Slučaj Šešelj – Srbija u nebranom grožđu

Piše Filip Rodić

Ako nam je Haški tribunal u svojoj dosadašnjoj istoriji pokazao nešto, to je da, iako možda nije sposoban da adekvatno sprovodi pravdu, raspolaže izvanrednom moći da nas svojim presedanima iznenadi i onda kada mislimo da su već pređene sve moguće granice. Među neverovatnim presedanima, najneverovatniji je presedan Vojislava Šešelja

Sve u vezi sa Šešeljem i Haškim tribunalom je, u najmanju ruku, sumanuto. Od podizanja optužnice protiv ovog čoveka (i u smislu neverovatnih optužbi što su protiv njega iznete do vremenskog okvira u kojem je ona podignuta) preko suđenja, do činjenice da je držan u neobjašnjivo dugom pritvoru, da bi na kraju, iz podjednako neobjašnjivih, odnosno krajnje čudnih razloga, bio praktično izbačen iz svoje zatvorske ćelije. Dosadašnje iskustvo sa Haškim tribunalom takođe nam nedvosmisleno ukazuje na to ko ima moć da odlučuje o sudbini sudskih procesa koji se pred njim vode i ko će biti oslobođen i kada, a ko će biti osuđen i na koliko. U nezavisnost ovog suda odavno ne veruje više niko, pa čak ni neki od njegovih sudija, koji se otvoreno ograđuju od sudskih odluka i govore o pritiscima što se na njih vrše. Koliko je neverovatna nezavisnost Haškog tribunala, isto toliko je verovatna njegova zavisnost i to od koga zavisi i ko njime upravlja. To sigurno nisu Moskva ili Peking a, budimo realni, to nije ni Brisel, koji odavno nije sposoban da upravlja ni samim sobom.

Kada je ministar u vladi Srbije Aleksandar Vulin, po iznenadnom puštanju Šešelja iz Haga, rekao da iza ovakve odluke stoje SAD, američka ambasada u Beogradu odreagovala je na vrlo neuobičajen način. Ne samo da je povodom ove izjave izdato saopštenje gde se navodi kako su tvrdnje da Vašington upravlja Tribunalom u domenu „teorije zavere“, što je čudno, jer ambasada obično ne reaguje na izjave srpskih političara, nego je i samo saopštenje fantomsko, pošto ga nema na internet stranici ambasade, a i svi mediji koji su ga preneli pozivaju se na beogradski list Danas, kojem je to saopštenje „dostavljeno“. Postavlja se pitanje zašto je ambasada SAD odlučila da reaguje baš na ovu, a ne na druge izjave, od kojih se mnoge mogu svrstati u „teoriju zavere“. Jasno je da ambasada smatra potrebnim da se ovakva izjava diskredituje, ali da li su onda „teoretičari zavere“ i, na primer, haški sudija iz Danske, Frederik Harhof, koji je svog američkog kolegu Teodora Merona, predsednika Haškog tribunala, svojevremeno optužio da „utiče“ na druge sudije i ocenio da „Haški sud ne deli pravdu, nego sprovodi političke odluke“, ili portparolka bivše glavne tužiteljke Karle del Ponte, Florans Artman, koja je ocenila da bi Savet bezbednosti UN protiv Merona trebalo da povede istragu?

 

Politička igra Zaista je teško da se osnovano ne posumnja da je sve oko suđenja Šešelju deo neke političke igre, pa bi onda logično bilo da je do nekakvog „povlačenja konaca“ iz senke došlo i prilikom odluke da ovaj politički zatvorenik odjednom bude isteran iz svoje ćelije. Jedina nedoumica ovde jeste zašto je i u kojem cilju ovakva odluka doneta. Postoje razne, što bi u američkoj ambasadi rekli, „teorije zavere“ i za sada nije moguće reći ko su zaista lutkari, a ko lutke u ovoj pozorišnoj predstavi koja nam je priređena. Da bi se to tačno videlo, neophodno je da prođe još vremena, ali neke činjenice su već sada jasne i mogu biti analizirane.

[restrictedarea]

Prvo, čudan je vremenski okvir, koji je, kao i u vreme optuživanja i Šešeljevog odlaska u pritvor, veoma osetljiv. Iako se Šešeljevo pritvoreništvo duže od jedne decenije dovodi u pitanje, praktično od samog početka ovog procesa, Sud je do sada uporno odbijao da ga, za razliku od nekih drugih, pusti privremeno na slobodu. Onda dolazi trenutak kada se na Srbiju vrši ogroman pritisak da se pridruži zajedničkoj spoljnoj politici Evropske unije, da stane na stranu zemalja koje su je bombardovale i uvodile joj embargo i sada ona sama to učini zemlji koja joj možda nije baš pomogla u najtežim trenucima, ali je barem nikada nije ni ugrozila. Pronicljivi stratezi iz Vašingtona i Brisela verovatno su pomislili da bi na Aleksandra Vučića, a on bi i dalje da igra između dve vatre i odloži odluku o tome kojem će se carstvu privoleti, mogli izvršiti dodatni pritisak uvaljivanjem ovog opasnog protivnika. Istovremeno, pritisak je izvršen i na celu Srbiju, kojoj je jasno stavljeno do znanja gde joj je mesto i kako vrlo lako može preći iz grupe država što se smatraju „faktorom stabilnosti“ u grupu što završava u rezolucijama Evropskog parlamenta kao primer upravo suprotnog, opasnog igrača koji preti čitavom demokratskom svetu.

Druga čudna stvar u vezi sa oslobađanjem Šešelja jeste ta što je Sud potpuno odustao od svih svojih pređašnjih zahteva, počevši od državnih garancija do toga da pritvorenik/optuženik mora obećati da se neće pojavljivati u javnosti. Čudna je stvar i što se Tužilaštvo, u trenutku kada je Sud donosio odluku o puštanju Šešelja na privremenu slobodu, tome nije protivilo. Dosadašnja praksa Tužilaštva bila je gotovo uvek (osim u slučaju Ramuša Haradinaja i nekih drugih) takva da se protivi puštanju bilo koga na privremenu slobodu, pa i potpuno benignih likova poput bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića (2003) koji, ni kada je bio na vrhuncu moći, nikada nije imao ni približan uticaj kao Šešelj u najgorim svojim momentima.

Treće iznenađenje je naknadna pamet Tužilaštva, koje je, posle skoro mesec dana Šešeljeve privremene slobode, odjednom shvatilo da ipak ima problem sa njegovim puštanjem iz pritvora, i traži od Srbije (ni na koji način nije garantovala bilo šta u vezi sa Šešeljem) i od Suda (nikakve garancije tražio nije, osim da se Šešelj dobrovoljno vrati i da mu se ne izdaje pasoš, što je on i prihvatio) da bude vraćen u Sheveningen.

 

Motivi Iza svih ovih „koincidencija“ i „iznenađenja“ po logici stvari bi morali da stoje neki motivi i ciljevi koje je trebalo ostvariti. Ideju da je Šešelj pušten da bi Haški tribunal amnestirao sebe zbog skaradnog procesa koji je protiv njega vođen verovatno treba odmah odbaciti, jer je Tribunal, i mimo činjenice da je Šešelj bez ikakve presude robijao skoro 12 godina, duže od čitave plejade osvedočenih ratnih zločinaca, sebi naneo tolike sramote da ova jedna ne menja ništa na stvari. Uz sve dužno poštovanje blamaži koju je Šešelj naneo Tribunalu, oni što veruju da je on neki izuzetak i da je pušten jer je „pobedio“ Haški tribunal treba da se prisete da je ovaj tribunal već bio pobeđen i da je to učinio još Slobodan Milošević sa neuporedivo više stila od vojvode još dok je unakrsno ispitivao prvog svedoka Tužilaštva Mahmuta Bakalija krajem februara 2002. O naknadnim unakrsnim ispitivanjima i svedocima da i ne govorimo. U priču o puštanju iz „humanitarnih razloga“ tek niko zdrav nema razloga da poveruje, jer se Sud u prošlosti nikada nije baš pokazao kao preterano human, ni prema navodnim, ni prema pravim zločincima, a na kraju krajeva, ni prema samim žrtvama zverstava počinjenih tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji.

Dakle, razlog mora biti nešto drugo, a da se radi o ponižavanju Srbije i ponovnom njenom dovođenju pred zid, može biti jasno već sada na osnovu samo nekoliko stvari koje su usledile iz ovog poteza Haškog tribunala, odnosno „međunarodne zajednice“. Da bismo izbegli da američka ambasada ponovo izdaje saopštenje i optužuje nas za „teoriju zavere“, sada ćemo potpuno zanemariti mogućnost zakulisnih igara koje bi imale za cilj vršenje pritiska na Vučića i Srbiju da se povinuju željama Zapada i zakrve s Rusijom. Koncentrisaćemo se na ono što je dokazivo − da je Šešelj iskorišćen da bi se Srbija „vratila na svoje mesto“.

Činjenica da je „udar“ krenuo upravo iz Hrvatske, koja se već vekovima, tradicionalno, koristi za vraćanje Srbije „na svoje mesto“, govori mnogo. Vrhunski je bezobrazluk da oni koji u svojim nedrima gaje autore mnogo strašnijih ideja i dela od onih koja bi se mogla pripisati Šešelju, državi Srbiji drže lekcije i osuđuju je zbog „nedovoljnog ograđivanja“ od ovog čoveka i to može da zaprepasti samo one koji nikada nisu čuli reči Jovana Dučića da su „Hrvati najhrabriji narod na svetu, ne zato što se ničega ne boje, nego zato što se ničega ne stide“.

Prva među onima koji se ničega ne stide jeste bivša hrvatska premijerka Jadranka Kosor, koja je u „neovisnoj“ Hrvatskoj i podigla sadašnji ustanak protiv Šešelja, odnosno protiv Srbije. Od svih njenih izjava iznetih poslednjih dana na račun Šešelja i Srbije, najindikativnija i otrežnjujuća je ona po kojoj je „slučaj Šešelj dokaz da je EU dobra za Hrvatsku“. „Kao ravnopravna zemlja evropskih država i naroda utičemo na odluke, pa ćemo tako i na evropskom putu Srbije insistirati na vladavini prava u toj zemlji“, izjavila je Kosor, koja i dalje živi u stanu čije dodeljivanje je pravno vrlo sporno (a u njenoj zemlji je vladavina prava, valjda, besprekorna). Da, Srbija će na svom evropskom putu zavisiti od hrvatske procene koliko je podobna da bude deo „evropske porodice“.

Da je Kosorova potpuno u pravu, dokazao je Evropski parlament svojom takođe bestidnom rezolucijom. Dok štite neskrivene šoviniste kako u svojim državama članicama, tako i u državama na koje pretenduju da imaju uticaj, evropski parlamentarci usuđuju se da osude Srbiju zbog „nedovoljne distance“ u odnosu na svog državljanina, na čije ponašanje ne može nikako uticati. U rezoluciji se navodi da „Parlament snažno osuđuje Šešeljevo ratno huškanje, podsticanje na mržnju, ohrabrivanje teritorijalnih pretenzija i pokušaje da se Srbija skrene sa evropskog puta“ i da su njegove provokativne izjave otvorile ratne rane, pa bi mogle da podriju napore na regionalnom pomirenju i napredak koji je postignut poslednjih godina. U rezoluciji se sa zabrinutošću konstatuje da srpske vlasti nisu ni politički ni pravno reagovale na Šešeljevo ponašanje i od njih se zahteva da se ne samo oštro ograde od njegovih izjava nego da istraže da li je došlo do kršenja članova srpskog Krivičnog zakona koji zabranjuju govor mržnje i diskriminaciju. Zar svega ovoga nema i u samim državama članicama EU? Nije li i sama rezolucija, takva kakva jeste, nešto što bi „moglo otvoriti ratne rane i podriti napore na regionalnom pomirenju“?

Sa ovakvim stavom Evropskog parlamenta, kao što smo videli, slaže se i Tužilaštvo Haškog tribunala, koje odjednom traži Šešeljev povratak i time ponovo Srbiju dovodi u nezavidnu poziciju. Šešelj je ovu situaciju sa naknadnom pameću Tužilaštva za srpske medije prokomentarisao u svom maniru: „Serž Bramerc (glavni tužilac) je obična budala. Nisam se ni na šta obavezao jer su mene iz Haškog suda bukvalno izbacili. Sigurno je i da se tamo dobrovoljno neću vraćati, a biće veoma zanimljivo da vidimo kako će me, u slučaju da Sud to zatraži, hapsiti moji glavni saučesnici u svim ‚ratnim zločnima‘, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.“

S obzirom na ovakav vojvodin stav, država Srbija će se zaista naći u nebranom grožđu u slučaju da se ovaj krug zatvori i Sud odluči da ukine privremenu slobodu Šešelju, jer neće moći ni da ga hapsi, niti da ga ne hapsi, a da to ne izazove ozbiljne posledice na unutrašnjoj i međunarodnoj sceni.

Bestidnost je, dakle, ogoljena. Zašto Evropski parlament nikada nije usvojio bilo kakvu rezoluciju gde bi tražio od Haškog tribunala da se ogradi od Šešeljevih reči, njegovog „govora mržnje koji se ne može tolerirati“, a on ih je izneo dok je bio pod njegovom nadležnošću? U čemu je veća odgovornost vlade ili države Srbije u odnosu na ono što Šešelj radi od one koju je doskora, a po sopstvenoj volji više ne, imao Haški tribunal?

[/restrictedarea]