Душан ПРОРОКОВИЋ: Новорусија и РСК: шта је различито?

Очигледно-нико није очекивао неке претеране ефекте мировног споразума потписаног у Минску. Мада се, барем формално, на њега често позивају украјински председник Петар Порошенко и шеф руске дипломатије Сергеј Лавров. Многи из кијевских власти су пожурили и да чак отворено подвуку како је све ово само интермецо, пауза у којој би да се наоружају, опреме, обуче нове војне снаге и крену у одлучујућу офанзиву ка Доњецку и Луганску. Јуриј Луценко је указао на пример Хрватске и Хрвата који су „три године трпели, и штавише развијали економију и армију, а затим су тенковским нападом збрисали сепаратисте са лица земље“.

Што се коментатора и публике на Балкану тиче, углавном је споразум из Минска оцењен као „затишје пред буру“.Донео је некакав предах, што је са једне стране, Кијеву омогућило да одржи превремене парламентарне изборе 26. октобра у колико-толико прихватљивим условима. Са друге стране, у Донбасу и Луганшчини се овај период користи за обнављање уништеног, успостављање линија редовног снабдевања основним намирницама и заокруживање институциoналног апарата (чему су такође послужили организовани избори 2. новембра). Због тога што се у овом периоду на обе стране врше унтрашња политичка, организациона и кадровска прегруписавања, долази и до пуно „ломова“, унутрашњих сукобљавања и прављења разноразних коалиција (иначе, ови процеси су израженији у Кијеву). Ово су и разлози због којих се често спомињу паралеле између ситуације у Републици Српској Крајини 1994. са дешавањима на истоку Украјине 2014.

Договоре о примирјима и утврђивању линија раздвајања хрватска страна је користила за консолидацију сопствених редова. Било је потребно око две године да се те снаге добро наоружају (у наоружавању Хрватске предњачиле европске земље) и обуче (у обуци су главну реч водили стручњаци из САД). Паралелно, војне снаге РСК су на различитим деловима фронта континулано провоциране, извођене су акције мањег обима и са ограниченим ефектима, а све то у циљу одржавања тензија и исцрпљивања одбрамбених потенцијала РСК. Западне земље, које су подржавале хрватску страну, су истовремено комбинацијом економских санкција и политичких притисака приморали руководство Србије да подршку Републици Српској Крајини смањи или у појединим сегментима чак потпуно обустави.

Истина, много тога у данашњој Украјини подсећа на ово стање. После Самита НАТО у Велсу је потпуно отворено и без икаквог устезања почело снабдевање украјинских снага наоружањем и техником, пре свега од стране европских чланица. Инструктори из САД су већ дуго времена у Кијеву, а њихов број се протеклих месеци значајно повећао (последњих недеља је забележено повећано присуство у Маријупољу и Харкову). Провокације су сталне, кршење примирја је свакодневно, а пре свега се односи на гранатирање Доњецка. Русија је изложена све оштријим економским санкцијама и бруталним политичким притисцима и од ње се очекује да смањи или обустави помоћ Новорусији.

Међутим, иако се наведене ствари поклапају, треба подвући и да се све остало разликује. Суштински, случајеви РСК и Новорусије су толико различити, да су у доброј мери неупоредиви. Прво, разлика између тадашње Хрватске и данашње Украјине је велика. И поред одређених колебања у Загребу, хрватски корпус је био хомоген, стремио једном циљу и показивао спремност на жртву и трпљење зарад постизања циља. У данашњој Украјини то није тако. Исувише је разлика-политичких, културно-религијских,  економских, због којих је тешко одредити шта је то „украјински интерес“. У западним деловима земље је то једна ствар, у централним друга, а у југоисточним трећа. Исувише је различитости, па је у пракси тешко изводљиво да се направи један, украјински, хомоген блок. Без тога је немогуће војно решење, па и предлог Луценка о „трогодишњим припремама“ за рат изгледа недостижно.

Друго, западне земље не могу бескрајно дуго да убризгавају у украјинску економију финансијске ињекције. Са једне стране, криза на западу је све већа, док је са друге стране украјинска економија на издисају. То је рупа без дна. Хрватска економија је била мала, почетком деведесетих значајно конкуретнија него што је украјинска данас и западним спонзорима није било тешко да је одржавају. Украјина се не може економски одржати током наредне године, па је питање и како може у условима галопирајуће инфлације, смањења буџета и повећавања незапослености планирати веће војне операције на истоку земље.

Треће, иза Доњецке и Луганске народне републике стоји Русија. Како год да стоји и колико год се у самој Москви водиле полемике о ангажовању у украјинској кризи, то је ипак Русија. Са њеним интересима, логистичким могућностима, обавештајним апаратом, војном снагом и економским ресурсима. Свако поређење са Србијом деведесетих година је смешно. Русија више не сме да дозволи војни пад Доњецка и Луганска и све ће чинити да до тога не дође. И да је у самој Украјини много боља ситуација, тешко би њене војне снаге, чак и уз помоћ НАТО земаља, успеле да сломе жилав отпор у ДНР и ЛНР, који активно помаже Русија.

И четврто, разлика између Новорусије и РСК је у динамици проширивања територије. РСК је формирана на самом почетку рата, па су према томе и хрватске снаге могле да планирају своје акције. Практично, од самог почетка је РСК била приморана да се брани. Новорусија је идеја у настајању, она ће бити заокружена тек на крају украјинског конфликта. ДНР и ЛНР су само нуклеус стварања значајно шире територијалне јединице, која још није досегла свој максимум. Од пуно фактора зависи којим темпом и у ком правцу се Новорусија може ширити, али истовремено треба подвући да тако нешто може испровоцирати и било какав нагли потез Кијева. Пре свега у Харкову и Запорожју.

У расправама и анализама о украјинској кризи свакако се могу правити и одређени осврти на пример РСК. Ипак, треба подвући и да постоје велике разлике, због којих је тешко очекивати да ДНР и ЛНР може задесити судбина РСК.

“Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)