РЕКОМ, брука од Вардара па до Триглава

Пише Екипа „Печата“

Како се осипа државна подршка пројекту Наташе Кандић на екс-ју простору? Када је донаторска славина пресушила, аутоматски су посустале „активности“ сателита ФХП-а. Јер нема волунтаризма без пара

Оснивање Регионалне „комисије за истину“ (РЕКОМ) помоћу које би страни емисари да надгласају српске представнике како би у Србију, из њеног суседства, прошверцовали већ уврежене стереотипе о ратовима вођеним 90-их и тако устоличили своју верзију истине о ближој историји, београдски Фонд за хуманитарно право (ФХП) представља као свој велики успех. Истина је дијаметрално супротна иако Наташа Кандић покушава да „спинује“ јавност и обмане лидере држава насталих на простору некадашње Југославије, тако што у успехе убраја и сопствене промашаје, све у циљу прикривања чињенице да је РЕКОМ одбачен од Триглава па до Вардара.

Механизам те „хоботнице“, чији пипци се протежу из Београда што преко Бањалуке и Сарајева до Загреба, што до Подгорице и Приштине, ФХП контролише преко тзв. „Коалиције за РЕКОМ“, у коју је инфилтрирао своје (одлично плаћене) сараднике. Трик је једноставан − док паре стижу, рад на устоличењу РЕКОМ-а не стаје, а локални партнери из једног центра, ФХП, добијају наређења да изведу поједине „акције“. Већина тих акција је до бола неинвентивна, а смишља их, углавном − Наташа Кандић. Иако су акције, као и процес оснивања РЕКОМ-а, морали бити окончани још прошле године (како је Н. Кандић тврдила у бројним интервјуима 2012. године) то се није десило ни две године касније. А када је донаторска славина пресушила, аутоматски су посустале „активности“ сателита ФХП-а. Јер − нема волунтаризма без пара. То је нарочито изражено у срединама где је идеја оснивања РЕКОМ-а компромитована, попут БиХ, где су аутохтоне организације жртава брзо прозреле мотиве ФХП-а и отказале учешће у РЕКОМ-у, што је угрозило сан о даљем пабирчењу донаторског новца, па је Наташа Кандић доскочила јаду тако што је у БиХ створила нове „партнерске организације“ крајње рогобатних назива и још горих скраћеница: ТПОС у Сарајеву и ЦДТП у Бањалуци, на чије чело долази сестра Динка Грухоњића, Кандићкине десне руке у РЕКОМ-у у Србији.

У Загребу јој „партнера“ глуми тамошња експозитура YIHR (Иницијатива младих за људска права). Нове организације у БиХ, како откривају документа до којих смо дошли, преко гранта ЕК финансира ФХП − од плаћања кирије за изнајмљене канцеларије, преко куповине лаптопова и компјутера те свакојаког провијанта, до месечних зарада које вртоглаво премашују локални просек. Тако је ради „бриге о жртвама“ на потезу Сарајево – Загреб − Приштина створено језгро квазипартнерских организација које из Београда контролише Наташа Кандић. То друштво се пред страним меценама, а пре свега Европском комисијом, представља као весник мира и „међудржавног“ помирења на постјугословенском простору.

ФАЈОНОВА ГЛУПА, ПАХОР „КАО КРАЉ“ Како би премостила чињеницу да „РЕКОМ рапидно губи пажњу јавности“, али и да се донатори не би сетили њених уверавања да ће пројекат заживети 2013. године, Кандић августа и септембра 2012. године наручује од марионетских организација да поново крену са уличним акцијама у славу РЕКОМ-а. Међу првима то чини бањалучки ЦДТП. Брига за жртве је поново у жижи − све док капљу новци. Касу пуни и Европска комисија, са пола милиона евра. Невоља је што су вести са терена лоше − РЕКОМ доживљава дебакл у вези са политичком подршком од стране председника држава насталих на тлу СФРЈ. „Именовање личних изасланика председника Хрватске, Црне Горе и Македоније у Регионалну експертску групу за РЕКОМ јесте политички добра одлука какву очекујем и од председника Србије и Словеније, председнице Косова и Председништва БиХ“, трсила се фебруара прошле године Наташа Кандић. Тиме је покушала да сакрије колико је судар са реалном политиком − суров. Јесу уз братску масонску помоћ именовани изасланици председника из Загреба, Приштине, Подгорице, Сарајева и Београда, али је потом свако од њих више-мање згазио понуђени предлог Статута РЕКОМ-а, па су светлосном брзином брисани и мењани чланови, према условима које је свака држава наметала. Укратко, РЕКОМ се извргао у „бројач“ погинулих. Изасланица председника Хрватске Јосиповића порадила је на ограничењима мандата РЕКОМ-а онако како одговара Хрватској, док су изасланици босанског и хрватског дела Председништва БиХ затражили наглашено бављење „узроцима рата“ (у циљу осуде Србије) док је Селим Селими, изасланик Атифете Јахјаге, без зазора испоставио рачун српској страни, објаснивши да Приштина учествује у Иницијативи РЕКОМ зато што Косово „као жртву агресије занимају репарације од Србије, на које имамо право!“.

[restrictedarea]

Једино службена Подгорица, која податно испуњава захтеве лансиране из Вашингтона и Брисела, није истакла посебне услове. Сасвим другачије је било на осовини Љубљана – Бањалука − Скопље. Председник Словеније Данило Тирк, убрзо пошто је добио Кандићкине РЕКОМ-разгледнице, силази са власти а новоизабрани Борут Пахор одбија да одреди свог представника за РЕКОМ-ову „експертску групу“. Рекомовце је упутио на словеначку владу, а Наташа Кандић ни не покушава да сузбије бес, пошто је Пахоров кабинет о томе издао и штуро саопштење; експлодирала је, и не бирајући речи на рачун словеначког председника јер се усудио да одбије њен захтев − тужака га наоколо да се понаша „као да је краљ“. Пахорово „не“ изазива одијум међу рекомовцима под капом ФХП-а, а Наташа Кандић накнадно улаже труд да партнерима не сване да је Пахоров саветник за међународне односе Марко Маковец истакао да Пахор баш због ње неће да разговара о РЕКОМ-у, јер неке њене изјаве сматра проблематичним.

Незадовољна уображеним словеначким председником и уопште понашањем Словеније (која јој уистину треба само зато да РЕКОМ задржи имиџ „постјугословенског“ пројекта) Кандић се искаљује на Тањи Фајон, посланици Европског парламента (ЕП) а у немилост пада чак и Јелко Кацин: „Кацину више ништа не верујем. Искрено, ни Тањи Фајон. Она је прагматичарка, не баш много паметна, и занима је искључиво лична промоција… Лична промоција је занима, а нема вредносни систем.“

Ни Јаншина, а ни потоња влада Аленке Братушек нису показале занимање за РЕКОМ Наташе Кандић. У Словенији је додатно неповерење према њеном пројекту подстакла чињеница да су све невладине организације, које су испрва подржале РЕКОМ, убрзо схватиле да немају никакав утицај на пројекат, којим диригује ФХП, а да их Наташа Кандић користи само како би новац, предвиђен за рад са жртвама у Словенији − самовољно преусмерила ФХП-у и својим организацијама у Босни.

„НЕ ДОЗВОЛИМО ДА НАС РАСТУРЕ“ Свог изасланика за РЕКОМ није именовао ни трећи члан Председништва БиХ. Штавише, Небојша Радмановић није одговарао на притиске Кандићкиних емисара који су захтевали прво сусрет, онда фотографисање и на крају − подршку. Хладан туш је стигао и из Скопља: Лубен Арнаудоски, заменик генералног секретара за правне и организационе послове у Кабинету председника Македоније, којег је Ђорђе Иванов именовао за свог РЕКОМ-изасланика, отказао је долазак на први и све потоње састанке Кандићкине „Регионалне експертске групе саветника председника“. Повод је била увредљива изјава јавног „заговарача“ Иницијативе за РЕКОМ Жарка Пуховског да Македонија није држава. Пуховски је Кандићки понудио оставку: „…да не компромитирам оно на чему се ради, а од својега мишљења напросто нећу одустајати – нити од његова изношења.“ Испоставило се да је Пуховски за Наташу Кандић драгоценији од РЕКОМ-а: „Жарко, наша обавеза је да не дозволимо да нас растуре у тренутку када нам је политички трансфер надомак руке. На губитку је Македонија, чији државни службеници не праве разлику између званичних ставова и мишљења аналитичара и интелектуалаца.“ Бранећи Пуховског, одржала је буквицу професорки Биљани Ванковској, која је до тада радила као јавни „заговарач“ РЕКОМ-а у Македонији: „Биљана, поништено је све што је у 2012. учињено у Македонији… Завршено.“

Упркос лобирању, Македонија се није дала, о чему сведочи следеће Кандићкино писмо: „Поново ми се јавио Арнаудоски. Три пута су имали колегијум, закључили да је Жаркова изјава највећа увреда за Македонију и њене грађане. Рекла сам му да су себи дали аутогол, али он ништа не разуме.“ Епилог? Арнаудоски није путовао у Загреб на ноге Пуховском, нити је македонски председник потом ичим подржао РЕКОМ. Македонија је одбила да пошаље свог изасланика на сесије о оснивању РЕКОМ-а. Ништа боља није ни ситуација у БиХ. Јесу хрватски и бошњачки члан Председништва БиХ одредили своје емисаре за РЕКОМ, али власти Републике Српске се нису дале сломити. Још посебно јер РЕКОМ одбацује већина организација жртава из оба ентитета. Александра Летић, чланица Радне групе за израду националне стратегије за транзицијску правду у БиХ, током састанка са некадашњим комесаром за људска права Томасом Хамарбергом каже да „у РЕКОМ више нико не верује“ што се тиче жртава у БиХ, као и да су жртве „изричито тражиле да се из стратегије избаци оснивање комисије за истину јер немају поверења у тај механизам правде“.

Летић је истом приликом изразила забринутост због Кандићкиних захтева да међународна заједница изврши притисак на владе у региону како би прихватиле идеју РЕКОМ-а, иако он нема подршку ни у Федерацији, ни у Републици Српској. Закључила је тврдњом да би РЕКОМ, чак и ако буде основан, брзо пропао, што би била катастрофа за жртве, али и нови акт агресије, јер су „Србија и Црна Гора већ извршиле агресију на БиХ 1992. године“. Кад се све то сагледа, није чудо што су састанци тзв. Регионалне експертске групе за РЕКОМ протицали у тмурној атмосфери − фалила су чак три изасланика председника. Наташа Кандић се упињала да поправи штимунг организујући скупове „на врху“ у елитним хотелима, на високој нози. Али ни пред сопственим кланом више није могла да сакрије да је Иницијатива РЕКОМ ушла у фазу „шминкања леша“. Зато је још страсније бомбардовала јавност агитпроповским саопштењима: „Именовањем личних изасланика председника постјугословенских земаља започела је нова фаза процеса РЕКОМ, пренос Иницијативе за оснивање РЕКОМ-а са цивилног на политички ниво.“ Наједном се сетила и Коалиције за РЕКОМ „која броји око 2.000 невладиних организација, удружења жртава, породица несталих и појединаца из свих постјугословенских земаља“. Кад затреба, није се либила да се позове на фантомску базу која чини тзв. „Коалицију за РЕКОМ“, чије органе је истовремено здушно блокирала како би задржала одлучивање о парама европских и америчких донаторских крава музара и још чвршће приграбила дизгине „процеса РЕКОМ“, који својата као лични плен.

КАКО ЦЕНЗУРИШЕ НАТАША КАНДИЋ Док траје представа за јавност према којој „РЕКОМ само што није“, унутар Коалиције траје жестока борба за контролу тог лукративног процеса који доноси милионе евра. Како су и до донатора допрли извештаји о злоупотребама, претила је опасност да виме пресуши, па се утолико више распламтела борба за изворе стране валуте, све огољенија и примитивнија. Унутрашње трвење није мимоишло ни Наташу Кандић, коју су њени најближи сарадници, док је боравила у Сарајеву децембра 2012. године, у Београду напрасно сменили са чела ФХП-а. Када се повратила, суочена са последицама сопствене осионости, искористила је домаће медије да себе прикаже као доброћудног филантропа: „Од када нисам директорка Фонда за хуманитарно право, као да сам нека друга, себи дража особа. Осећам се слободнијом, више својом. Живим у миру са оним што радим.“ Али није могла из сопствене коже − у обрачунима унутар свог клана употребљавала је, како открива документација којом „Печат“ располаже, најбруталнија средства. Наташа Кандић, на пример, често критикује национализам, али јој исти није наодмет кад би да ућутка своје опоненте. Тако је, када се Вељко Вичевић (члан радне групе за утврђивање је ли било повреда Статута Коалиције РЕКОМ) усудио да оцени да Статут јесте погажен, Наташа Кандић вратила ударац употребом опробаних стереотипа − напала је Вичевића, са којим је до јуче с весељем тикве садила, алузијама на његов ветерански стаж у акцији „Олуја“.

На тај начин се у режији Наташе Кандић вазда завршава расправа на тему је ли она лично (уз оркестрацију својих сарадника) кршила Статут Коалиције на коју се позива. Нешто слично се дешавало и раније, рецимо када је хрватска Documenta предложила расправу о „блокади рада Координацијског вијећа Коалиције за РЕКОМ“. Промотор блокаде је био ФХП, тачније Наташа Кандић. Одазвала се оптужбама и инсинуацијама о наводним Documentinim финансијским малверзацијама. Уједно се побринула да ућутка сваки глас шефице Documente Весне Тершелић тако што је забранила објављивање њених прилога у билтену РЕКОМ-а под називом „Глас“, штампаном донаторским новцем. Цензуру је спроводила отворено, не либећи се да запише: „Веснин прилог би био отрован.“ Све су то методе којима чува и брани финансијску „хоботницу“ звану РЕКОМ, чак и када се он налази „на леду“, док траје грозничава потера за финансијерима, пошто се донације топе светлосном брзином. Пројекат РЕКОМ је захваљујући таквом „вођењу“ постао не само врећа без дна него и најисплативији подухват поратних профитера на Балкану.

РЕКОМ, чедо масона и ЦИА

Ко стоји иза Наташе Кандић? Иако изгледа као отрцани клише, пример Драгољуба (Душка) Вуковића, великог мајстора Велике масонске ложе Црне Горе, који се, у жељи за самопромоцијом, сам стриптизирао у подгоричким медијима сликавши се са све масонском кецељицом и другим масонским инсигнијама попут тешког синџира око врата − открио је да су и масони залегли да створе РЕКОМ. Али то није све. Из докумената у које смо имали увид, произлази да огромне своте новца за пројекат РЕКОМ издваја „Rockefeller Brothers Fund“, а логистичку подршку му пружа и „Међународни центар за транзициону правду“ (ИЦТЈ) из Њујорка. Председник ИЦТЈ је Дејвид Толберт, заменик главног тужиоца Хашког трибунала (2004−2008) а на челу Саветодавног одбора те организације је Ричард Голдстоун, главни хашки тужилац за Југославију у периоду од 1994. до 1996. године. Међу спонзорима РЕКОМ-а је и Национални фонд за демократију, који је 1983. године основао амерички Конгрес. Чланови те организације били су Ричард Холбрук и у Србији добро познати Весли Кларк, а данас ту седе Залмај Калилзад, први амерички амбасадор у окупираном Ираку, и некадашњи председник Светске банке и један од највећих јастребова у америчкој политици Роберт Б. Зелик.

Европска комисија се у финансирање РЕКОМ-а умешала пре две године, док је претходних година највећи појединачни донатор био Фонд браће Рокфелер, која су иначе издашно финансирала фондове у тесној спрези са америчким државним агенцијама, попут ЦИА. Није тајна да ЦИА преко тих фондова финансира многе „хуманитарне“ пројекте ван граница САД. То је 2012. године обелоданио аустралијски милијардер Клајв Палмер, оптуживши домаће „зелене“ за издају земље јер су преко Фондације Рокфелер примали новац од ове агенције и опструирали његову компанију за производњу угља. „То финансира ЦИА. Треба само прочитати извештаје америчког Конгреса па бисте видели да је Фондација Рокфелер параван за финансирање ЦИА. ЦИА је известила председника да је тиме хтела да постигне компаративну предност за САД…“

Палмерове речи потврђује и познати „Черчов извештај“ (Church Report) из 1975. године, где је истражни комитет америчког Сената записао да је „уплитање ЦИА на подручје фондова у шездесетим годинама могуће описати речју: Опсежно!“ Извештај је демонтирао параван иза којега је ЦИА делимично или у целини широм света финансирала 164 од 700 пројеката преко мањих фондација, и половину већих пројеката, спроведених у иностранству, преко три највеће фондације: Карнеги, Форд и Рокфелер. ЦИА је финансирала трећину пројеката мањих невладиних организација у иностранству, које су тако све под паском Вашингтона. Радило се о пројектима скупљим од 10.000 долара, а неки су премашили милионске суме. Механизам тог подухвата детаљно је описала Франсис Стонор Саундерс у књизи „Културни хладни рат“, у којој тврди да су поменути фондови за ЦИА представљали „најбоље и најпримереније покриће“ за брз трансфер новца организацијама које она подржава, а све како се „у вези са пореклом новца“ не би „узнемиравали службеници запослени код примаоца тих финансија“. Сличне констатације о прекоморским „експозитурама“ ЦИА садржи још неколико извештаја америчког Конгреса…

„Ви нам рушите наше постигнуће“

Осорно писмо Наташе Кандић упућено Лубену Арнаудоском, несуђеном изасланику председника Македоније, открива ауторкино уверење да је на Балкану најважнија, моћнија и од бога и правде:

„Затечена сам Вашом вишедневном ћутњом у односу на позив за састанак личних изасланика председника постјугословенских земаља 6. 9. 2013. у Загребу и Вашом одлуком да због изјава проф. Жарка Пуховског о Македонији, у знак протеста, нећете учествовати на поменутом састанку. Подсећам Вас да смо за два месеца пролонгирали тај састанак јер смо добили обавештење да сте преко лета на годишњем одмору. И сада, када смо коначно заказали, Ви, два дана уочи састанка, кажете да ‚у знак протеста‘ нећете учествовати. Нама, мислим на Коалицију за РЕКОМ, требало је две године да председници држава именују своје личне изасланике, а Ви нам то постигнуће рушите ‚у знак протеста‘. Подсећам Вас да је професор Пуховски један од заговарача Иницијативе РЕКОМ и члан Коалиције за РЕКОМ, слободан да слободно мисли, као и сви други јавни заговарачи и чланови Коалиције. Заједничко нам је да сматрамо да је РЕКОМ наш излаз из прошлости, у интересу свих земаља и жртава у региону. Професор Пуховски не представља ниједну државну институцију, те у том смислу његово мишљење није релевантно за државне институције Македоније. Надам се да имате у виду могуће последице своје одлуке у односу на жртве и будућност.

С великим разочарењем,

Наташа Кандић, координаторка процеса РЕКОМ“

[/restrictedarea]

У наредном броју: Исповести председничких емисара