Устајте, ви земаљско робље

Зa „Печат“ из Милана Марина Муштовић

„Левица је данас у Европи потпуно изгубила интегритет и кредибилитет, али и елементарно поштење и саосећање, а постала је јефтини политички манипулатор који само жели гласове“, каже за „Печат“ Анђело Басиле, председник белгијског Синдиката металаца (ФГТБ) и организатор недавног протеста у Бриселу, где се окупило око 150 000 радника који су се одлучно успротивили новим владиним мерама штедње

У петак, 14. новембра, Италија је изашла на улице да поново каже „не“ владиним мерама штедње, на којима премијер Матео Ренци упорно инсистира и опет, овога пута са Самита Г-20 из далеке Аустралије, у свом познатом препотентном стилу поручује да му не пада на памет да преговара са синдикатима, а још мање да „слуша улицу“ и одступа од реформи које ће допринети коначној „модернизацији земље“. Спонтани протести грађана одржани су у Падови, Напуљу, Риму, Палерму, Торину и Ђенови, а у Милану је у организацији синдиката ЦГИЛ дошло до генералног штрајка и протеста, на којем се окупило око 60 000 радника из целе Ломбардије.

 

СПИРАЛА НАСИЉА Саобраћај је био блокиран, градови потпуно паралисани, али је врхунац пометње настао када је дошло до сукоба демонстраната и полиције. Опет су „радили пендреци“, али овога пута и демонстранти нису остали дужни: на исукане пендреке жестоко су одговорили металним шипкама, петарде и сузавац прштали су на све стране, али је и први пут примењено „ново народно оружје за уличне борбе“ − каменице у малим пластичним кесама са изметом. Резултат „италијанског црног петка“ је општи хаос − полупани излози, разваљени банкомати али нажалост, и на десетине повређених; крв на градским улицама и надасве страх који се увукао у обичан свет од онога што тек предстоји, с обзиром да једном покренута спирала насиља, по правилу, наставља своје разорно дејство, поготово што су бесне масе очајника без посла, новца и крова над главом спремне на све, самим тим што ни немају пуно тога да изгубе.

А да је ситуација већ постала веома озбиљна, довољно говори податак да је разјарена маса већ девастирала неколико седишта владајуће Демократске странке (ПД) у Милану, као и да је неколико локалних партијских функционера протекле недеље било претучено насред улице. Филипу Тадејију, аутору спорног пакета реформи, познатијег као Jobs Act, после низа анонимних претњи и једног физичког напада у центру Болоње, под хитно је додељена полицијска заштита. И Марио Драги, гувернер Централне европске банке (БЦЕ) једва је недавно у Риму извукао живу главу: док је у Свечаној дворани Економског факултета држао предавање, испред факултетске зграде чекало га је стотинак студената наоружаних каменицама, који су скандирали да неће допустити да се на „њиховом факултету шепури криминалац који је упропастио италијанску економију и на десетине милиона Европљана довео до просјачког штапа“. Полиција је покушала да их растера, дошло је до опште туче, а Драги је на крају једва успео да побегне, и то кришом, кроз споредни улаз.

[restrictedarea]

ПОСЛУГА ИЗ БРИСЕЛА Док са импровизоване бине на централном миланском Тргу Дуомо допиру звуци „Интернационале“, разговарамо са почасним гостом миланског митинга, Анђелом Басилеом, председником белгијског Синдиката металаца (ФГТБ) иначе организатором недавног протеста у Бриселу, где се окупило око 150 000 радника који су се одлучно успротивили новим владиним мерама штедње. И у Бриселу је дошло до нереда, било је и тамо разбијених глава и запаљених аутомобила, али, по речима господина Басилеа, то је само почетак за оно што Уједињени белгијски синдикати припремају уколико влада не одустане од најављених реформи: већ су заказана три регионална протеста, а за 15. децембар и генерални штрајк и велики протест испред ЕУ парламента где су позвани и представници грчког, шпанског, немачког, француског и италијанског синдиката. Господин Басиле је у Милану одржао надахнут говор и поручио окупљенима да „европски радници не смеју да одустану од својих права и да морају да се уједине у заједничкој борби против бриселске бирократије, која се претворила у послугу мултинационалних компанија и финансијских мешетара и систематски уништава европске раднике и њихова права“.

Ево како за „Печат“ Басиле коментарише поменуте догађаје и актуелне прилике у Европи…

Анђело Басиле

Протести у Италији, Грчкој, Белгији, Француској, пендреци и крв на улицама… Шта се то дешава са Европом?

Катастрофа, ето шта се дешава! Званични подаци говоре о 12−15 одсто незапосленог становништва. Не знам на основу чега европски институти за статистику доносе овако оптимистичке резултате, али зато поуздано знам да је ова бројка много већа. Осим тога, нису само незапослени угрожени. Некада је било довољно да радите и да тако будете сигурни да нећете бити гладна сиротиња, а данас можете да радите и по цео дан и да опет не можете да преживите до краја месеца. Плате више не покривају ни пуко преживљавање, а на „богатом“ Западу дешавају се страшне ствари: људи гладују, немају новца за лечење, многи се из очаја и убијају, а политичари нам причају да само што нисмо изашли из кризе. Лаж и ништа друго! Људима је доста! Трпе већ годинама, слушају лепа обећања, „стежу каиш“, али је само све горе и горе. Све ово можда некоме и одговара, неко ту врло лепо зарађује, а можда ћемо из ове кризе и да изађемо када нам одузму сва права и претворе нас у робље.

Ко су људи који данас протестују по европским градовима?

Као и прошле недеље у Бриселу, видим да се и овде у Милану окупило неколико различитих категорија: ту су класични радници који још увек имају стални посао и какву-такву сигурност. Они су синдикално организовани и потпуно су свесни шта им доносе нове европске реформе: све ниже плате (уз повећавање трошкова живота) и потпуну несигурност, с обзиром на константне уцене од стране послодаваца, којима нове реформе дају зелено светло за беспоштедно искоришћавање, односно − за неплаћање прековремених радних сати, укидање пауза у току рада, слободних дана, па чак и плаћеног боловања и годишњег одмора. Уколико вам се нова правила рада не свиђају, послодавац ће у армији незапослених, гладних и дешператних врло лако за вас да нађе замену. Реформе у европском радном законодавству су озбиљна претња да се дефинитивно укину сва тешко стечена права за која су се давно изборили наши очеви и дедови и да се тако вратимо у времена Емила Золе када су радници, радећи по цео дан, умирали од глади. Затим, имамо млађе, али и људе који се приближавају четрдесетој, који ни не знају за боље: раде повремено на слабо плаћеним пословима, не могу ништа себи да приуште, немају никакву перспективу и социјално су деградирани. Бесни су и пуни горчине, не верују никоме и осећају се искоришћено. Фрустрирани су зато што живе у друштву које им не пружа никакву шансу, никакву могућност за напредак, па самим тим немају ни осећање припадања заједници. Проблем је што ова бројна категорија нема никакво осећање солидарности са другима. Постали смо друштво тужних индивидуа, отуђени смо, свако мисли само на себе, мислимо: баш ме брига, твој проблем није мој проблем. Нисмо свесни да је управо та солидарност међу људима, која полако нестаје, у ствари плански изазвана како би се са разједињеном и депресивном масом што лакше манипулисало. Али, по мени, трећа и најопаснија категорија су млади људи који се не школују, не раде, а одустали су и од тражења посла. Чуо сам да их у Италији има око два милиона, а само у Милану око 50 000. И у Бриселу, Паризу, Лондону ова категорија, коју социолози називају NEET (Not (engaged) in Education, Employment or Training)  бројна је, бесна и врло опасна. Они немају никакву алтернативу осим да дивљају на утакмицама, разбијају излоге, нападају пролазнике и отимају им новчанике, накит, сатове… Политичари не само што ништа не предузимају да се овај проблем реши већ се понашају крајње неодговорно. Играју се и нису свесни опасности што прети од фрустрираних очајника који раде, али немају никакву будућност и од бесне омладине без икакве перспективе, која само чека прави тренутак да крене да разбија и млати и да се бар на тај начин докаже. Ове две категорије су права темпирана бомба. Сви ови протести, све ове слике насиља које видите по европским градовима, ето, конкретно и ово што се данас дешава овде у Милану (на суседном тргу дошло је до жестоких сукоба полиције и демонстраната п. а.) и овим друштвеним губитницима дају наду да можда и за њих постоји нека шанса, да и они имају право да кажу да је доста и да хоће посао и прилику да пристојно живе. И да је доста прича о „стезању каиша“ и сличним преварама у које више нико не верује.

Како смо доспели у овакву ситуацију  и ко је, по вама, главни кривац за све ово што се данас дешава?

Комплексно питање. Пре свега, желео бих да нагласим да светска економија данас почива на моћним мултинационалним компанијама, које једино воде рачуна о профиту, односно о интересима својих акционара. Завладала је логика чисте добити од уложеног капитала, који у овим кризним временима незадрживо расте и никога више није брига за људе што се муче, раде и производе. Мања предузећа се такође боре за профит тако што уводе ригорозну штедњу и драстично режу плате и бенефиције запосленима. Политичари нам пласирају лаж да се само наглим кресањем радничких бенефиција омогућава уштеда како би се младим незапосленим људима омогућио приступ на тржиште рада. Па, ако је тако, зашто су онда померили одлазак у пензију на 67 година старости? А постоји тенденција да се та граница помери и на 70 година! Можда је та рачуница и исправна?! Јер, уколико се очекује да радник умре на радном месту, тако да ни не дочека пензију, уштеда је импозантна! Да би избегли класну борбу, политичари су покушали да нам подметну неку „међугенерацијску борбу“! Е, управо против тога се ми боримо и зато смо на улици! Социјална сигурност је једна од фундаменталних вредности демократије, а велика одговорност је на политичарима, поготово на онима који се издају за социјалдемократе и левичаре, а уместо да се боре за раднике, већ годинама послушно служе капиталу. Левица је данас у Европи потпуно изгубила интегритет и кредибилитет, али и елементарно поштење и саосећање, и постала јефтини политички манипулатор који само жели гласове. Они врло добро знају чије интересе заступају и у том случају, рецимо им: Ок, господо, ако је то ваша политика, само тако наставите. Видимо се на следећим изборима.

Људи који данас протестују по улицама разочарани су политиком, не верују више ни у какве лидере и идеологије, уморни су од свега и озбиљно бесни. Да ли је на помолу нова револуција?

Управо то и јесте био крајњи циљ овог дивљачког неолиберализма: да се осиромашена  већина обезглави и ућутка тако да их више ништа не интересује и да без проблема може да се одлучује у њихово име а да их се ништа не пита. Наравно, да све то буде „политички коректно“ и лепо упаковано у шарени папир демократије. Стварност је постала страшна, а политичка одговорност владајућих елита је трагична. Осим тога, од када постоје статистике, никада није било оволиких друштвених неједнакости. Можда ово још увек није револуција у класичном смислу речи, већ више револуција свести и својеврсни манифест упозорења. Постоји спознаја да и „понижени и увређени“ могу да узму судбину у своје руке и њихова порука је врло јасна: овако се даље не може. Наследили смо неке вредности на које треба да будемо поносни и које треба да надограђујемо, а не да их уништавамо. За почетак, идеја о уједињеним европским синдикатима је већ нека гаранција да народ није препуштен сам себи.

[/restrictedarea]