Немачка без маске

Драгомир Анђелковић 

Немачкој нису проблем блиске везе Београда са Москвом док год се оне не пројектују на јачање отпорности српске стране у вези са оним што Берлин жели да нам наметне

Ових дана је у немачке медије процурила информација из врха њихове државе да су тамошњи водећи центри моћи веома бесни због продубљивања веза између Београда и Москве. На први поглед, то је у колизији са порукама које смо, макар и неформално, донедавно добијали од стране немачких званичника. Њихов дух добро одражавају речи – о збивањима и идејним таласањима у редовима водећих европских структура − добро обавештеног шефа тима Србије за преговоре са ЕУ. А пре отприлике месец дана Тања Мишчевић је категорички изјавила да нeусклaђeнoст спoљнe пoлитикe Србиje сa EУ нeћe успoрити eврoпскe интeгрaциje и oтвaрaњe првих пoглaвљa у прeгoвoримa. Другим речима, да је услов за даљи ток ЕУ интеграција „бриселски споразум“ а не дистанцирање од Москве.

„БЕС“ БЕРЛИНА Насупрот свему томе, сада у Берлину почињу да се, наводно, љуте на Москву што се сувише приближила Србији и Српској, а то се, у крајњој линији, суштински своди на исто као да се нама замера што се нисмо довољно удаљили од Русије. Како наш народ сликовито каже: „Ћерку кара, снаји приговара“. Није битно да ли се Русија, по нечијем мишљењу, сувише приближила Србији или се Србија није довољно одмакла од Руске Федерације – већ је важно то да нашу међусобну блискост, бар у неким сегментима, Немачка одједном почиње да доживљава као претњу.

Када је недавно Владимир Путин био у стратешки важној посети Београду, у немачким медијима су се, као контраст претходним релативно неутралним тоновима, појавиле веома мрачне поруке о могућим последицама јачања српско-руских веза. Чак су и прављене неумесне паралеле са Украјином које асоцирају на велику несрећу. Тада је речено да влада у Београду стоји пред сличним изборима као пре годину дана владајуће структуре у Кијеву: дa ли дa сe зeмљa приближи Eврoпскoj униjи и jeднoг дaнa пoстaнe њен пунoпрaвни члaн или дa нeгуje ближe oднoсe сa Русиjoм.

Пре неколико дана Немци су отишли и много даље. Оптужили су Путина да на Балкану, са тежиштем у Србији и БиХ (преко РС) спроводи опасну антизападну стратегију. Наводно, Русија не само што жели да – преко разних видова енергетске, политичке и привредне сарадње – ту допунски појача свој већ респектабилан утицај већ јој је циљ и да спречи улазак остатка нашег региона у ЕУ.

ГЕОПОЛИТИЧКИ ПЕРФОРМАНС О чему се ту ради? Да ли је Немачка решила да се радикално приклони екстремним евроатлантским токовима, те да крене путем пуне конфронтације са Русијом? Да је тако, на први поглед стиче се утисак из заоштрене реторике Берлина у вези са позицијом Русије у контексту „украјинске кризе“, као и на основу театралних гестова типа одбијања да се одрже раније договорени немачко-руски сусрети на врху. Но, то што Берлин патетично демонстрира љутњу много не значи.

Немци не повлаче нове потезе које би Русија – а и те како, повратно, и сама Немачка – болно осетила. Нови хладни рат се води речима а не додатним економским и политичким мерама. Да није тако, „Сименс“ и друге немачке компаније које траже модалитете несметаног пословања са Русијом, између осталог и преко Србије, биле би од стране своје владе спречаване, а не тихо подржаване да то чине. Укратко, Берлин изводи позоришну представу намењену својим опсесивним и опресивним англосаксонским савезницима, делу немачког јавног мњења који је чврсто у раљама евроатлантског идеолошког апарата, и ЕУ партнерима из редова антируске „Нове Европе“.

Пословично прагматични Немци не жртвују озбиљно своје интересе ни када је то у функцији наношења много веће штете опонентима или пружања значајне подршке савезницима. А Англосаксонци и нису богзна какви савезници Берлина, на страну позерске игре, као што му ни Руси нису баш непријатељи.

[restrictedarea]

НОВАЦ И СИЛА Када све то сагледамо, немачки потези постају јаснији, односно недвосмислено је да је, макар површински гледано, Тања Мишчевић у праву. Немци желе да постјугословенски простор буде њихова а не америчка окупациона зона или пак да макар делимично буде у сфери доминантног руског утицаја. Не смета им ни руско, ни америчко присуство, али до неке линије коју сматрају црвеном. Да би били сигурни да она неће бити пређена, потребна им је одређена геополитичка конфигурација Балкана, односно пребацивање надметања на просторима који га чине из војно-политичке у финансијску област.

Ако је Балкан турбулентан, онда су ту главни Американци, који имају војну премоћ и у нашем региону. Опет, ако се оно што Запад сматра отвореним проблемима брзо реши, онда примат преузима онај ко је економски најприсутнији у нашим крајевима, односно онај од кога зависи њихов привредни просперитет док год се налазе у оквирима политике ЕУ интеграција (не ако одбацимо ЕУ превару). Зато Немци желе брзо затварање питања КиМ, односно БиХ. На основу инерције немачке досадашње политике, потребе да се бар местимично тражи заједнички језик са Вашингтоном, али и жеље да се ограничи простор за даље јачање руског утицаја – начини затварања тих питања су неповољни по Србе.

Водећа западна средишта утицаја у целини желе „мирну Босну“ али тако да она буде централизована. Ту су како око циља, тако и око динамике његовог реализовања сложни Англосаксонци са Немцима. Стога сложно раде на рушењу Милорада Додика, који је успео да прекине већ поодмакли процес нарушавања Дејтона тј. преношења надлежности које припадају ентитетима на Сарајево. На линији политике „умиривања“ БиХ на штету Срба је и најновији план Лондона и Берлина који је усмерен ка убрзавању ЕУ интеграција БиХ као „награде“ за реформе које би довеле до функционалније (читајте: на маскиран начин централизоване) државе. Део тог плана је, на неки начин, и формирање власти на нивоу државне заједнице без Додикове партије како би онда Запад рукама једних Срба (оних који су у РС у опозицији) отимао овлашћења Српске.

Око плана за БиХ слажу се Немци са Англосаксонцима, али не и око албанског питања. Док Берлин жели да се и „косовски проблем“ што пре реши тако да Србија до краја дигне руке од Косова и Метохије, ипак не жели стварање „велике Албаније“ пошто се тиме рескира изазивање ланчане реакције у региону, коју Немачка није у стању да контролише. Но, САД на ствар гледају другачије. Њима одговара експлозивни потенцијал на југу Балкана. Та врста претње даје изговор за америчко војно присуство и арбитрирање. Уз то, Вашингтон, када му то буде одговарало, може да изазове пожар и ослаби немачку позицију јер демонстрира ко је кључни чинилац силе. Немачки новац у таквим околностима губи велики део своје моћи. Отуда Америка кокетира са идејом „велике Албаније“ и чак ни не притиска онолико снажно Србију као Немачка да заокружи косовску капитулацију.

БЕРЛИНСКА ФОРМУЛА  Немачка не жели снажан српски фактор на Балкану. Прво, тако се не би реализовали немачки планови о брзом затварању кризе на нашим просторима. Преко ноћи то може да се постигне само на штету Срба или бар постоји илузија, коју су наши политичари попустљивошћу призвали, да је тако. Друго, снажан српски фактор је потенцијални ефикасни савезник Русије, а Берлин жели да има главну реч на Балкану. Срби су и за Немце, а не само Англосаксонце, „балкански Руси“, а озбиљно присуство Русије на југоистоку Европе не поздрављају ни једни ни други.

Ту престаје разлика. Док су Англосаксонци стратешки антируски опредељени, Немци тек тактички желе да у зонама где сами теже доминацији умање утицај Москве. Стога, истина је оно што је госпођа Мишчевић рекла: „Немцима не смета известан руски утицај ни код нас, односно од Срба не траже да се дистанцирају од Русије. У вези са ‚украјинском кризом‘ они би нам и те како толерисали другачији став од оног који има ЕУ. Нешто горе је у питању. Немачка од нас жели да се ми сами дистанцирамо од сопствених интереса.“ Како је речено, Берлину је битно да безрезервно и једнострано реализујемо „бриселски споразум“. Пошто су се Арбанаси, уздигнути на леђа америчког колоса, показали као тврд орах који није спреман да испуни свој део аранжмана, од Србије се тражи да безусловно капитулира (а да не добијемо ни оно што нам „бриселски споразум“ омогућава). И то не само поводом питања Косова већ и БиХ, где Берлин од нас очекује да будемо кооперативни у вези са наметањем неповољних решења за РС.

Да се све то не би десило, Србима је потребна подршка Русије, а Кремљ је спреман да нам њу пружи. Док су Србија и РС ослоњене на Русију, нико не може да поништи суштину Дејтонског споразума и оконча отмицу КиМ. Зато се Берлин сада љути на Москву и Београд. При томе зна да је Русија имуна на мрке погледе, али и да официјелна Србија није. Стога је у току акција њеног застрашивања како стерилним претњама о обустави ЕУ токова, тако и много опаснијим подсећањем на украјински Мајдан и могућност да нешто њему налик буде организовано и у Београду.

РУСКИ СПАС Из тог угла треба гледати и на актуелно писање немачке штампе, најновије посете немачких званичника и привредника Београду (по принципу „штапа и шаргарепе“) и лансирање енглеско-немачких пројеката за реформисање БиХ. Немачка нема ништа против солидних односа Београда са Москвом, па чак ни против тога да Руси имају део „акција“ у Србији у вези са њиховим енергетским и економским интересима, односно српским међународним позиционирањем када се ради о конфликтима у које је укључена Русија. Немцима је Србија као држава – инострани услужни сервис, сасвим прихватљива ако су немачки интереси ипак у првом плану. А интерес Берлина је да заокружи свој поредак на Балкану, што подразумева да Срби коначно дигну руке од себе, а гледаће нам кроз прсте и да ускликнемо „Крим је Русија“.

Идеја о српским земљама које би градиле специјалне везе са Русијом и Немачком, наравно приоритетно штитећи своје националне тежње, несумњиво је одлична. Али услов за то је да Немачка храбро води политику еманципације од САД, тј. преоријентације са евроатлантског на свеевропски концепт (Европа од Урала до Владивостока). Америка је одлучним потезима и вештим геополитичким дриблинзима бар привремено Немачку скренула са тог курса. Берлин и тамошња елита немају храбрости за смеле потезе те врсте а могућност за играње притворне игре Вашингтон им је онемогућио.

У таквим околностима Немачка за нас постаје поново веома опасна. Уместо потенцијалног партнера, она је за Србе претња, ништа мања од англосаксонске, пошто своје локализоване апетите (када већ на другом месту сада не сме оне шире постављене) покушава да намири прождирући оно што је наше. Надам се да београдска политичка елита то схвата. Што се тиче Бањалуке, немам сумње да је тако. За Србију је, као и за Српску, у глобалној ситуацији у којој се налазимо, једина могућност очувања виталних националних интереса да интензивира приближавање Русији и покаже да није спремна да због обећаног чланства у ЕУ пристаје на уцене. Тим пре што, објективно гледано – не говорим сада субјективно као евроскептик – више ми требамо Унији, него она нама.

На крају да и то кажем: Москва нема ништа против тога да Србија уђе у ЕУ ако то баш хоћемо, а да је другачије доживљавају само они који добро знају да је Русија спремна да пружи Србији потребну подршку да не пристане на сакаћење себе ради уласка у ЕУ. Тек ако је то услов за ЕУ интеграције, Москва је против њих, што плаши оне који знају да су дефинисали баш таква правила за наш улазак у ту унију.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Srbija je cudno mesto. Britanska podmukla politika je poznata, francuska takodje, a Nemacka je bila i ostala zemlja u kojoj fasizam uvek tinja ili bukti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *