Crnogorske Kalajdžije

Piše Gojko Đogo

Kalajeva nacionalna i kulturna politika u Crnoj Gori

Poslednjih desetak godina učestale su rasprave o srpskom jeziku i pismu, posebno u Crnoj Gori. Znamo i zašto. Vlastodršci svojim zakonima, a počesto i mimo zakona, na različite načine nasrću na ove temeljce kulture i civilizacije, na kojima se, prevashodno, zasniva identitet jednog naroda. Ovakva politička praksa, premda sa znatnim razlikama, obeležava svaki od režima na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru, gde Srbi žive. U Hrvatskoj pale i izbacuju ćirilične knjige iz biblioteka i razbijaju ćirilične oznake gradova i državnih ustanova. U Srbiji, i pored ustavnih odredbi, ćirilica se potiskuje u štampanim i elektronskim sredstvima informisanja, neretko i u državnoj administraciji i kulturnim institucijama, a u Raškoj oblasti srpski jezik je preimenovan u bosanski, kao i u BiH. Crna Gora prednjači u ovom progonu, srpski je prekršten u crnogorski jezik, ustanovljeno je novo crnogorsko pismo, ćirilica je skoro izbrisana iz javne upotrebe, a nastavni programi su prilagođeni ideološkim nalozima i političkim interesima.

Tako su od srpskog jezičkog stabla odlomljena tri ogranka, hrvatski, bosanski i crnogorski, kao tri posebna politička jezika.

Svedoci smo intenzivne lingvističke i paranaučne kampanje, tu su nove gramatike, pravopisi i rečnici, nove nastavne katedre i instituti, nove enciklopedije i nacionalne istorije. Srpski jezikoslovci, pisci i pedagozi, razumljivo, pokušavaju da se suprotstave ovom jezičkom i političkom nasilju.

Okupljajući se ovako po klubovima i tribinama, bez značajne podrške medija i javnosti, pomalo nalikujemo ranim skolasticima koji racionalizuju hrišćanske dogme i kodifikuju latinske jezičke norme dok mimo njih, na ulicama, marširaju varvari koji će Rimsko carstvo odgurnuti u istoriju, a latinski jezik udaljiti od naroda i zatvoriti u crkvu i školu. Stoga moramo imati na umu da naš problem nije „raspamećena lingvistika“ nego politika. Ni naši varvari ne haju za ono šta kažu lingvisti, njihova ideologija je njihova vrhovna nauka.

[restrictedarea]

Ali, ako varvare nije moguće urazumiti, moguće ih je neprestano prozivati i prokazivati. Makar ličili na ono dete iz Andersenove bajke o carevom novom odelu. Moralna savest i profesionalna čast obavezuje nas da svedočimo naučnu istinu.

MODEL SATIRANJA Politički uzurpatori u Crnoj Gori – da se zasad njima pozabavimo – svoja uverenja ne zasnivaju na etici i socijalnoj pravdi, na nacionalnoj kulturi i tradiciji nego na političkom imperativu preumljenja i rasrbljivanja Crnogoraca. U svojoj prozapadnoj maniji, oni su svoje tragove pogubili. Kao da nikad nisu čuli za ono što je Dositej utvrdio pre više od dva veka, da „žitelji crnogorski, dalmatski, hercegovski, bosanski, servijski, horvatski, slavonijski, sremski, bački i banatski (osim Vlaha) jednim istim jezikom govore“ (Pismo Haralampiju, Lajpcig, 1783).

Model satiranja i zatiranja naroda i njegove kulture dobro je poznat od antičkog vremena. Prisetimo se kako su Rimljani asimilovali Etrurce i druge narode koji su bili na većem stupnju civilizacijskog razvitka. Ali, da se zadržimo na našem iskustvu.

Ono što je u Bosni i Hercegovini radio austrougarski namesnik Benjamin Kalaj, pokušavajući da uz pomoć kulture podstakne stvaranje jedne nove nacije i njoj adekvatnog „zemaljskog“ jezika (Landessprache), to danas radi upravitelj Crne Gore. Crnogorski jezik je doslovno landesšprahe, „zemaljski“ jezik, jedna politička izmišljotina.

Austrijanci su Kalajev bosanski model oprobali i u Crnoj Gori. Posle uspostave vojne uprave, početkom 1916. godine, uveli su posebne mere u crnogorskom školstvu. Naređeno je da se umesto ćirilice u škole uvede latinsko pismo i da se iz programa izbace patriotske pesme i srpska istorija. Ovaj program se skoro dosledno realizuje danas u crnogorskim školama.

Ali, kao što je Kalajeva politika, paradoksalno, doprinela osvešćenju naroda i inicirala pokret otpora, pre svega u bosanskohercegovačkim školama i među omladinom, tako se okupatorskim merama u Crnoj Gori svojim otkazom suprotstavilo četrnaest „mladih i tek svršenih“ bjelopavlićkih učitelja. Ostavke su pojedinačno potpisivali u vojnoj komandi u Danilovgradu, 19. 10. 1916. godine, a jedno od njihovih obrazloženja glasilo je ovako: „Ćirilica je srpska istorija – arterija, aorta srpskog nacionalizma, a mi smo spremni (možda spremani, G.Đ.) da budemo srpski učitelji i nećemo da budemo anacionalni. Da bismo ostali dosledni pozivu srpskog učitelja u Crnoj Gori, čast nam je izvijestiti komandu da sa ovim podnosimo ostavku na svoju dosadašnju dužnost.“ A učitelj Savo Jovović u svom svedočenju dodaje: „Ćirilicom su ispisani svi kulturni tragovi našeg naroda, a ne predavati nacionalnu istoriju značilo bi odreći se prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.“ Svi su izvedeni pred vojni sud, svi osuđeni (zajedno sa trojicom pravnika, navodnih podstrekača) i skoro svi kraj rata dočekali u koncentracionom logoru u Mađarskoj, kao i hiljade crnogorskih intelektualaca i oficira.

PREMA VAKTU I ZEMANU „Čast nam je izvijestiti komandu da…podnosimo ostavku…“ – ove reči mladih ljudi, koji iščekuju vešala, nisu konvencija, ni patetična retorička fraza, ovo je kristalisan izraz crnogorskog epskog idealizma gde je čast skuplja od glave.

Nema više takvih ljudi. Ili, ipak, ima, samo nisu u modi, kao kameleoni i podrepići. Nekad pretežu ljudi, nekad neljudi, prema vaktu i zemanu.

Ovaj paralelizam se, gotovo zakonito, nastavlja s kolena na koleno. Kad je, pre deset godina, režim počeo radikalno da menja školske programe i crnogorski jezik uvodi u škole, poslušnost je otkazalo 27 pretežno nikšićkih nastavnika. Nisu izvedeni pred vojni sud, kao njihovi bjelopavlićki preci, ali svi su ostali bez posla i više nisu mogli da se bave svojim pozivom. Među njima je bilo i bračnih parova, tako da su i njihove porodice bukvalno ostale bez hleba. A to je, u današnje vreme, jednako logoru. Jedan od njih, profesor Veselin Matović – iz čije su dragocene knjige Ćirilica i latinogorica preuzeti ovi podaci – kaže  da se danas u crnogorskim školama koriste četiri jezika, dva pravopisa, dva nastavna programa, dve vrste udžbenika. Jedan broj nastavnika izvodi nastavu na maternjem jeziku, drugi na crnogorskom, treći na srpskom, četvrti kombinovano. Neki učenici jezik zovu maternji, drugi crnogorski, treći srpski, četvrti kako-kad.

Profesor se nimalo ne šali.

Dakle, ima nade, đaci još ne ulaze na dvoja vrata, ne idu jedni pre, drugi posle podne. A ima  i nastavnika koji ne pristaju na preumljenje.

Kalajeva kulturna i nacionalna politika, izgleda, nije najsrećniji model. Njena primena zatrovala je politički, kulturni i medijski prostor, i produbila podele u crnogorskom narodu. A ono što je ideologija ili politika zamrsila samo se na isti način može razmrsiti. I tu ne bi trebalo dvoumiti i oklevati. Vreme je da se zaustavi stigmatizacija Srba, i „ubijanje Boga u narodu“, koje traje već sedamdeset godina. Samo ne nasilno. Ovu nacionalnu i patriotsku obavezu, kao prevashodan politički cilj, trebalo bi da na sebe preuzmu složno svi Srbi u Crnoj Gori.

ČINJENICE I FALSIFIKATI Za nauku o jeziku u ovom sporu gotovo da nema posla. Jezik jeste bitna oznaka nacije, ali nije jedina, Austrijanci, Meksikanci, Kanađani, ceo američki kontinent i ceo arapski svet dele jezik sa drugim narodima pa i ne pomišljaju da ga preimenuju u svoj „zemaljski“ jezik.

Nesporno pravo Crnogoraca je da se osećaju i izjašnjavaju kako god žele, mogu se zvati Dukljani, Eskimi, Tunguzi, mogu da se odriču brata i oca, ali kad je reč o korenima i poreklu, nacionalnoj istoriji i jeziku, tu, ipak, presuđuju činjenice koje se ne mogu menjati prema slobodnoj volji. Nesporan je, takođe, i suverenitet Crne Gore, kao izraz volje njenih građana. Na stranu, kako je ta narodna volja utvrđena. Međutim, falsifikovanje crnogorske i srpske istorije, preimenovanje srpskog jezika, izmišljanje nove azbuke – dva slova za tri regionalizma – progon ćirilice kao pisma srpskog naroda, ozvaničenje jedne raskolničke sekte kao crnogorske pravoslavne crkve, to su već nonsensi koji proishode iz ideoloških pobuda i političkog programa zastupnika nove crnogorske nacije koji, po svaku cenu, pa i falsifikatima i spekulacijama, teže da uspostave kakvu-takvu etničku distancu od matičnog srpskog naroda. Njihova srbofobija i obest graniče sa paranojom. Dodajmo tu mentalitet i plahovitu crnogorsku narav, i eto, moguće, nove nesreće. Balkanska istorija nas uči do čega mogu da dovedu usiljeni napori da se male razlike učine velikim. Crna Gora je danas tragično raspolućena; u kulturi je to belodano, u politici smutno i opako.

Hajde da se nadamo da će se crnogorske Kalajdžije, naša pogubljena braća, otrezniti. Neće Crna Gora u Turke, ni u Latine, neće valjda. Nade ima i kad je nema.

Izlaganje na naučnom skupu Srpski jezik i ćirilica – osnove srpskog identiteta,  u Podgorici

17.  do 18. 10. 2014. godine

[/restrictedarea]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *