Molitva (ne) pomaže

Dragomir Antonić 

Prethodni dani su bili prepuni događaja. Smenjivalo se lepo i ružno. Tako je i u svakodnevnom životu. Bogu hvala, ružnog je bilo manje, ali se mora pomenuti. Pucnji na uspešnog i u poslu visprenog Milana Beka, nije dao Gospod, nisu postigli ono što je ubica želeo. Beko je preživeo. Lekari su obavili svoje. Sad je red na policiju.

Lepe stvari su počele da se dešavaju u petak kad je u Sabornoj crkvi u Beogradu održana doksologija u slavu Ruskog patrijarha Kirila. U prepunom hramu, gde je pored  verujućeg naroda bilo i divnih devojaka i momaka obučenih u srpske narodne nošnje, sve je prošlo u najboljem redu. Svi smo se propinjali na prste ne bi li videli njihove svetosti. Viši rastom su uspeli. Drugi nisu. Ispred mene je stajala omanja devojka okružena stasitim momcima. Dok se propinjala,  jedan je upita malo ironično: „Šta si ti videla?“ A devojka mu odgovori: „Videla sam krstić na kapi Ruskog patrijarha i duša mi se blagošću ispunila!“ Nekad je sasvim malo dovoljno da se nečija duša oseti srećnom.

 

POČETAK SRPSKIH POBEDA? U subotu na Trgu Republike upriličen je doček Vojislava Šešelja, pobednika monstruoznog Haškog zločinačkog tribunala. Okupilo se mnoštvo sveta. Želeli su da vide Srbina koji je posle dvanaest godina provedenih u evrounijatskom nacističkom logoru izašao živ. Narušenog zdravlja, ali živ. To mnogim Srbima nije pošlo za rukom. Da pobede besramne zločince, takozvane sudije i ostanu živi. Vojislav Šešelj je uspeo i zato je zaslužio zvanje pobednika. U skladu sa stalno ponavljanim principima koje je ustoličio Ivica Dačić „da Srbi više ne bi trebalo da slave poraze – Kosovsku bitku, car Lazara, Miloša Obilića,  Hadži-Prodanovu bunu, Albansku golgotu – već da je krajnje vreme da počnu da slave pobede“, očekivao sam da će se na bini i on pojaviti. Bila je to prilika da sa okupljenim narodom proslavi prvu veliku pobedu Srba i Srbije u dvadeset prvom veku. Pobeda je teško izvojevana, ali je tim draža. Daće Gospod da je ovo početak Srpskih pobeda.

U nedelju je dan počeo Svetom liturgijom u Hramu Svetog Save. Služili su Ruski i Srpski patrijarh, a sasluživali mnogi arhijereji.  Pravoslavni horovi su svojim pojanjem po ko zna koji put pokazali zašto se Sveta liturgija zove i Nebeska. Među vernicima u Hramu, bio je prisutan i predsednik države Srbije Tomislav Nikolić. Lepo je videti Predsednika koji se sa narodom moli. Po završetku liturgije razmenjeni su pokloni. Srbi su dobili česticu mošti svetog Aleksandra Nevskog. Za pravoslavne vernike dar od neprocenjive duhovne vrednosti. Zatim su patrijarsi i predsednik države otišli u Ulicu Kralja Milana i osveštali spomenik svetom Nikolaju Romanovu, caru Rusije, koji je stradao mučeničkom smrću i zbog pomoći napadnutoj Srbiji.

[restrictedarea]

PREDUZEĆE ZA RUŠENJE Svi događaji su prošli u miru bez ijednog incidenta. Srbi su kao i uvek bili dobri domaćini. Sa radošću sve pratili. Na veliku žalost neprijatelja. Kad Srbi ni najmanje zlobe nisu pokazali, počeli su da se oglašavaju evrounijate. Prva je bila nekadašnja članica UJDI-ja (ako se neko još seća tih komunista naglo preobraćenih u demokrate s početka 90-ih godina) Vesna Pušić. Dok je bila u UJDI-ju, mlatarala je Beogradom parolom „Neka cveta hiljadu cvetova“ (uzgred, to je smislio kinez Den Ping). Kad je postala ministar u Hrvatskoj, ona Srbiji „izražava sućut što njenim ulicama šeta polulud ratni zločinac“. Što ti je rečnik nekog ko tvrdi da je korisnik „tisućuletne kulture“. Za njom se javio i Nemac Zigmar Gabrijel, koji izjavi: „Srbija je posebno značajna, jer je najveća i ne sme da bude prepuštena sebi.“ Kao da je Srbija retardirana pa ne zna šta je njen interes. To misli i Angela Merkel, kojoj smeta ruski uticaj u Srbiji i  ruski tehničari u Nišu, „jer su špijuni“. Što je predsednik Rumunije postao Nemac, to  je  u redu. Ni ekselencija Kirbi nije htela da izostane. Izjavila je da Srbija mora uvesti sankcije Rusiji, ako hoće među evrounijate, gde inače neće biti primljena sigurno u narednih pola decenije.

U procepu između nasilnih moćnika i mirnog naroda naša vlast se ovih dana ponašala u stilu narodne poslovice „Povika na vuka a lisice meso jedu!“ Dok je narod uživao sa dragim gostima i povratnikom među svoje, vlast je uradila nekoliko stvari koje će nam se svima obiti o glavu: dozvolila je da se sa kosovskim pasošem može ulaziti i izlaziti iz zemlje Srbije. Znači, priznala je šiptarska dokumenta; davanjem specijalnih prerogativa navodnim oficirima za vezu odbacila UNMIK; predložila u Nacrtu Građanskog zakonika olakšice za strance koji bi da usvoje srpsku decu, a ujedno ukinula porodiljama u Srbiji dodatak – zbog štednje; seljacima je ukinuta subvencija za mleko, koje je bilo sedam dinara po litru; podržala osnivanje novog udruženja advokata kako bi se osvetila advokatima koji traže svoja, Ustavom zagarantovana prava; prestala sa plaćanjem 2 000 radnika na severu Kosova i Metohije; Zorana Mihajlović bi da sruši 300.000 kuća podignutih bez građevinske dozvole. Možda bi se moglo osnovati Javno preduzeće za rušenje. Kad gradnja ne ide od ruke, možda vlada sa rušenjem bude uspešnija. I tako redom. Ne sme narod ni preko vikenda da se opusti.

Ne zaboravimo Radovana Karadžića, Ratka Mladića, arhiepiskopa Jovana. Molimo se za zdravlje generala Lazarevića i za druge haške zatočenike. Molitva pomaže. Kako? Ja ne znam. Gospod zna.

[/restrictedarea]