Од ајкула за ајкуле

„Ноћно шуњало“ помера етичке стандарде

Пише Владислав Панов

Један од филмова који би по важећим прогнозама требало да буде у конкуренцији за сва признања којима холивудска индустрија забаве и медији испраћају годину јесте и „Ноћно шуњало“ (Nightcrawler) редитељски првенац калифорнијског сценаристе и продуцента Дена Гилроја

Један од филмова који би по важећим прогнозама требало да буде у конкуренцији за сва признања којима холивудска индустрија забаве и медији испраћају једну годину јесте и „Ноћно шуњало“ (Nightcrawler) редитељски првенац калифорнијског сценаристе и продуцента Дена Гилроја. Иако остварење из такозване независне америчке продукције (није снимљен од стране великих холивудских студија) ипак је ангажовано значајно холивудско име да тумачи главног јунака (Џејк Гиленхал) једна од ретких из масовне индустрије забаве коришћених звезда међутим, славу стекла управо ролама у оваквим, „малим“ продукцијама које су одмах или током времена постајале веома значајни примери „доброг филма“. Славнији и искуснији актер на позицији главног јунака од свих осталих из екипе овог филма, с великим умишљајем да постане значајан такмац управо када су награде у питању, омогућио је и домашај до ширег аудиторијума, што није, иначе, случај са нискобуџетским остварењима. Отуд је „Ноћно шуњало“, без обзира на дистрибуцијски хендикеп (мањи биоскопи, мањи број копија, слабији маркетинг…) успео да скоро учетворостручи свој скромни буџет од осам и по милиона долара. Дакле, овај је филм не само уметнички значајан већ је и, с обзиром на оно што је у њега уложено, врло комерцијалан. Све је то важно у односу на оно чиме се „Ноћно шуњало“ бави. Реч је о једном од данас изузетно ретких филмова који материјализује покушај да се истакне пионирским настојањима у огранку нечега што би могло да представља америчку утопију постмодернизма на њиховом филму, или бар покушај да се на велике екране гледаоцима врати реализам који је постојао све до краја седамдесетих година прошлог века, до појаве Спилберга и његових клонова који су индустријализовали филм и претворили га у уносан посао, а његову вредност, значај, па и саму сврху постојања, дефинисали резултатима на „бокс-офису“ (биоскопским благајнама). Важно је, у контексту појаве „Ноћног шуњала“, поменути историјско окриље у којем је овакав филм настао. Јер, иако није усамљено у каквој-таквој критици америчког друштва, Гилројево остварење се намеће као наводна потпуна супротност униформним и безумним спилберг-хамбургерима за тов темељно заглупљених потрошача филмске забаве, којима је све доступно и дозвољено осим коришћења интелигенције. „Ноћно шуњало“, на свој врло непријатан и свакако специфичан начин, показује последице управо овакве индоктринације јуришника новог потрошачког друштва, који су баш и најпре преко филма и медија инсталирали корпорацијски морал целом свету. Бар на први поглед такав утисак оставља поткожни значај „Ноћног шуњала“.

[restrictedarea]

Сушта супротност људскости У овом филму ћете видети причу о једном од безбројних „ноћних шуњала“ и бескрупулозних „гмизаваца“, који се „сналазе“ у бурним ноћима „америчког сна“ ходајући буквално преко лешева зарад сопственог, макар и најмањег бољитка. Наш је главни јунак, наиме, „ноћни гмизавац“ из наслова, што је најадекватнији термин за уличне телевизијске сниматеље који јурцају кроз мрак америчких мегалополиса у потрази за што крвавијом репортажом. Али наш „јунак“ није особа уобичајених назора или квалитета. Он је сушта супротност свему људском, што је, уосталом, у одмаклој фази глобалистичке експанзије и индоктринације сасвим пожељно. Човечност, морал, поштење, самилост, брига о другима у невољи, као и све сличне слабости превазиђених друштвених назора темељно су избрисани из речника владајућег капиталистичког „савршеног система“ који је победио све остале. То је свет лика кога тумачи Гиленхал. Он је, баш као и тај свет, чија је директна последица, заправо, еволутивна аномалија, која покреће ланац еволуције у сасвим новом правцу негативног просперитета неопходног да се што пре домогнемо коначног суноврата, окрутно и бездушно створење окренуто личним прохтевима, циљевима и нагонима. Ако упоредите овај филм са најбољом филмском критиком корпоративног медијског зла у још увек, скоро четири деценије, непревазиђеној „ТВ мрежи“ Сиднија Ламета, прво што ћете приметити јесте да у „Ноћном шуњалу“ психопатологија главног јунака нема исте последице по њега (нас) а да социјална критика не води покушају да се нешто промени, него напротив, да се све патолошке врлине и уз њихову помоћ акције главног јунака преузму као ново, неопходно својство за сналажење у свету где су лични интерес и неутољива грамзивост испред свега другог. У „ТВ мрежи“ главни јунак се убија пред камерама згрожен ужасима света у којем живи, а његову смрт експлоатишу манипулативни корпорацијски пацови. У „Ноћном шуњалу“ не само да се главном јунаку не гади свет у којем живи већ је он један од његових неимара и наравно, не пада му на памет да се убије. Он је, заправо, тај који експлоатише медије и њихове гледаоце (нас).

Порука за ајкуле Гиленхалов лик буквално гази све пред собом у намери да се домогне свог „америчког сна“. Он је социопата и психопата, али му је та, до јуче тешка медицинска дијагноза, у ствари, најјаче оружје у борби за опстанак на асфалту лосанђелеске бетонске џунгле, где је, из само њему знаног разлога, наумио да постане ноћни телевизијски репортер који ће задриглим и досадом угушеним крвавим сценама подједнако крволочним телевизијским мрежама и опседнутим безосећајним гледаоцима донети најексклузивније призоре смрти, страдања сваке врсте и још невиђене снимке уличног криминала. И он то и чини. Самоиницијативно, самоук и опсесивно фокусиран само на циљ – да у томе буде најбољи и да на најкрвавије место стигне пре свих. Он, притом, нема проблема да крши и оно мало правила која се у бележењу таквих призора још поштују. Суманут и обузет, он ће своју најбољу репортажу направити када буде узео учешћа у самом дешавању, чиме, баш као и телевизијске станице од којих узима све богатије хонораре, у трагедијама и лично учествује не би ли оне биле што атрактивније, упечатљивије и крвавије. С таквим његовим понашањем нико у овој причи нема проблема. Једини који је у њу убачен као потенцијални чувар превазиђених моралних начела, Гиленхалов наивни помагач, на крају престарело и назадно моралисање плаћа главом, и то уз помоћ свог бездушног послодавца, који његову смрт чак претвара у део вести снимајући његов ропац на асфалту Лос Анђелеса, лишен у тим моментима било каквих емоција. Са смрћу овог лика симболично умире људскост ове цивилизације. Никоме то, међутим, неће пасти тешко. Напротив, „ноћно шуњало“ из наслова је нови идол који својим преданим радом промовише грамзивост, бездушност и нељудскост као најнеопходније састојке моралног кода савременог западног човека. То што он дословно гази преко других, чак и преко лешева, не само да није за осуду већ је део пословне стратегије коју ваља усвојити и што пре применити. Овај репортер смрти је препун цитата из популарних интернетских „уџбеника“, који својим правилима, пословицама и саветима намећу правила игре корпорацијског света где владају ајкуле, а не људи. Они су њихова храна. На крају филма, наравно, нема говора о катарзичном просветљењу главног јунака. Напротив, он напредује поносно наоружан плодовима свог зла. Остварује златни „амерички сан“ и дословно преко ноћи, од бедног губитника с дна који је крао метал да би преживео, постаје власник најуспешније сниматељске компаније „ноћних шуњала“ у граду. Иако је, занимљиво, још увек на снази неписано правило у Холивуду да се на овако негативан начин филмови не смеју завршавати, ето, „револуционарно“, у овом је управо то случај. Од зла којим се поноси крволочни репортер у наведеној причи само је страшније и тужније то што је он заиста прихваћен као јунак од највећег дела гледалаца. Гиленхал се диже у небеса за своје роботско психопатолошко тумачење овог човека, а сва еснафска и критичарска холивудска удружења и одбори „Ноћно шуњало“ сврставају међу десет најбољих филмова у протеклој години, у једног од сигурних кандидата у предстојећим изборима носилаца номинација за најзначајнија годишња признања америчке кинематографије. Утисак је, међутим, да све те хвалоспеве овај филм не добија као врсни критичар ужасног света, у којем је настао пре као последица, него као смишљена критика. Изгледа да је његово неонеореалистичко стилско опредељење лажно пошто са оваквим расплетом оставља основану сумњу да су му намере сасвим другачије. „Ноћно шуњало“, наиме, много више делује као подривачки уметнут допринос у промоцији „новог времена“ и његових елитних лидера, чији светли пример у сутону цивилизације ваља следити ради личног опстанка. Порука филма популусу је допадљиво јасна – или будите ајкула, или њена храна.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *