Кубанска петорка коначно на слободи

Пише Мара Кнежевић Керн

Американци су дефинитивно светски прваци у „спиновању“, односно извртању истине. Парадигма овог догађаја  је случај такозване Кубанске петорке, који су разоткрили терористичку мрежу кубанских емиграната. Вашингтон је ове ловце на терористе прво прогласио терористима, без доказа их осудио, и на крају их ослободио из „хуманитарних разлога“.

После ослобађања из затвора кубанских обавештајаца Фернанда Гонзалеса и Ренеа Гонзалеса, САД су изненада – 17. децембра – помиловале и преостале чланове групе Кубанска петорка – Герарда Хернандеза, Антонија Гуереру и Рамона Лабанина, чиме је окончана међународна кампања „Слобода за петорицу“, коју је подржало милион поштовалаца кубанске револуције и Фидела Кастра.

Кубанска петорка је била ангажована на прикупљању података о организаторима терористичких напада на Куби, стационираним у Мајамију, због чега су ухапшени и – после маратонског политичког суђења – осуђени на драконске казне, упркос недостатку доказа.

Америчка сигурна кућа Антикастровски терористи су у САД имали „сигурну кућу“, а злочиначко легло у Мајамију састојало се од привилегованих кубанских емиграната, присталица свргнутог диктатора Батисте. Петорица су, по прикупљању доказа и идентификовању злочинаца, проследила документацију Фиделу Кастру, а он је комплетан досије предао тадашњем америчком председнику Билу Клинтону, надајући се да ће самопрокламовани „борац против глобалног тероризма“, предузети антитерористичке акције и на локалном нивоу.

Уместо тога, ЦИА је у септембру 1998. лишила слободе Кубанску петорку, оптуживши их за „шпијунажу“ и „намеру“ да изведу неко злодело против САД. Судска фарса је уприличена у Мајамију, уз логистичку подршку локалних медија, да би се 2001. „у име народа“ невини људи осудили на драконске казне затвора: Г. Хернандез – две доживотне,  Р. Лабанино – доживона плус 18 година, А. Гуереро – доживотна плус 10 година,Ф. Гонзалес – 19 година, Р. Гонзалес 15 година.

После шеснаестогодишњег тамновања дошло је до тајних  преговора  Раула Кастра с Бараком Обамом и папом Фрањом.

 

[restrictedarea]

 

Непристојна понуда „Печат“ је 2010. објавио репортажу из Софије, са Међународног форума за подршку Петорки . Том приликом су Чегеварина кћер Алеида Гевара, и супруга Рамона Лабанина изнеле потресне детаље о притисцима америчке владе на Петорку. Заточеницима је нуђена повлашћена улога „заштићених сведока“,  не би ли лажно сведочили против Кастра „признајући“ да су имали задатак да шпијунирају и организују терористичке нападе на територији САД. Њихове породице би, за узврат, добиле део америчког сна: америчке пасоше, измењен идентитет, кућу, посао… Кубанске патриоте нису подлегле притисцима, чак ни после иживљавања америчких власти путем ускраћивања виза мајкама, супругама и деци заточених, а по изрицању пресуде о две „доживотне“, Герардо Хернандез је пред инквизиторима изјавио: „Жао ми је само што немам два живота, да их дам за своју земљу.“

Ослобађање Петорке праћено је пуштањем из кубанског затвора америчког шпијуна Алана Гроса, осуђеног због активности на успостављању тајног интернет сервиса на Куби. Гроса је ангажовао УСАИД да омогући „хуманитарну помоћ“ ради „пружања подршке цивилном друштву на Куби“ .

Амерички званичници не крију да ово „отопљавање“ односа, праћено  „хуманим гестом помиловања“ представља само увод у „нову стратегије САД према Куби“, прилагођену геополитичким превирањима, уз признање да су се досадашње методе за рушење „Кастровог режима“ показале неефикасним.

Амерички сенатор Патрик Лехи (УСАИД), подсећа да је у последњих 18 година за дестабилизацију Кубе спискано 265 милиона долара, што се показало као „погрешно осмишљена и лоше спроведена политика“, а читав приступ рушењу Кастра окарактерисао је као „ужасно глуп“. И тако је накнадном памећу закључено да погибија 3 500 људи, укључујући путнике кубанског авиона на линији 455 који је оборен 1976. године, није имала жељени ефекат, као ни серија терористичких напада на кубанске хотеле, школе, градске аутобусе и снаге безбедности.

Кубански народ се управо суочава са новом „паметном“ стратегијом, увезеном на крилима хип-хоп музичара и прекаљених канвасоваца, да би „плишаном револуцијом“ – уз продужетак санкција – коначно увели „демократију“ на непослушно острво.

[/restrictedarea]