Геополитика Путинове поруке

Пише Бранко Радун

Одустајањем од „Јужног тока“ Русија ће вероватно смањити своје присуство на Балкану, и шире, у овом делу Европе, што је за Србију изузетно лоше. Но, за дефинитивну оцену односа Русије према Балкану мора се причекати неко време, барем колико је потребно да се ситуација у Украјини разбистри

Председник Русије Владимир Путин је у Турској изрекао реченицу која је обишла Европу − пошто ЕУ није хтела да подржи изградњу „Јужног тока“, Русија је приморана да се повуче из тог пројекта. Ово се догодило на заједничкој конференцији са турским премијером Ердоганом. Путин је казао да је Европска комисија стварала препреке пројекту: „Ако Европска унија не жели да спроведе пројекат ‚Јужни ток‘, он неће ни бити спроведен.“ Из овога би се могло закључити да се Русија повлачи из пројекта до даљњег, али да је лопта пребачена у Брисел, па и у Бугарску, која је под притиском Брисела и Вашингтона одбила да да дозволу за почетак градње.

 

ПРИТИСАК НА БРИСЕЛ  И СОФИЈУ Сасвим је логично да Руси обуставе пројекат ако их Брисел уцењује одустајањем од контроле над гасоводом и ако Бугарска стопира изградњу магистралне трасе. Како спојити „цевку“ ако само један сегмент недостаје – бугарски? Ова држава је имала неколико промена власти и криза владе управо због „Јужног тока“. Наиме, Американци су подривали оне владе које су из свог и националног интереса биле спремне да ризикују да би дошле до овог стратешког пројекта.

Путин је „испалио“ ову изјаву у Турској, уз коју је договорио повећање испоруке гаса и ниже цене. Прошле године је преко 13 милијарди кубних метара гаса упумпано Турској преко гасовода „Плави ток“. Путин је очигледно, пре најаве одустајања од „Јужног тока“, договорио са турским лидерима изградњу „складишта гаса на турско-грчкој граници за снабдевање Европе тим важним енергентом како би се компензовао губитак“.

Но његова изјава се не односи само на обуставу овог пројекта већ је и врста притиска на Софију и Брисел да размисле шта им је прече – стабилно и јефтиније снабдевање енергентима, или пак ургирање САД да се одрекну руског гаса по сваку цену. Ово може изазвати политичка колебања и престројавања, која опет за последицу могу имати и другачији однос Бугарске и ЕУ према „Јужном току“. Пре свега, у питању је притисак на Софију, порука да јој је ово последњи моменат да се уразуми, да смогне снаге да се одупре уценама и поново покрене изградњу овог стратешког пројекта.

Да ли је, онда, ово Путинов блеф којим жели да изазове промену одлуке Софије и Брисела, или је реч о нечем другом? Класичан блеф сигурно није, то једноставно не раде озбиљне државе. Или раде јако ретко. Нарочито ово потврђује и изјава првог човека „Газпрома“, Алексеја Милера, који је рекао да „неће бити повратка на ‚Јужни ток‘. Тај пројекат је затворен“.

Ради се о томе да се шаље порука да „Русија може и без ‚Јужног тока‘“ и да је он потребнији Балканцима и Европљанима но Русима. Руска Федерација је покренула изградњу великих гасовода према Кини, који, кад буду готови, могу довести до озбиљних проблема у снабдевању Европе гасом. Дакле, Русија ће тада моћи да бира, а до тада ће тактизирати.

[restrictedarea]

ГЕОПОЛИТИКА ПРОБЛЕМА Суштина овог проблема, наравно, лежи у геополитичком надметању САД и Русије око Украјине. Запад, предвођен Америком, није задовољан буђењем Русије и њеном све активнијом политиком, те отвореном подршком проруским снагама на истоку Украјине, које је и руска помоћ летос спасила од пропасти. Америка је, са друге стране, дисциплиновала своје штићенике из ЕУ, а пре свега јогунасту Меркелову, и они су сада, додуше невољно, заједно против Русије. Готово све државе Европе, осим Србије и БиХ (због Додика и РС) Русији су увеле санкције и имају намеру да их се придржавају.

Овај сукоб око Украјине је показао много шта. Да САД агресивно диктирају темпо промена гурајући „обојене револуције“ као геополитичко оруђе јачања и очувања утицаја, да је Европа била пасивна и да нема ни политичку вољу ни способност да  им парира. Чак је и Русија била затечена превратом у Кијеву иако се истовремено показала и као једини геополитички активан субјект у Европи поред САД. Кијевски преврат је, опет, демонстрирао да је Украјина вештачка и рогобатна творевина, која може лако да се подели или уништи, попут некадашње СФРЈ. Поред тога, тај пуч је озбиљно забринуо све европске лидере који су помислили да и сами могу „доћи на ред“. Дешавања у Украјини су показала и да је Немачка економски џин, али политички и геополитички патуљак те да за сада мора да следи политику која се креира у вашингтонским лабораторијама. Русија, опет, није желела да даље трпи иживљавања Европске комисије око гасовода, јер се показала као тек нешто више од америчких курира који по мишљење редовно иду у Вашингтон. Само да подсетимо, прва одлука нове пучистичке владе у Кијеву била је да контролу над гасоводима ове велике земље преда у руке америчких компанија. Контрола над енергетским токовима и коридорима је неретко важнија од тога чији су енергенти.

Што се тиче „Јужног тока“, он се одмах нашао на отвореном удару америчких моћника, који су нашли најслабију карику – Бугарску – где су га, додуше, могли прекинути само инсценирањем кризе владе и промене власти. Због позитивног односа према Русији и краљевског дочека Путина, и Србија се нашла на тапету светских моћника. Сада је она, после одбацивања „Јужног тока“ од ЕУ и Бугарске, у тешкој и незавидној ситуацији. Имаће велики проблем ако не буде реализације овог пројекта, у који је уложила свој политички кредибилитет у тој мери да је на Западу оптужена да је „проруска“. Одустајањем од „Јужног тока“ Русија ће вероватно смањити своје присуство на Балкану, и шире, у овом делу Европе, што је за Србију изузетно лоше. Но, за дефинитивну оцену односа Русије према Балкану мора се причекати неко време, барем колико је потребно да се ситуација у Украјини разбистри. Србија ће се наћи под притисцима због пријатељства са Русијом, као у случају оне резолуције о Шешељу у Европском парламенту, а са друге стране, због стопирања пројекта изградње гасовода много шта ће бити доведено у питање.

Европска унија и Бугарска су одрадиле антиевропски посао за вашингтонске кругове моћи, који се свете Русији за отпор стратешким правцима наступања (Сирија и Украјина). Оно што су учиниле Европска комисија и Софија јесу класични изнуђени потези, који иду на њихову штету. Јер, интерес Балкана и ширег европског залеђа је да добију јефтиније енергенте и стабилније снабдевање и у време криза, што је од изузетног значаја за велику привредну машинерију Европе, али и за енергетску безбедност, која је постала неизоставни део сваке националне и континенталне стратегије безбедности.

Да ли ово значи дефинитивни крај пројекта гасовода или пак само паузу док се неке ствари не реше? Сигурно јесте преломна тачка, где се чека одговор друге стране којој би требало да је у интересу изградња гасовода и која је сувласник потенцијалних цеви. Путинова изјава иде и на то да се пробуде европска јавност и пословни кругови да изврше притисак на своје владе. На тај начин се смањује уцењивачки капацитет ЕУ према Русији. Овај тренутак јесте ситуација која је близу краја за овај пројекат, али се чека и епилог у погледу одговора ЕК око тога ко ће контролисати гасовод. Очигледно је да ће амерички притисак бити јачи да се блокира изградња „Јужног тока“ уколико се закомпликује украјинска криза и поново започну ратни окршаји. Путин је повукао потез, сад је лопта у делу терена Европе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *