Скините шлем, хер Гаук

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

У страху од новог ратног усијања, чија „магнитуда“ је, чини се, у овом часу најјача у Немачкој, хиљаде гневних демонстраната, различитих (па и екстремних) уверења, узело је „на нишан“ шефа државе оптужујући га за „милитаризацију“ немачке спољне политике, а шездесет истакнутих и утицајних интелектуалаца и политичара упозорило је у јавном апелу под насловом  „Поново рат у Европи? Не у наше име!“ на посебну немачку одговорност за мир на континенту и у свету

Обелодањивање извештаја америчког Сената о зверском мучењу осумњичених за тероризам у тајним затворима Централне обавештајне службе (ЦИА) дошло је у часу када у Немачкој кључа од протеста и демонстрација на све стране. Охрабрио је, посебно, све снажнији антиратни покрет, с наглашеном цртом антиамериканизма, али и додатно забринуо владу.

Тај извештај је, наиме, с једне стране, потврдио оно прилично раширено уверење (и) у овој земљи да је „рат против тероризма“ поведен (и вођен) зарад америчких (и западних) геостратешких (и економских) интереса избацио „свет из равнотеже“ и с друге стране, одузео званичницима у Берлину (и у другим западним престоницама) морални акредитив да, у име „узвишених западних вредности“, држе лекције другима и оправдавају (проблематичне) поступке Вашингтона.

Оно што се, наиме, одавно наслућивало и увелико говоркало сада је ту, „црно на бело“: доказ да је (сама) Америка, за многе репер и мера слободе, толеранције и демократије, постала оно за шта је друге жустро и жестоко умела да оптужује – држава насиља. И да то закаснело откриће о свирепим мучилиштима у тајним затворима Централне обавештајне службе (ЦИА) расутим широм света ставља на коцку и пред тежак испит све чиме се до сада Запад препоручивао: његове вредности, његово биће и његов идентитет.

Злочини ЦИА, почињени у време владавине Џорџа В. Буша, унаказили су и „упрљали лице Америке, лице Запада“, констатовао је у свом редовном коментару у „Шпиглу“ један од најпознатијих немачких новинара, Јакоб Аугштајн.

 

Председник као „ратни хушкач“ То откриће ће, очигледно, посебно тешко пасти немачком председнику: Јоахима Гаука антиратни демонстранти, који у све већем броју излазе на улице немачких градова а највише их је управо испред уреда шефа државе, дворца Белви у Берлину, означавају (на транспарентима) као „америчког агента“. Не мисле, притом, то у буквалном смислу: Гаук је узет „на нишан“ као „ратни хушкач“ због све учесталијих изјава о потреби немачког војног ангажовања и „милитаризацији немачке спољне политике“. Председник тиме, по уверењу демонстраната, иде наруку Вашингтону и – у сусрет новом рату: једна од најчешће узвикиваних парола (и слика на којима је представљен) на овим демонстрацијама због тога гласи „Скините шлем, хер Гаук“.

Откуд тако масовне и тако снажне антиратне демонстрације баш у Немачкој, кад их иначе нема у другим државама?

У овој земљи постоји исконски страх од рата, који бива, и на најмањи „шлагворт“, готово физички опипљив. Не без разлога: граница војних блокова у време Хладног рата, за који се доскора тврдо веровало да је унеповрат отишао, засецала је оштро и болно у национално ткиво подељене Немачке, потенцијално прве жртве и (неминовно) „спржене земље“.

 

[restrictedarea]

 

Кад је барут опет замирисао и појавила се могућност да би обновљени хладни рат могао лако да дође до усијања и да се, можда, преточи у нови, још разорнији (светски) рат, „уграђени“ а притајени страх је букнуо и извео забринуте људе на тргове, против „рата и наоружања“.

Чињеница да су демонстранти у фронталном нападу на политичаре (највише и најпре, рекосмо, на председника Гаука) једино поштедели руског председника Владимира Путина била је довољна за најутицајније немачке медије и званичнике да демонстранте отпишу као „проблематично друштво“ присталица „теорије завере“ и „путиноваца“.

 

Звучна имена великог формата Било је, међутим, теже са личностима звучног имена и великог формата које су се, истим поводом – из страха да би свет могао да склизне у рат – јавним апелом под насловом „Поново рат у Европи? Не у наше име!“, обратиле „одговорним владама“, парламентима и медијима. Тих шездесет угледних интелектуалаца и некада веома моћних политичара, који су водили земљу, било је тешко гурнути у оно „проблематично друштво“ и Путинове поклонике.

Међу потписницима апела, чији иницијатори су били Хорст Телчик, специјални  саветник бившег канцелара Хелмута Кола за националну безбедност и спољну политику, и Антје Фолмер, једна од „икона“ Зелених и бивша потпредседница Бундестага, нашле су се личности различитих политичких уверења и страначке припадности, а овде ћемо поменути само неке: Роман Херцог, некадашњи шеф државе, Герхард Шредер, бивши канцелар, Лотар де Мезијер, последњи премијер (угашене) Немачке Демократске Републике, неколико шефова (бивших) покрајинских влада и првих људи у градовима са статусом покрајина (Хамбург, Берлин) више некадашњих (савезних) министара, међу којима Ханс Јохен Фогел, некадашњи савезни министар правде и наследник Вилија Бранта на челу СПД, неколико великих глумаца (Марио Адолф, Клаус Марија Брандауер) режисера (Вим Вендерс) писаца (Герхард Волф, Инго Шулце…) научника (Ернст Улрих фон Вајцзекер, Фолкер Хернер, председник Академије) евангелистичких бискупа, новинара и уметника.

У апелу истакнутих интелектуалаца и политичара се, поред осталог, каже: „Нико не жели рат. Али Северна Америка (САД) Европска унија и Русија ићи ће неизбежно ка њему ако не зауставе коначно страшну спиралу међусобних претњи. Сви Европљани, укључујући Русе, сносе заједничку одговорност за мир и безбедност. Странпутице се могу избећи само ако се ова чињеница има у виду.

Потписници апела упозоравају да конфликт у Украјини показује како тежња ка моћи и доминацији није превазиђена „иако смо се сви на крају Хладног рата 1990. надали да јесте“. Код Американаца, Европљана и Руса нестала је мисао-водиља да се рат мора трајно искључити у њиховим односима. Друкчије се не може објаснити ширење Запада на Исток, што представља претњу за Русију, ни Путинова анексија Крима, противна међународном праву.

Потписници апела констатују да Немачка има посебну одговорност  за очување мира у часу велике опасности за читав континент и позивају савезну владу да буде на висини сопствене одговорности за мир у Европи. Потребна нам је, кажу, нова политика попуштања, а она може функционисати само на основама исте безбедности за све и са једнаким, међусобно уважаваним партнерима. Немачка влада неће ићи странпутицом (посебан немачки пут, фамозни „зондервег“, на штету других, прим. аутора) ако у овој конфузној (и опасној) ситуацији и даље буде позивала на дијалог са Русијом. Безбедносне потребе Руса једнако су легитимне као и оне Немаца, Пољака, балтичких народа и Украјинаца.

 

Не ради се о Путину, реч је о Европи „Не смемо да протерујемо Русију из Европе. То би било историјски неразумно и опасно за мир. Од Бечког конгреса 1914. Русија је припадала признатим силама које су обликовале Европу. Сви који су покушали да то промене крваво су пропали. Последња је покушала то да учини мегаломанска Хитлерова Немачка, која је 1941. кренула да покори Русију.“

Следио је, затим, у овом документу апел посланицима Бундестага (да пажљиво бдију над владином обавезом да чува мир). Посебан позив упућен је медијима да извештавају без предрасуда, да не демонизују читаве народе не респектујући њихову историју. Сваки новинар, имало верзиран у спољну политику, треба да разуме страх који код Руса постоји од када је НАТО 2008. позвао Грузију и Украјину да уђу у западни војни савез.

Не ради се овде, упозорили су потписници апела, о Путину. Државници долазе и одлазе. Ради се о Европи, ради се о страху људи од рата, а његовом стишавању може да допринесе одговорно и на поузданим чињеницама засновано новинарство.

 

Трагичне поуке Потписници апела, на крају, подсећају на говор тадашњег немачког председника на Дан уједињења, 3. октобра 1990, који је, с уверењем да се окончава Хладни рат, рекао да за народе Европе почиње „ново поглавље историје. „Циљ је свеевропско уједињење. То је огроман циљ. Можемо да га достигнемо, али можемо и да оманемо. Стојимо пред јасном алтернативом – да ујединимо Европу, или да опет, у континуитету са трагичним историјским примерима, паднемо у националистичке противуречности.“

Апел се завршава констатацијом: „До конфликта у Украјини били смо уверени да смо на правом путу. Упозорење Рихарда фон Вајцзекера је данас, после четврт века, актуелније него икад.“

Показало се брзо да је било узалудно ограђивање потписника антиратног апела и упозорење да се не ради о Путину, него о Европи: у медијском и политичком свету овај документ је дочекан или дебелим ћутањем (објавио га је одмах, у електронском издању, само недељник „Цајт“) или наглашено критички. Потписници су сврстани или у Путинове „адвокате“, или у људе којима је, пред Путином и Русима, „срце сишло у пете“ (историчар Берт Хопе у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“). На интернету и друштвеним мрежама покренута је широка акција потписивања „петиције“ у којој се аутори апела оптужују да, из страха од могућег рата, држећи руску страну, превиђају оно што се дешава у „правом рату на истоку Украјине“.

Коментатор „Берлинер цајтунга“ ову „руску пристрасност“ потписника апела покушава да објасни чињеницом да „Роман Херцог, Герхард Шредер, Хорст Телчик и Јохен Фогел потичу из генерације за коју су Хладни рат и страх од атомског рата представљали свакодневицу“. А већ споменути историчар Хопе додаје: „То је генерација која је одрастала без независне Украјине, која, очигледно, ни до данас, не постоји у ‚њиховом космосу‘ као историјски субјект и политички актер.“

Дубоку забринутост због (ратних) претњи „појединих великих сила“ изразили су минуле недеље, на скупу у Риму, добитници Нобелове награде за мир. Велике силе, упозорили су, ризикују да „покрену још опаснији хладни рат“ и скренули пажњу на такође све опасније „тињајуће конфликте“ у Сирији, Ираку, на Блиском истоку, у Авганистану, Јужном Судану и Украјини, осуђујући посебно експлозивни „фанатизам у вери“.

 

Страх од „исламизације Запада“ Тај, наводно, претећи верски фанатизам и страх од „исламизације Запада“, покренуо је снажни талас „демонстрација понедељком“, с „епицентром“ у Дрездену, пред којим власт у Берлину, бар за сада, делује затечено и збуњено. У почетку је све то багателисала с варљивом надом да ће се „покретачка енергија“ брзо угасити, а кад је постало јасно да би „враг могао да однесе шалу“, коалиција конзервативаца и социјалдемократа реаговала је жучно и – дисонантно.

Савезни министар правде, социјалдемократа  Хајко Мас је због веома оштре осуде покрета „патриотских Европљана“ против „исламизације Запада“ – „Пегида“ (кованица од почетних слова на немачком Patriotische Europeer gegen die Islamisierung des Abendlandes) видећи у њему расистичку „исламофобију“ и „ксенофобију“, означио покрет као „срамоту за Немачку“, па је био засут критикама из табора (посебно баварских) владајућих конзервативаца.

Побунили су се против трпања свих „у један кош“, уз упозорење да треба озбиљно узети у обзир разложну забринутост људи пред „таласом избеглица и азиланата“ и кориговати имиграциону политику. У жустру расправу се укључила, после дужег ћутања, и канцеларка: „Постоји слобода демонстрација, свако мора водити за себе рачуна у чија кола се упреже, али нико нема право да хушка против странаца и људи друкчијих верских опредељења.“

И док, с једне стране, јачају „политички фронт отпора“ и јавне критике „Пегиде“, шири се и јача и сам покрет: у понедељак вече скупило се у Дрездену, по увек шкртој полицијској процени, најмање петнаест хиљада људи више него на претходних осам „сесија“, а „вирус“ је овога пута захватио и велики број градова на западу и на истоку земље.

Под паролом „Ми смо народ“, која је коришћена и у оним чувеним протестима, такође понедељком, у градовима Источне Немачке с јесени 1989, пред рушење Берлинског зида, шири се листа разлога за изражавање гнева, па су се „на нишану“, све жешћем, нашли „отуђена политичка елита“, „ратни хушкачи“ и  НАТО који „нас гура у рат с Русијом“.

[/restrictedarea]