Branko Ćopić na meti KPJ

Piše Nikola Marinković

Problem sa Partijom Ćopiću nisu stvarale samo satire već i roman Gluvi barut, koji tematizuje „krvavi teror“ partizana, do tada tabu temu u komunističkoj Jugoslaviji. Zabeleške o ovom romanu, uz potanko opisivanje njegove recepcije u emigrantskoj štampi, Ratko Peković citira iz Arhiva KPJ

Sledeće, 2015. godine, navršiće se 100 godina od rođenja Branka Ćopića, što će biti odlična prilika da se ponovo sagleda značaj ovog pisca i njegova uloga u glavnim tokovima srpske književnosti 20. veka. Od ovih tema, svakako su najintrigantiji povremeni politički napadi na Ćopića, koji su se desili u deceniji žučne borbe između modernista i realista (1950−1960). Iz navedenih razloga, drugo izdanje knjige Ratka Pekovića Sudanije Branku Ćopiću pojavilo se u pravom trenutku.
„Publicističko-dokumentaristički“ karakter knjige, kako autor i sam govori, za cilj ima da kroz kombinaciju originalnih dokumenata (često faksimila) i monografskog teksta vrati čitaoca u vreme kada se odani komunista Ćopić našao na meti Partije kojoj je pripadao. Kompozicija knjige uslovno je biografska: Peković prati hronologiju Ćopićevih dela i napada na njih, tako da se prvo opisuje recepcija Jeretičke priče u redovima Partije, zatim Sudije s tuđom glavom, Ptičjeg cvrkutanja i niza drugih, koje nailaze na nedvosmislenu i tada opasnu osudu KPJ. U toj osudi poznatog pisca, čitamo, učestvovali su najviši partijski rukovodioci, Moša Pijade, Milovan Đilas i Dušan Popović, ali i poznati pisci i kritičari, Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji-Merin i Milorad Panić Surep. Povodom Ćopićevih satira oglasio se, nimalo naivno, i sam Josip Broz Tito.
Procesi koje Ratko Peković opisuje vrlo su simptomatični, jer su osude Branku Ćopiću pisane gotovo po naručenom ključu. Visoki partijski rukovodioci nisu birali reči kojima će ga napasti, dok su se „kolege“ pisci, svesni Ćopićevog talenta, slave i uticaja na čitaoce, ograničili na kritiku „idejnosti“ ili piščevog umeća. Skender Kulenović piše da Ćopić stvari sagledava iz „babje perspektive“, Velibor Gligorić da se piščev „ideološki stav nije razvijao“ te da Ćopić idejno prelazi u „malograđansko kritizerstvo“. Konačno, Mihailo Lalić, pet godina kasnije (1955) na sednici OO Saveza komunista UKS zaključuje da Ćopić „nije dobar satiričar“. Moć Partije u tom trenutku bila je tolika da je i Dobrica Ćosić morao da kaže da o „priči o direktorima /…/ nema dobro mišljenje“, iako je pokušao da, koliko-toliko, odbrani Ćopića.
Problem sa Partijom Ćopiću nisu stvarale samo satire već i roman Gluvi barut, koji tematizuje „krvavi teror“ partizana, do tada tabu temu u komunističkoj Jugoslaviji. Zabeleške o ovom romanu, uz potanko opisivanje njegove recepcije u emigrantskoj štampi, Ratko Peković citira iz Arhiva KPJ, tako da jasno pokazuje da postoji korelacija između postupaka nekih od najcenjenijih profesora i kritičara književnosti i vrha Partije. Na izmaku decenije, pokazuje Peković, posle saslušanja pred različitim partijskim organima, Ćopić je isključen iz Partije. Na saslušanju su, povodom Ćopićevog slučaja, bili i svi pomenuti pisci, od kojih se niko nije usudio da protivreči.
Osnovna vrednost Pekovićeve knjige je dokumentaristička. Ona kroz obilje citata otkriva skrivene mehanizme u tadašnjoj kulturnoj politici Jugoslavije, koji se mogu pronaći i u savremenoj Srbiji, te navodi na poseban oprez kada god se javni nastupi i napisi pisaca, kritičara i umetnika poklapaju sa govorima političara. Tim pre je ovaj oprez bitniji kada smo suočeni sa činjenicom da je kulturna politika i danas dominantno pod teretom jedne ideologije, nominalno otvorene prema svetu kao i samoupravni socijalizam.
Stil kojim je knjiga napisana, kao i odsustvo produbljenijih analiza i uvida, onemogućavaju Pekovićevu knjigu da bude svrstana u bitnija književnoistorijska dela napisana u protekloj deceniji. Sam monografski deo knjige vrlo je kratak, sastavljen više kao kolaž citata nego kao istraživački rad, čak i vrlo ograničenog karaktera, s obzirom na to da tadašnja periodika i dnevna štampa nisu konsultovane u potrebnoj meri, a prečesto je korišćena sekundarna literatura. Takođe, partijski procesi protiv Ćopića nisu dovoljno kontekstualizovani u tadašnju polemiku modernista i realista, za šta bi bilo potrebno proširenje ove knjige i na određene probleme Ćopićeve poetike, možda i nauštrb dokumentarnosti.
Sam autor u predgovoru ističe da je svestan nedostataka knjige, pa se nadamo da će u 2015. godini, na osnovu rada Ratka Pekovića, biti objavljena nova istraživanja, koja će potpunije sagledati delo Branka Ćopića kako u književnoistorijskom, tako i u kulturnopolitičkom kontekstu. Pisac jedne od najlepših zbirki priča na srpskom jeziku, Bašte sljezove boje, to svakako zaslužuje.