Сумрак долара

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Познато је да долар доминира глобалном сценом, али све је више знакова да се оваква ситуација неће задржати још дуго. Ако погледамо како је долар дошао на овакву позицију, можда ће нам бити јасније и како може да је изгуби

Долар, који је суверено владао светским финансијама и трговином пуних 70 година, данас је угроженији него икада и налази се у озбиљној опасности да изгуби трон главне светске резервне валуте. Не само да су амерички геополитички и привредни ривали ојачали, него данас ни амерички савезници нису везани за долар као што су то били у прошлости.

На конференцији у Бретон Вудсу, која је одржана у јулу 1944. где су присуствовали представници 44 државе, створен је међународни систем за размену светских валута, Међународни монетарни фонд и Светска банка. Можда најзначајнији резултат конференције је био тај што је, у светлу опадања британског политичког и економског утицаја и успона САД као нове светске суперсиле, британску фунту са трона светски доминантне резервне валуте скинуо амерички долар. Пошто је Европа разорена ратом, а САД била  не само на страни победника, него највећа светска привредна сила, јер је рат ни на који начин није окрњио, Вашингтону је било лако да наметне своју економску доминацију.

 

Успон БРИКС-а Од тада се ситуација на светском тржишту знатно променила. Не само да је дошло до феноменалног раста светске трговине а то је довело до тога да су земље, попут чланица БРИКС-а, значајно повећале свој удео на тржишту, а да није пропорционално повећан њихов утицај у институцијама као што су Светска банка и ММФ, него су многи почели да губе неопходну „веру“ у амерички долар. Поред овога, САД од почетка октобра више нису највећа светска привреда, пошто их је Кина, после доминације дуге 142 године, потиснула на друго место (САД су прво место преузеле Британији 1872. године), а земље БРИКС-а (Кина, Индија, Русија, Бразил и Јужна Африка) заједно имају већи бруто домаћи производ од укупног БДП-а САД и ЕУ.

Као што су САД биле највећи играч на светској сцени 1944, тако је данас то Кина, па се чини сасвим јасно да ће јуан постати критична компонента новог финансијског система. Јуан је већ сада друга најкоришћенија валута у трговини на свету. Највеће корпорације, као што је амерички ланац ресторана брзе хране „Мекдоналдс“, већ издају државне обвезнице деноминиране у јуанима. Банке за међународна поравнања у јуанима већ су формиране у Лондону и Канади. Централне банке Луксембурга и Француске имају линије за трговинско поравнање у јуанима.

Средином јула, земље БРИКС-а формирале су Развојну банку са капиталом од 100 милијарди долара која ће имати седиште у Шангају. Сада је само питање времена када ће ова институција добити довољно снаге да почне да доминира финансијском сценом и само је питање времена када ће долар изгубити свој трон главне светске резервне валуте.

Попут нација, и валуте имају свој успон и пад, а ако се погледа дуга историја употребе резервних валута, види се да до промене доминантне валуте долази приликом промене равнотеже економске и политичке моћи и, како је навео амерички политички економиста Бенџамин Коен наводи да „интернационализација валуте директно утиче на позицију моћи дотичне државе“. Хегемонија, ни политичка, нити монетарна није вечита, а историјско искуство показује, како је навео амерички економиста Бери Ајхенгрин, да, пошто је хегемонија прелазна, то мора бити и сваки међународни монетарни систем који за своју основу има хегемонију.

[restrictedarea]

Значај енергената Као једна од основних особина глобалне резервне валуте наводи се „употреба у деноминацији међународних уговора за многа добра укључујући фосилна горива, стратешке сировине, драгоцене метале…“ Ово је посебно важно пошто постоји снажна веза између финансија и тржишта енергентима због чињенице да, како је навео економиста Едвард Роби, „црно злато има псеудомонетарне карактеристике као неопходно добро“. Као што смо видели, управо на овом тржишту је у последњих годину дана, ако не и раније, дошло до озбиљних поремећаја, пре свега због одлуке Русије и Кине да међусобну трговину у енергентима обављају у јуанима, односно рубљама, као и трговинског споразума између Русије и Ирана вредног између 15 и 20 милијарди долара који ће бити реализован у рубљама.

Поред успона БРИКС-а, још један је елемент важан за успон, али и пад долара. Геополитички, током хладног рата хегемонија долара одржавала је америчка савезништва и светску економију, јер су амерички савезници били спремни да се држе ове валуте из економских, али и из политичких разлога. Не само да данас више нема хладног рата, него су чак и амерички савезници избацили сопствену валуту (евро) која је ривал долару, а да не говоримо о јуану или рубљи.

Како се америчка доминантна позиција у свету ослања на два стуба – огромној војној супериорности и контроли глобалног економског система путем јединствене улоге коју има долар – може се сматрати да је одржавање оваквог система од суштинског значаја за Вашингтон и да ће то покушавати да оствари не само дипломатским, него и војним средствима. Амерички историчар Виљем Ендгал стога оцењује да би „озбиљан изазов доминацији америчког долара представљао de facto објаву рата“ и да су САД зато спремне да воде ратове да би одбраниле своју националну валуту.

Ситуација у којој се САД и долар сада налазе знатно је, међутим, компликованија него било када и вођење ратова у случају угрожености долара постаје све компликованије, јер се САД суочавају са два изузетна противника – на војном и геополитичком плану ту је Русија која би била више него срећна када би видела убрзани пад долара и САД, а на привредном је ту Кина која жели да умањи финансијску и политичку моћ Вашингтона. Важан детаљ за будућност долара јесте и чињеница да амерички партнери у НАТО нису више доминантни власници доларских девизних резерви, као што је то био случај током хладног рата, па је и веза између безбедносних партнера и власника доларских резерви пресечена, те се може рећи да долар сада зависи од љубазности противника. На какву би САД љубазност могле рачунати јасно је ако се узме у обзир да државе не желе да акумулирају девизне резерве у валути држава које су или могу бити њихови геополитички ривали и ако могу траже било какву кредибилну алтернативу.

Неограничено ратовање

Према кинеским војним експертима, ратови се могу водити манипулисањем финансијских инструмената у циљу разарања националних економија одређених држава. У том смислу, последице финансијских напада обично су разорни, јер доводе практично до колапса друштвеног и политичког поретка. Пуковници у кинеској армији Ћиао Лијанг и Ванг Сиангсуи објавили су још 1999. године књигу под насловом „Неограничено ратовање“. Њих двојица наводе да је главна слабост САД у војном питању та што оне виде развој војске само кроз технолошку призму и да се америчка војна доктрина развија јер нове технологије пружају нове могућности. Због тога, САД не разматрају ширу слику војне стратегије која укључује правне и економске факторе и, како они тврде, Вашингтон је рањив управо на тим линијама. „Жртве које су последица константног хаоса нису ништа мање од оних које су производ регионалног рата, и штета нанета живом друштвеном организму чак превазилази размере штете коју наноси регионални рат. Додатна предност је у томе што финансијско ратовање омогућава тајне и прикривене акције“, навели су они.

У том смислу, многи експерти тврде да је хегемонија долара имала извесни утицај на англо-америчку одлуку да изврше инвазију на Ирак 2003, недуго пошто је ова земља одлучила да извоз нафте почне да обавља у еврима. Када је свргнут режим Садама Хусеина, окупационе снаге су брзо вратиле долар као валуту везану за трговину нафтом у овој земљи. Овим се може објаснити и оклевање Француске и Немачке да учествују и подрже напад на Ирак.

Либија је други пример који демонстрира важност финансија у ратовању. Либијски лидер Муамер Гадафи је наводно планирао да уведе златну валуту коју би користиле афричке и арапске нације. На ово указује и изјава француског председника Николе Саркозија да је „Либија почела да мења свој поглед на финансијску безбедност човечанства“. Штавише, током крвавог устанка, побуњеници против Гадафија формирали су сопствену Централну банку чак и пре него што је либијски лидер свргнут и убијен, а нова влада формирана.

[/restrictedarea]