Бранко Ћопић на мети КПЈ

Пише Никола Маринковић

Проблем са Партијом Ћопићу нису стварале само сатире већ и роман Глуви барут, који тематизује „крвави терор“ партизана, до тада табу тему у комунистичкој Југославији. Забелешке о овом роману, уз потанко описивање његове рецепције у емигрантској штампи, Ратко Пековић цитира из Архива КПЈ

Следеће, 2015. године, навршиће се 100 година од рођења Бранка Ћопића, што ће бити одлична прилика да се поново сагледа значај овог писца и његова улога у главним токовима српске књижевности 20. века. Од ових тема, свакако су најинтригантији повремени политички напади на Ћопића, који су се десили у деценији жучне борбе између модерниста и реалиста (1950−1960). Из наведених разлога, друго издање књиге Ратка Пековића Суданије Бранку Ћопићу појавило се у правом тренутку.
„Публицистичко-документаристички“ карактер књиге, како аутор и сам говори, за циљ има да кроз комбинацију оригиналних докумената (често факсимила) и монографског текста врати читаоца у време када се одани комуниста Ћопић нашао на мети Партије којој је припадао. Композиција књиге условно је биографска: Пековић прати хронологију Ћопићевих дела и напада на њих, тако да се прво описује рецепција Јеретичке приче у редовима Партије, затим Судије с туђом главом, Птичјег цвркутања и низа других, које наилазе на недвосмислену и тада опасну осуду КПЈ. У тој осуди познатог писца, читамо, учествовали су највиши партијски руководиоци, Моша Пијаде, Милован Ђилас и Душан Поповић, али и познати писци и критичари, Скендер Куленовић, Михаило Лалић, Велибор Глигорић, Ото Бихаљи-Мерин и Милорад Панић Суреп. Поводом Ћопићевих сатира огласио се, нимало наивно, и сам Јосип Броз Тито.
Процеси које Ратко Пековић описује врло су симптоматични, јер су осуде Бранку Ћопићу писане готово по нарученом кључу. Високи партијски руководиоци нису бирали речи којима ће га напасти, док су се „колеге“ писци, свесни Ћопићевог талента, славе и утицаја на читаоце, ограничили на критику „идејности“ или пишчевог умећа. Скендер Куленовић пише да Ћопић ствари сагледава из „бабје перспективе“, Велибор Глигорић да се пишчев „идеолошки став није развијао“ те да Ћопић идејно прелази у „малограђанско критизерство“. Коначно, Михаило Лалић, пет година касније (1955) на седници ОО Савеза комуниста УКС закључује да Ћопић „није добар сатиричар“. Моћ Партије у том тренутку била је толика да је и Добрица Ћосић морао да каже да о „причи о директорима /…/ нема добро мишљење“, иако је покушао да, колико-толико, одбрани Ћопића.
Проблем са Партијом Ћопићу нису стварале само сатире већ и роман Глуви барут, који тематизује „крвави терор“ партизана, до тада табу тему у комунистичкој Југославији. Забелешке о овом роману, уз потанко описивање његове рецепције у емигрантској штампи, Ратко Пековић цитира из Архива КПЈ, тако да јасно показује да постоји корелација између поступака неких од најцењенијих професора и критичара књижевности и врха Партије. На измаку деценије, показује Пековић, после саслушања пред различитим партијским органима, Ћопић је искључен из Партије. На саслушању су, поводом Ћопићевог случаја, били и сви поменути писци, од којих се нико није усудио да противречи.
Основна вредност Пековићеве књиге је документаристичка. Она кроз обиље цитата открива скривене механизме у тадашњој културној политици Југославије, који се могу пронаћи и у савременој Србији, те наводи на посебан опрез када год се јавни наступи и написи писаца, критичара и уметника поклапају са говорима политичара. Тим пре је овај опрез битнији када смо суочени са чињеницом да је културна политика и данас доминантно под теретом једне идеологије, номинално отворене према свету као и самоуправни социјализам.
Стил којим је књига написана, као и одсуство продубљенијих анализа и увида, онемогућавају Пековићеву књигу да буде сврстана у битнија књижевноисторијска дела написана у протеклој деценији. Сам монографски део књиге врло је кратак, састављен више као колаж цитата него као истраживачки рад, чак и врло ограниченог карактера, с обзиром на то да тадашња периодика и дневна штампа нису консултоване у потребној мери, а пречесто је коришћена секундарна литература. Такође, партијски процеси против Ћопића нису довољно контекстуализовани у тадашњу полемику модерниста и реалиста, за шта би било потребно проширење ове књиге и на одређене проблеме Ћопићеве поетике, можда и науштрб документарности.
Сам аутор у предговору истиче да је свестан недостатака књиге, па се надамо да ће у 2015. години, на основу рада Ратка Пековића, бити објављена нова истраживања, која ће потпуније сагледати дело Бранка Ћопића како у књижевноисторијском, тако и у културнополитичком контексту. Писац једне од најлепших збирки прича на српском језику, Баште сљезове боје, то свакако заслужује.