Ватра без пепела

Песме Николе Вујчића, добитника „Заплањског Орфеја“ за 2014. годину, представљају право чистилиште језика од баналности и небитности. По томе је рођак са симболистичким песничким подвижницима, међу којима је Миљковић један од важних његових претеча

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Најкраће ознаке лирске стратегије Николе Вујчића могу бити наслови познатих Миљковићевих циклуса „Свест о песми“ или пак „Критика поезије“. Код Вујчића, речи су колективни јунаци његових песама и главни тематски фокус. Речи једне друге измишљају, испитују, оспоравају. Не пропусти их песник у песму одвише, у ту стварност засебну, самодовољну. Ванјезичке реалије тек у обрисима помоле главу у Вујчићевим стиховима. Речи су бића, ентитети: оне су час ситнице у кутији, сува слама, аутобус у квару, час речи буду прозори. Послагане хиљадугодишње речи творе град, изговорено се може додирнути рукама, реч празнина нараста до величине храмовног простора.
Вујчићеве песме представљају право чистилиште језика од баналности и небитности. По томе је рођак са симболистичким песничким подвижницима, међу којима је Миљковић један од важних Вујчићевих претеча. Тек након помног и дугог чистилишта, дестилисања, пробања језика, опипавања реченица, окретања-обртања свагдашње хрпе говора, песма запоседне свој суверени простор. У ово разбрбљано доба, Никола Вујчић је од оних одговорних према дигнитету речи. И зна, што певаше Миљковић, да иза свих речи стоји реч која се не каже, али која искупљује све друге.
Пред нама је песма Николе Вујчића под насловом „Потпаљивање ватре“. Ватра је кључна реч код Миљковића. Ко воли да сабира, статистички би показао њену учестаност, уз реч птица, чији је спој жуђена митска Жар-птица, што гори и васкрсава. Реч ватра! ја сам рекао хвала што живим/ тој речи чију поседујем моћ да је кажем – читамо у збирци Ватра и ништа. У овој Вујчићевој песми, ипак, ватра није некаква хераклитовска апстракција што повезује наш живот са животодавним Сунцем. У новијим Вујчићевим песмама, онима у збирци Докле поглед допире, песник чини обазрив, али сигуран искорак преко пречишћене стварности речи. Тај искорак је у знаку повратка простору заснивајућег сећања, повратак завичају, затртом протеком времена и историјским бесом и oмразама. Завичају опсталом једино у сликама које се и речима могу призвати, као тајни пламен унутарњег бића. Судар пустих призора из видљивог света и оних призора пуноће из нутрине ранијег живота одвија се у стварности Вујчићеве песме.
И лирски сиже песме „Потпаљивање ватре“ значи некакав повратак. То је наоко обичан опис радње зачињања ватре. А да ли се потпаљивање ватре икако може узети као обичан чин? Пламен носи знак песништва, вели Гастор Башлар: „Пламен нас позива да гледамо први пут: ту су хиљаде наших сећања, ту сањамо сасвим у лику једног веома старога памћења, а ипак ту сањамо као и сви други, сећамо се као што се и сви сећају.“ Свако паљење ватре не може да не буде обред и тога смо некако прећутно свесни. Али шта када се од тог чињења одвикнемо, кад одједном схватимо да смо постали дечје неспретни, па нам не иде од руке, па нас ватра неће, као у песми Николе Вујчића? Онда сав тај чин задобија наносе некакве ведре дечје басме, игре до које нам је јако стало. Ватра постаје, као и речи, живо створење са којим се општи и магијом речи подстиче, којој се тепа.
Топлина и страшна снага ватре што се зазива није само физичког него и метафизичког карактера. Да ли је ово песма о напору духовног, стваралачког разгоревања, о тежњи за сусретом са својим основама, у тренуцима хладноће, и љутог дима што ничему не служи? Зазива се ватра чистилачка, иза које остаје чистота пепела, не желећи вештачку ватру фосфорних дрваца из кутијице. Дозива се, заправо, она ватра што се с мером пали и с мером гаси, иза које не остаје пепео. Ватра без пепела, ватра несагорива, то је она реч што је остала неречена, али стоји као тежња иза свих изречених речи поезије, па и ове песме Николе Вујчића.

_____________________________________________________________________

Никола Вујчић

Потпаљивање ватре

Док потпирујем ватру, дим уједа за очи,
(Тамо диме, љути диме, тамо су ти врата!)
гранчице се грче, мада су већ суве и осећају
пепео у себи.
Сад ће, недостаје само неколико речи, да плану,
док их гуркам ка искрама које поскакују
по танкој смежураној кори.
Ватро, ватро, ватрице, пробуди се!
Гори, ватро, гори горцем!
Скривена дубоко, изађи као звер,
својим меким, врућим шапама
пропни се и погледај около.
Распири своју снагу,
да иза тебе не остане ниједан угарак
већ само пепео,
само меки пепео
и понеки, ситни, жеравак
као очи које ме знатижељно гледају.
Загреј ми руке
док те додирујем чађаву.
Ватро, ватро, ватрице,
изађи у пламену врућем!
Ако нећеш, ватро, ватрице,
ево, у овој кутијици,
спава огромна ватра,
палидрвца жељна буктиње,
моле ме да их пробудим.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *