Валдајске поруке

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Москва не испушта карту коју чврсто држи у руци, а то је Кина, и сигурно неће променити стратешки, дугорочни вектор своје политике, док у Пекингу добро знају да би после Русије следећи они били на реду

После „валдајског говора“ председника Русије Владимира Путина, 24. октобра, ускомешале су се страсти и на Западу и на Истоку. Сви покушавају да на свој начин протумаче Путинове речи, при чему се оцене у неким случајевима дијаметрално разликују. Тиме је Путин, утисак је, постигао главни циљ: одапео је важне стреле према Западу, не скривајући незадовољство политиком која се води према Русији, али је истовремено задржао готово нетакнуте све главне мостове, садашње, а пре свега будуће сарадње. Поједини аналитичари у таквом Путиновом ставу препознали су извесну слабост, не узимајући у обзир целину његове политичке делатности у последњих скоро 30 година. Свако ко мисли да је руски лидер човек који иде главом кроз зид, веома греши. Његов државнички рад, упрошћено речено, могао би се свести на формулу: спој националног достојанства и прагматичних интереса, на тај начин да се увек извуче максимум – у комбинацији оба елемента. За многе, поготово оне што се диве брзим и популистичким решењима или, пак, оне који се јеже и од саме помисли супротстављања Америци и Европској унији, валдајски Путин остао је делом недоречен.

ЛАМПИЦА ЗА УЗБУНУ Вероватно најважније питање протеклог Валдајског клуба, на које Путин ипак није дао било какав јаснији одговор – јесте однос према Кини, посебно у контексту све већих тешкоћа на релацији између Русије и Запада. Као што се зна, троугао Вашингтон – Москва – Пекинг кључни је за будућност глобалних односа. У замисли Вашингтона, и Кина и Русија су љути ривали и конкуренти, у економском и геостратешком смислу. Међутим, сваки корак ка директној конфронтацији са овим глобалним играчима, води њиховом међусобном зближавању, на штету Америке. Последњих година, Бела кућа као да игнорише овај аксиом и покушава да се обрачуна са Кином и Русијом истовремено. Сукоби у Украјини, Грузији, Хонгконгу или кинеској покрајини Синкјанг у којој живе Ујгури, најбољи су доказ такве усмерености Америке. Свест о заједничком противнику умногоме приближава ставове Москве и Пекинга, али су и даље бројне спекулације о томе колико је ово савезништво искрено и дуговечно. На овим противречностима управо и покушавају да играју Американци, верујући да виде пукотину у коју могу да забијају свој клин. Но, да ли је баш тако?

Лампицу за узбуну у Вашингтону ових дана упалио је др Гилберт Розман, професор Универзитета „Принстон“ и један од водећих америчких експерата за источну Азију. У часопису „Форин аферс“, Розман је упозорио да су узалудни сви покушаји Запада и његових савезника да унесу раздор између Кине и Русије, јер ове две земље имају сличне ставове у вези са најважнијим међународним питањима. Запад погрешно разуме разлоге због којих Москва и Пекинг активно јачају међусобну сарадњу, не схватајући да се они базирају, не толико на материјалним интересима, већ пре свега на осећању заједничког идентитета, истиче Розман. Професор сматра да реч није о руско-кинеском „браку из рачуна“, како се на Западу веровало пре двадесетак година, и да ће жеља за добрим односима са САД-ом и ЕУ пре или касније претегнути, већ да су у Москви и Пекингу постали дубоко свесни погрешности њихових ранијих сукоба. „Данашње власти у обе државе не намеравају да понове грешке из прошлости и демонстрирају супериорност једни над другима, како би постигли циљ – већ желе да сведу на минимум утицај Запада у регионима важним за њих“, тврди Розман.

[restrictedarea]

СТРАТЕШКИ ПЕЧАТ Амерички стручњак је уверен да ће међусобна подршка Русије и Кине трајати још дуго, јер их везује не само заједничка социјалистичка прошлост, већ и то што обе земље стоје на позицијама антихегемонизма према Америци и са великим уважавањем се односе према геополитичким интересима друге стране. Како наводи, обе државе сматрају да је глобална финансијска и економска криза 2008. године показала да је западни политички и економски модел на ивици пропасти. Исто тако, Русија и Кина чврсто подржавају једна другу у међународним кризама и решавању најважнијих проблема на светској сцени, укључујући и међусобну подршку у вези са Украјином и Хонг-

конгом. „Понашање Русије и Кине на међународној арени представља знак новог геополитичког поретка после завршетка хладног рата и, све док су садашњи лидери на власти у овим земљама, Запад не би требало да очекује суштинске промене у руско-кинеским односима. Запад би требало да се припреми за конкуренцију од стране Русије и Кине“, оцењује професор Розман.

Тешко је не сложити се са овим размишљањима, имајући у виду све виђено од 2000. године и од доласка на власт Владимира Путина. Добри, па све бољи односи Русије и Кине, започети су још за време лидера перестројке Михаила Горбачова, настављени током владавине Бориса Јељцина, али је тек Путин на њих ударио стратешки печат, оснивањем Шангајске организације за сарадњу (ШОС), 2001. године. Не би  требало заборавити да је Горбачов покушао да направи преокрет у односима са Кином 1989, али је његова историјска посета помрачена демонстрацијама на Тргу Тјенанмен, које су потпомогли Американци. Први конкретан корак у зближавању са Кином направио је Јељцин, формирањем 1996. године Шангајске петорке, претече данашњег ШОС-а. Међутим, тадашње међународне околности и реална снага Јељцина нису омогућиле видљивији напредак, све док енергични Путин није преузео власт. Јунски Самит 2001. у Шангају био је прст у око САД-у, и можда је само случајност што је после тога Вашингтон кренуо да покорава свет, почињући ратове у  Афганистану и Ираку, на самим границама Кине и Русије.

ОБРУЧ АНАКОНДЕ Била је то истовремено и порука Москви и Пекингу, али и стезање „обруча анаконде“ око њих. Сарадња највеће и најмногољудније земље света у средњој Азији, морала је да буде пресечена изазивањем спирале нестабилности на овом подручју. Управо је средња Азија, срце континента и лежиште изузетно вредних природних ресурса, означена као зона посебних интереса ШОС-а. Хегемонија Америке произвела је реакцију Кине и Русије и њихово међусобно зближавање. Може се рећи да је линија груписања, иако то још увек нико званично неће признати, услед деловања Америке, изведена по принципу Исток – Запад: на једној страни САД и ЕУ, на другој Кина и Русија. Американци су проценили да су, заједно са вазалном Европом, довољно снажни да сами изађу на црту недовољно ојачалим конкурентима из Евроазије. До чега је довела ова, по много чему погрешна поставка, најбоље се могло видети на примерима Украјине и Грузије, где су две православне државе платиле високу цену набујалих амбиција Вашингтона.

„ИДЕНТИТЕТСКА” КОАЛИЦИЈА И сада долазимо до „валдајског Путина“. Његов говор имао је суштински два основна усмерења. Прво, да укаже да Русија неће допустити без последица ниједан даљи корак САД-а, унутар онога што се назива „руским светом“. То не подразумева да ће Кремљ иницирати избијање „трећег светског рата“, али неће ни бежати од сукоба ако он ипак буде наметнут. Друга важна тачка јесте неодустајање од таквог формата европско-руских економских и политичких односа који подразумева искључење САД-а, односно НАТО-а. То је за Москву најпожељнији исход, јер најбоље штити њене интересе, омогућујући јој улогу евроазијског моста који повезује ЕУ и Кину. Нема, такође, никакве сумње да би овај сценарио био спасоносан за читаву Евроазију, зато што   би консензус три најмоћнија фактора довео до економског опоравка и успостављања стабилног мира.

Међутим, у овом тренутку нема никаквих назнака да би то заиста могло да се деси. Зато Русија не испушта карту коју чврсто држи у руци, а то је Кина, и сигурно неће променити стратешки, дугорочни вектор своје политике. И у Пекингу добро знају, ако би помогли Американцима у рушењу Русије, да би одмах следећи они били на реду, а тада не би више било Москве да притекне у помоћ. Зато је професор Розман савршено у праву да је коалиција Москве и Пекинга утемељена на „идентитетским“, а не првенствено на материјалним основама. У овом случају, реч идентитет би требало читати као „опстанак“. Како се до сада показало, од 2001. године и формирања ШОС-а, Русија и Кина су само јачале, док је Запад непрестано слабио. Отуда све већа нервоза у њиховим редовима и повлачење све радикалнијих потеза. Управо тако би и требало тумачити Путинове валдајске поруке: није реч о слабости, већ у пружању руке помирења (и спаса), како неко не би из очаја гурнуо цео свет у катастрофу.

[/restrictedarea]