемо летошње поплаве, можда смо могли да избегнемо ово „рушење стубова“.

Дакле, није спорно да се непогоде и несреће догађају свуда. И у много уређенијим друштвима од нашег такве се ствари дешавају. Разлика је једино што у уређенијим друштвима за пропусте који доведу до таквих недаћа или их погоршају неко сноси одговорност за своје чињење, односно нерад.

Трансфер одговорности Наши политичари иду насупрот овоме. Уместо да они сносе одговорност, они ту одговорност покушавају да пребаце на грађане, и то на оне најревносније. Ово најбоље показује садашњи случај са изменама и допунама Закона о безбедности саобраћаја. Да би скинули одговорност са себе због саобраћајних несрећа које изазивају неодговорни возачи свих узраста, наши политичари су одлучили да казне све. И оне који се придржавају закона, и оне који га крше. Сигурно има више младих возача старости до 21 године који аутомобиле возе трезни од оних који возе пијани. Зашто онда забранити неком младићу од 21 годину који ради да се, у случају да ради ноћу, вози колима у периоду од поноћи до шест сати ујутро? Ова мера није неопходна да би се спречила омладина да вози пијана. Вожња у алкохолисаном стању је већ забрањена у било које доба дана и ноћи. Која је онда сврха увођења ове мере, осим маркетинга и замазивања очију? Слично је и са осталим новим одредбама, које су подједнако бесмислене. Таква је, на пример, одредба да млади не смеју да возе аутомобиле са мотором јачим од 76 коњских снага. Питање је шта се тиме постиже, јер и овакав аутомобил може да развије брзину већу од 150 километара на сат, и њиме може да се прекорачи ограничење брзине, и њиме може да се убије или да се у њему погине. Једино што се тиме добија јесте да родитељ који има аутомобил са више од прописаних 76 коњских снага не може своје возило да да на коришћење детету које би га, највероватније, возило у складу са прописима. Поента није додатно пооштравати закон и кажњавати оне који га се придржавају, него већ постојећи закон темељно спроводити и преузети одговорност за њега.

Из ова два примера долазимо до јасног закључка шта је оно што нама у овој држави највише фали. То није ни закон, нити строжи прописи, него одговорност да се усвојени закони и прописи спроводе, а да се, у случају да се то не испуни, сносе последице.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *