IMA SEOBA – SMRTI NEMA

Za „Pečat“ iz Budimpešte Vlastimir Vujić

Matica srpska je bila ozbiljno suočena sa izvesnošću sopstvene smrti, a onda se odlučno opredelila da u seobama pronađe novi podsticaj

U organizaciji Srpskog instituta pri Samoupravi Srba u Mađarskoj i Matice srpske iz Novog Sada, u Budimpešti je 11. i 12. novembra svečano obeležena 150-godišnjica preseljenja ove institucije iz Pešte u Novi Sad. Čelni ljudi Matice, njene Biblioteke, Galerije i Izdavačkog centra, zajedno sa predstavnicima srpske manjine u Mađarskoj i političkim vlastima u toj zemlji, potrudili su se da dvodnevni program bude vrhunski.

 

„SEOBA“ MATICE Podsetimo se početaka Matice srpske. Sve je krenulo iz Tekelijanuma, gde joj je bilo sedište, odakle se 1864, spakovana u 61 kovčeg, otisnula u novi život Dunavom prema Novom Sadu, na parobrodu simboličnog imena − „Napredak“! Pored osnivača (Gavrila Bozitovca, Jovana Demetrovića, Josifa Milovuka, Petra Rajića, Andrije Rozmirovića, Georgija Stankovića i prvog predsednika Jovana Hadžića) peštanski period obeležen je i istaknutim ličnostima njenih predsednika − Mihaila Jovanovića, Save Tekelije, Platona Atanackovića, Pavla Trifunca i Pavla Kojića, kao i ličnostima nekih od urednika „Letopisa“ − Georgija Magaraševića, Teodora Pavlovića, Jovana Subotića, Jakova Ignjatovića, Subote Mladenovića i Jovana Đorđevića.

Posle „seobe“ Matice, ugarskim Srbima ostao je Tekelijanum i njegova moć da okuplja srpsku akademsku omladinu i inteligenciju. U toj zadužbini aradskog plemića i prvog doktora prava u Srba − Save Popovića − osnovanoj 1838. da se u njoj školuju srpska deca, po nekoliko godina učenja i mladosti proveli su, između ostalih, književnici Jovan Jovanović Zmaj, Veljko Petrović i Laza Kostić (upravo tu je nastala njegova antologijska pesma „Santa Maria della Salute“) narodni poslanik i pisac Stevan V. Popović, srpski kompozitori Petar Stojanović, Isidor Bajić i Tihomir Ostojić, Milutin Milanković je tu započeo svoj rad na astronomskom objašnjenju ciklične pojave ledenog doba… I danas to zdanje služi istoj svrsi, a čelnici moderne Matice na upravo završenom obeležavanju velikog datuma u Budimpešti, baš u Tekelijanumu − obećali su da će srpskoj zajednici (u Budimpešti ona danas broji jedva hiljadu duša) još više pomagati da sačuva nacionalni i kulturni identitet. Dogovoreno je da se u decembru 2015. održi naučni skup o srpsko-mađarskim kulturnim vezama sa početka 20. veka. Čelnici najstarije srpske kulturne, obrazovne i naučne institucije obećali su i da će Mađarsku stalno opominjati da brine o srpskoj baštini.

 

SIMBOL KOŠNICE U Budimu, nažalost, nije ostalo mnogo materijalnih tragova slavne srpske prošlosti, nema više nijedne srpske bogomolje, pa ni Sabornog hrama. Tri dana pre obeležavanja veka i po od preseljenja Matice, 8. novembra na Trgu Debrentei nedaleko od Eržebet mosta, otkriven je i osvećen spomenik povodom 65 godina od rušenja te katedralne bogomolje posvećene Svetom Dimitriju, koji podseća na tužni događaj u budimskom naselju Taban (pretežno bilo naseljeno Srbima). U mađarskoj prestonici modernim turistima iz Evrope (ali i iz matice Srbije) u srcu stare Pešte, u Srpskoj ulici, ostao je svega još jedan srpski hram koji mogu da vide: Crkva Svetog velikomučenika Georgija (u kojoj je vladika budimski Lukijan tokom dvodnevne svečanosti održao parastos osnivačima i članovima Matice srpske iz peštanskog perioda). Na svečanoj akademiji posvećenoj godišnjici Matičinog preseljenja u Novi Sad, u Novoj glavnogradskoj kući, moglo se čuti da su mudri osnivači najstarije srpske akademske ustanove čak 12 godina većali „šta da čine sa Maticom“, koja se u Pešti toga doba polako gasila. I našli su odgovor u simbolu ove institucije, a to je košnica, koju je trebalo preneti tamo gde cveta ima u izobilju kako bi radilice mogle da obavljaju svoj posao i da prave spasonosni med. Od svih srpskih gradova toga vremena gde je trebalo ispuniti zavet neprestanog obnavljanja života i trajanja odabran je Novi Sad. Konačno odobrenje potpisao je sam car Franc Jozef, a na tom dokumentu, između ostalog, pisalo je: „Odobravam dalje postojanje i dozvoljavam prenošenje sedišta Književnog društva Matica srpska iz Pešte u Novi Sad.“ I bi tako.

[restrictedarea]

„Priča o preseljenju Matice srpske iz Pešte u Novi Sad svedoči nam koliko je tačan iskaz Miloša Crnjanskog: ‚Smrti nema, ima seoba‘“, objasnio je predsednik Matice srpske Dragan Stanić.

„Drugim rečima, Matica srpska je bila ozbiljno suočena sa izvesnošću sopstvene smrti, a ona se odlučno opredelila da u seobama pronađe novi podsticaj i mogućnost produženja života. Matica je hrabro odabrala da gradi budućnost srpske kulture i da na taj način utvrđuje razloge opstanka i napretka sopstvenog naroda“, istakao je Stanić.

Poklonjenje u Farkašretu

Na parceli 31 prestoničkog groblja „Farkašret“ nalazi se zajednički nadgrobni spomenik istaknutim Srbima iz Budima i Pešte, ispod kojeg se nalaze njihovi zemni ostaci, tu preneti sa Tabanskog groblja, koje je 1930. sanirano. Između ostalih, ovde počivaju i dvojica osnivača Matice srpske, Andrija Rozmirović i Georgije Stanković, kao i dva predsednika Matice iz peštanskog perioda, Pavle Trifunac i Pavle Kojić. Na zajedničkom grobu, koji se, u organizaciji Srpske samouprave 12. budimpeštanskog kvarta, svake godine za jesenje Zadušnice sveti, venac je položio, poklonivši se potom senima znamenitih Srba, i predsednik MS Dragan Stanić.

Vek od smrti Mokranjca

Najlepši deo ove jubilarne proslave, u kojem su podjednako uživali i gosti i domaćini, bio je koncert Vojvođanskog mešovitog hora iz Novog Sada „Mokranjcu u čast“, sa dirigentom, maestrom Andrejom Bursaćem. Ovo izuzetno koncertno veče održano je u budimpeštanskoj Muzičkoj akademiji „Franc List“, a povod je bio još jedan jubilej − stogodišnjica smrti Stevana Stojanovića Mokranjca, klasika srpske muzike, najpoznatijeg po spletovima horskih pesama „Rukoveti“ zasnovanih na folklornim motivima. Koncert je imao i jednu ekskluzivnu zanimljivost, javnosti do sada potpuno nepoznatu! Naime, pre tačno 120 godina (20. decembra 1894.) Beogradsko pevačko društvo na čelu sa Stevanom Mokranjcem gostovalo je u Budimpešti. U Narodnom pozorištu prvi put su izveli „Sedmu rukovet“ i kompoziciju za mešoviti hor „Mađarske narodne pesme“, kao i pesmu „Poziv“ koja je bila nezvanična (druga) mađarska himna. Deo hora ostao je u mađarskoj metropoli još tri dana i 23. decembra učestvovao na liturgiji u peštanskoj Srpskoj crkvi. Organizator gostovanja bio je čuveni novinar Jene Rakoši i Udruženje mađarskih pisaca i novinara. Iza koncerta je stajala zvanična mađarska politika i kralj Aleksandar Obrenović, koji su pokroviteljstvom i nad ovom manifestacijom želeli da doprinesu razvoju srpsko-mađarskih veza.

Srbi  u  Ugarskoj  1790−1918

U prisustvu velikog broja gostiju, u Srpskom kulturnom klubu u Budimpešti prvog dana manifestacije promovisana je knjiga akademika Vasilija Krestića „Srbi u Ugarskoj 1790–1918“, za koju je dobio godišnju nagradu našeg magazina − „Pečat vremena 2014“. Autor je u svom izlaganju istakao da se u izboru naslova svesno opredelio za  „u Ugarskoj“, a ne  „u Vojvodini“, pošto Srpsko Vojvodstvo i Tamiški Banat nisu imali odgovarajuće atribute i status državnosti i kao takvi nisu mogli biti osnova istorijskog legitimiteta Vojvodine kao državne tvorevine.

[/restrictedarea]