Samozatiranje u ime „nacionalnog spasa“

Dragomir Anđelković 

O „umanjujućem nacionalizmu“ ili šta Srbi dobijaju ako se budu držali Nemačke, a odreknu se efektivnih spona sa Rusijom

Od kada je postalo jasno da je Rusija sprečena da, kao što je izvorno bilo predviđeno, gradi „Južni tok“, odnosno da se usled zapadnih sankcija i namernog izazivanja pada cene nafte suočava sa velikim ekonomskim teškoćama – i kod nas je forsirano počela da se vodi antiruska kampanja. Doduše, to se, za razliku od onoga što se dešava na Zapadu (a i kod nas se ranije događalo) danas radi na vrlo perfidan način, koji je prilagođen našem, Rusiji naklonjenom, javnom mnjenju. Jedni, i ranije otvoreno antiruski propagandisti, tako sada tvrde da je „Moskva suočena sa svojim problemima, kako ekonomski tako i politički, ostavila Srbiju na milost i nemilost drugim velikim silama“. Oni koji su do juče kritikovali Kremlj zbog njegovih, navodno, antidemokratskih i antievropskih stavova i naricali zbog „prevelikog“ približavanja Beograda Moskvi, osećajući puls javnosti i shvatajući kako se postiže najveći manipulativni efekat, danas pozerski lamentiraju nad tim što su nas, tobože, Rusi ostavili. A kao deo celovitog antiruskog propagandnog mozaika, suštinski slično ali površinski drugačije postupaju i tzv. racionalni, nekritički prozapadno ili bar prekomerno lično oportunistički  nastrojeni, srpski „patrioti“. Iz njihovih redova nam se poručuje da je Rusija „daleko i da je nemoćna, a mi moramo da živimo i moramo da mislimo o budućnosti naše dece“. Tako nam se nameće zaključak: „Držimo se Nemačke, a niko nam ne brani da volimo Rusiju“.

 

KRIVI RAČUN Naizgled, navedeni stavovi su utemeljeni. U međunarodnim odnosima u prvom planu je interes. Tradicionalno prijateljstvo među narodima samo je njegova nadgradnja, a činjenice su (1) da se Ruska Federacija suočava sa velikim teškoćama zbog čega trenutno i nema baš mnogo resursa i interesa za angažovanjem na našim prostorima, odnosno, (2) da je usled kulminacije sukoba sa sve više protiv nje homogenizovanim Zapadom, u uslovima naše nepovoljne geopolitičke lokacije (odvojenost od RF, tj. okruženost članicama EU i NATO) delokrug delovanja Rusije u srpskim zemljama dodatno ograničen. Otuda, hladan državnički rezon bi ukazivao na to da, makar na diskretan način kojim se suviše ne ugrožavaju ekonomski odnosi sa Rusijom, pritisnuta između dva sukobljena „carstva“, Srbija treba da se prikloni onom, za sada još moćnijem, zapadnom. U krajnjoj liniji i Rusi se, po pravilu, u vezi sa nama postavljaju vrlo racionalno, beskompromisno stavljajući u prvi plan svoje interese.  Ipak, sve rečeno u vezi sa „racionalnim“ srpskim pozicioniranjem u areni gde se nadmeću veliki stoji na trulim, manipulativnim temeljima. Kada se stvari posmatraju dubinski, istina je bitno drugačija.

Ne nalazimo se mi između dve sukobljene strane koje ne ugrožavaju naše interese a nude nam neke beneficije da stanemo na njihovu stranu. Naprotiv. Vodeći zapadni centri moći direktno i izuzetno brutalno ugrožavaju srpske interese. Nad opstankom Republike Srpske stalno lebdi fatalna opasnost, a njen najnoviji modalitet je oličen u nemačko-britanskom planu koji je tako zamišljen da sukcesivno, relativno neprimetno, vodi ka centralizaciji BiH i svođenju RS na puku administrativnu formu. O odmakloj otmici Kosova i Metohije da i ne govorimo. Sada Nemci pojačavaju svoj pritisak na Beograd da radi EU integracija zaokruži – čak prihvatajući i pasoše nakaradne kosovske kvazidržave – njeno  de facto priznanje.

 

[restrictedarea]

 

Onda će kao šlag na torti biti zatraženo isto, ali u definitivnom de iure vidu. Oko toga nema ni trunke dileme, ali ni to nije sve. O beskrajno proširenoj autonomiji Vojvodine već nam neskriveno pričaju kao o navodnoj „evropskoj vrednosti“ a pitanje Raške oblasti (kako zovu Sandžak) ove godine se našlo u izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije. Valjda da nam jasno nagoveste da ako želimo da nadalje napredujemo ka EU, moramo da prihvatimo da se udaljimo od raznih delova svoje zemlje!

 

RUSKI UGAO Za razliku od Nemačke, briselske administracije, Vašingtona, Moskva ne radi u prilog direktnom, pa ni indirektnom rasparčavanju Srbije, odnosno podrivanju vitalnih srpskih nacionalnih interesa u njenom okruženju. U pravu je poznati ruski ekspert za srpsko pitanje Oleg Bondarenko kada konstatuje da je Srbija dovedena u situaciju da je skoro osuđena na tzv. evrointegracije, sa svim negativnim što one za nas nose, jer Rusija „ne predlaže Srbiji nikakvu geopolitičku alternativu“.

Rusija još nije osmislila širi geopolitički i ideološki kontekst, koji bi bio ponuđen i nama. Uz to, potpuno je zapostavila sve ono što čini danas verovatno najubojitije geopolitičko oružje – „meku moć“. Dok tenkovi deluju tek povremeno i sa ozbiljnim posledicama i za onoga ko ih koristi, „meka moć“ ubojito „seva“ svakodnevno i to tako da „tobdžije“ za sebe sakupljaju samo poene. Bondarenko to sada, kao što je i ranije, ističe, pre svega, kako bi ruske faktore podstakao da se aktivnije postave prema nama, ali i da konačno počnu da definišu širu integrativnu matricu. Navedeno, uveren sam, ne treba pogrešno shvatiti kao upozorenje Srbima da od Rusije nemaju šta da očekuju, već kao apel Rusiji da nam nešto ozbiljno ponudi.

Bez obzira na sve nedostatke kojima smo se bavili (nedovoljno rusko prisustvo kod nas) Rusija ne da Srbima ne čini ništa loše već je i stub odbrane ono malo preostalih naših vitalnih interesa. Moskva stalno ističe privrženost teritorijalnom integritetu Srbije i protivi se bilo kakvim pokušajima daljeg usitnjavanja naše države. Insistira na činjenici da su Kosovo i Metohija neodvojivi delovi Srbije, odnosno na ugroženosti srpske zajednice na prostoru naše okupirane južne pokrajine. Sprečava samovolju zapadnih činilaca u Bosni i Hercegovini. A setimo se samo šta su oni radili pre nego što im se Dodik, oslonjen na Moskvu, odlučno suprotstavio.

Protivno duhu Dejtona, visoki predstavnici (neokolonijalni zapadni guverneri BiH) samovoljno su smenjivali srpske lidere u RS (pa i trasirali put za njihovo neosnovano hapšenje) i jednostrano otimali ovlašćenja od Srpske. Tako je Sarajevo jačano, a Banjaluka slabljena i da takav tok događaja nije prekinut, danas bismo imali centralizovanu BiH i obesmišljenu RS. Ne zaboravimo, bez ruske uloge ne bi bilo moguće to sprečiti, odnosno i danas bi jačali juriši na Srpsku. A ona je, to uvek moramo da imamo u vidu, zapadna srpska država, koja je za naš narod jednako važna kao i Srbija. Uostalom, prema Ustavu, Republika Srbija je matična država čitavog srpskog naroda, te je dužna da RS brani koliko i sebe!

 

ANTISRPSKE MANIPULACIJE Stvari tako stoje. To „previđaju“ oni koji tvrde da moramo, kako bi zaštitili svoje interese, da se priklonimo Zapadu. Jedino nam ne kažu kako ćemo ih zaštititi kada Zapad od nas traži da se, i više nego Rusije, odreknemo sebe. Mada, verovatno se ne razumemo, tj. pričamo o različitom. Stiče se utisak da ti naši stari ili novopečeni, tzv. „racionalni patrioti“ (pripadnici anti-Srbije, koji sada, navodno, kritikuju Ruse sa pozicije zaštite srpskih interesa) misle na nešto sasvim drugo nego, primera radi, ja. Meni je bitno integralno Srpstvo i celovita Republika Srbija kao njegov – bar u teoriji – noseći stub. Oni pak izgleda govore o nekom srbijanskom konceptu, ili onome što Rusi, cinično, nazivaju „umanjujući nacionalizam“.

Razni zapadni centri za ispiranje mozgova u Rusiji prosuli su ideju da bi Rusima bilo mnogo bolje kada bi se odrekli raznih delova svoje države gde većinski živi neruska populacija. Za sada, zapadna „peta kolona“, kojoj je dat zadatak da deluje sa lažno patriotskih pozicija (uključujući i razne neonacističke grupe, koje se, tobože, bore za rusku stvar) i njeni plitkoumni sledbenici, koji uistinu veruju da zastupaju nešto dobro za svoj narod – zagovaraju odricanje Rusije od Severnog Kavkaza. Sutra će otići i mnogo dalje. Uveren sam da će tvrditi da Rusima i ne treba Sibir ili Daleki istok, a kamoli staroruska „Krajina“, tj. Ukrajina ili Mala Rusija, kolevka ruske državnosti. Eto, da se lepo Rusi posvete – da parafraziram „srpsku ideju“ Latinke Perović – „dubinskom razvoju“ evropskog dela Rusije, i biće im lepo. Šta će im državna širina sa svim prirodnim bogatstvima i geostrateškim potencijalima koje ona nosi? EU će ih „bratski prihvatiti“, kao što je, na primer, prihvatila Bugare i onda će pravoslavni narodi živeti u EU sreći i blagostanju, koje sada, uz pomenutu zemlju, oličava Grčka.

Da bismo i mi tu našli svoje mesto, potpomaže nakaradna „srbijanska ideja“. Ona podrazumeva da krotko prihvatimo da nas vrate na stanje od pre Prvog svetskog rata (Republika Srbija minus Raška, Vojvodina, južni tj. preševsko-bujanovački deo Vranjske doline, teritorijalni pojas uz bugarsku i makedonsku granicu). Naravno, narodu se to ne kaže tako, već nam se nudi da se spasonosno repozicioniramo uz zapadne skute i to onda, što se prećutkuje, malo-pomalo platimo nekim „teritorijalnim sitnicama“. Baš o tome misle naši tzv. „racionalni patrioti“ raznih boja. Ili možda ni ne misle iole dublje o bilo čemu, no opisano predstavlja konsekvence predloga – distancirajmo se od Rusije, a držimo se Nemačke. Ne treba mnogo mozga i znanja da se to shvati. Uostalom, imamo upečatljive istorijske primere koje je teško ignorisati!

 

ISTORIJSKA PODSEĆANJA Srbija je birala između Zapada i Rusije 1878. godine. I ranije je ona dovođena u situaciju da bira između njih. Tako je, primera radi, bilo u vezi sa Krimskim ratom (1853–1856). Tada je Srbija, pragmatično i spasonosno, istrajala u tome da se ne opredeli ni za jednu stranu. Rizik od svrstavanja, pogotovo uz Rusiju, za nas je bio ogroman. S druge strane, ni sa njom zaraćene zapadne sile, ni približno kao što je to danas slučaj, nisu ugrožavale naše interese. Ipak, svesni dugoročnih posledica takvog čina, nismo okrenuli leđa Rusiji. Opet, 1878. godine naši i ruski interesi su se žestoko ukrstili. Rusija je, iz razloga koji su objektivno razumljivi, ali za nas svakako neprihvatljivi, pokušavala da stvori Veliku Bugarsku kao odskočnu dasku za zauzimanje Carigrada sa Bosforom u narednoj fazi. Srbija se tada nije svrstala uz Zapad, već se na njegove sile oslonila kako bi se izborila za deo svojih interesa. Austrougarska nam je otimala Bosnu i Hercegovinu, gde ništa nismo mogli da uradimo jer je i Moskva na to pristala (kako bi imala odrešene ruke za rat sa Turskom) ali smo bar mogli da se borimo za jugoistočne krajeve koje je srpska vojska oslobodila.

Neslaganja između Beograda i Petrograda (tadašnje prestonice Ruskog Carstva)  poprimila su takve razmere da je knez Milan (1868/1889.) stavio Rusiji do znanja da je spreman i oružjem da brani oblasti koje je srpska vojska zaposela. Dalji razvoj događaja uslovio je da se Srbija preorijentiše na Beč. U okolnostima u kojima se našla, makar kratkoročno i donekle, tim putem je morala da ide, ali ne i da njim ode onoliko daleko kao što je učinila. Austrija je svoju podršku gledala što skuplje da naplati, a Srbija je mnogo morala da plati. Međutim, ne onoliko koliko jeste, niti je bila osuđena da se toliko dugo drži nepovoljne pogodbe. Kao što je Srbiji bila potrebna podrška Zapada u sporu sa Rusijom, i Zapadu je bilo korisno makar privremeno, tokom kulminacije Istočne krize, odvajanje Beograda od Petrograda.

 

ANTINACIONALNI PRAGMATIZAM Izgleda da u situaciji u kakvoj se Srbija našla posle mira u San Stefanu, orijentacija na Beč i nije imala alternativu. Međutim, treba uzeti u obzir da je kralj Milan u znatnoj meri bio motivisan ličnim i dinastičkim interesima. Umnogome usled toga, vezivanje Srbije za Austrougarsku bilo je prekomerno. Državni pragmatizam je nalagao politiku tog smera, ali je vladarev lični interes doprineo intenzitetu koji je manje bio koristan po zemlju i po srpski narod nego da je politika bila umerenija. Jer, pragmatizam ne znači odricanje od vitalnih nacionalnih interesa, već služi pripremanju, jačanju – da se ti interesi u pogodnom momentu ostvare!

A Milan Obrenović je, radi spasavanja jednih nacionalnih interesa, prešao crvenu liniju podrivanja temelja na kojima su ti interesi u celini bili zasnovani. Beograd, koji tek što se izbavio od vazalnog odnosa prema Turskoj, pristao je na neki vid austrougarskog protektorata. Srpski vladar, uz znanje tek manjeg dela vlade, zaključio je 1881. godine sa tom silom Tajnu konvenciju, kojom se Srbija odrekla vođenja sopstvene spoljne politike (obavezala se da neće zaključiti nikakav ugovor sa nekom stranom zemljom bez prethodnog odobrenja Beča) i pristala da pod bilo kojim okolnostima vodi prijateljsku politiku prema Habzburškoj monarhiji.

U praksi je to značilo, kako u nekoliko svojih dela ističe Radovan Kalabić, da smo pristali na tri pogubna, austrougarska i britanska, balkanska geopolitička principa. Drugim rečima: (1) da se odreknemo težnje ka ujedinjenju sa Srbima severno od Drine, Save i Dunava („ni pedlja srpskoj državi na sever i severozapad“); (2) da pristanemo na nepostojanje zajedničke granice između Srbije i Crne Gore kako se ne bi stvorila srpska država sa izlazom na more („ni pedalj Srbima u Novopazarskom sandžaku“); (3) da se složimo sa tim da ne smemo da težimo oslobođenju Kosova i Metohije („ni pedalj Srbiji južno od Kopaonika“).

 

ISTINSKI PRAGMATIZAM Srbija je imala razlog da se 1878. godine distancira od Rusije, koja je tada, kao i razni zapadni centri moći, ozbiljno zadirala u naše državne interese. Danas Rusija ništa ne radi protiv srpskih državnih interesa, a mnogi na Zapadu baš to agresivno čine. Kada smo i imali razlog da se ljutimo na Ruse i da se od njih udaljimo, zaigrali smo opasnu igru u kojoj smo dosta toga gubili da bismo nešto dobili. Ne znači da smo, makar kada se radi o smeru, ali ne i o dometu kretanja tim pravcem, drugačije mogli. No, danas možemo i moramo. Jer, od Srbije se nekada očekivalo da se uzdržava, koliko god to bilo bolno, od borbe za srpsko ujedinjenje, ali nije traženo da radi na rasparčavanju već postojećeg srpskog državnog prostora.

Niko od nas nije tražio da asistiramo ukidanju Crne Gore ili da se odreknemo Mačve. Sada stvari stoje drugačije. Od nas se istinski traži mnogo toga sličnog na fantazmagoričan način, prethodno pomenut. Ne kaže nam se da ne smemo da se ujedinimo sa Crnom Gorom ili RS, već da treba da prihvatimo dezavuisanje RS i zatiranje srpskog identiteta u Crnoj Gori, te da se odreknemo Kosova, i ne samo njega. Pa što nam onda zagovornici opredeljenja za Zapad lepo sve to ne kažu, tj. ne objasne da treba da biramo između kakvog-takvog Srpstva i državnog integriteta Srbije i na drugoj strani, njihovog sakaćenja u skladu sa redukovanjem našeg nacionalnog koncepta na „srbijansku ideju“? O tome se radi, a ne o izboru između Rusije i Zapada. Distanciranje od Rusije je, kao što sam već više puta pisao, samo u funkciji dizanja ruku od sebe. To se samo bezočnim lažima skriva!

Na kraju, uzgred budi rečeno, skrenuo bih pažnju javnosti i na najnovije zaključke Evropske komisije u vezi sa proširenjem EU. Zemlje kandidati za EU, uz izrazito stroge ekonomske kriterijume (koje ne bi ispunile ni Slovenija ili Češka, a ne Bugarska i Rumunija) kao uslov imaju i da Unija stekne kapacitete za proširenje a građani njenih članica treba to podrže na referendumu. Znači, za one koji stvari shvataju, kapije EU su (za nas kao i za ostale države Balkana koje nisu u Uniji) hermetički zatvorene. Jedino još ostaje prostor za ludu nadu, ali od nje nema koristi. U skladu sa tim, krajnje racionalno, a ne emotivno gledano, ma koliko da je Rusija od nas daleko i nema razrađen koncept povezivanja sa zemljama koje nisu deo postsovjetskog prostora i ma koliko da se između nje i srpskih zemalja nalaze razne barijere – mnogo nam je bliža nego EU, koja nas neće, a hoće da zloupotrebi iracionalne i slepe želje nemalog dela Srba i srpske vlasti da budemo prihvaćeni kao deo evrounijatske porodice.

 

[/restrictedarea]