Сексуална екологија и одрживи опстанак

Пише Мара Кнежевић Керн

Према стратегији из хомосексуалне агенде, после препарирања мозгова кроз образовни систем и медије, из  фазе самосажаљења прелази се у офанзиву

Док се у Србију већ читаву деценију увози „толеранција“ опробаним демократским средствима (огњем и мачем) збуњени родитељи, одгајани на Змајевом циклусу поезије за децу, нису у стању да препознају прве насилне покушаје спровођења менталног инжењеринга у обдаништима, школама, медијима… Мајке и очеви још нису схватили да им се увелико ради о глави.

 

РАТ ПОРОДИЦИ Док нам организатори и финансијери корпоративног политичког пројекта „Геј је ОК“ шаљу дирљиве поруке о угроженој врсти, гуруи покрета отворено заговарају насиље, упућујући застрашујуће поруке „хетеро свињама“. О намерама ментално поремећених самозваних представника геј популације сведочи чланак извесног Мајкла Свифта, објављен 1987. у часопису Геј комјунити њуз, у којем износи стратегију за коначни обрачун са родитељима, породицом, децом: „Содомисаћемо ваше синове… заводићемо их у вашим школама, у вашим студентским домовима,  гимназијама, свлачионицама, спортским салама, на скуповима, у омладинским групама, биоскопским тоалетима,  у војним центрима, на паркинзима, у  мушким клубовима… Сви закони који бране хомосексуалне активности биће укинути. Уместо тога, увешћемо законске мере које воде ка практиковању љубави међу мушкарцима… Ако се усудите да нас називате погрдним именима, ми ћемо вас избости и оскрнавити ваша мртва тела…“

Ментално обогаљени Мајкл проклиње породицу, претећи да ће „то легло лажи, издаје, медиокритета, хипокризије и насиља“ бити укинуто. „Породица, која гуши машту и ограничава слободну вољу, мора бити уништена  Перфектни дечаци биће осмишљени и одгајани у генетичкој лабораторији. Они ће бити укључени у програм за друштвено подешавање под контролом и према инструкцијама хомосексуалаца. Све цркве које нас осуђују биће затворене… Писаћемо нову историју… Тресите се од страха хетеросвиње кад се појавимо пред вама без маски.“ Елита је рођена!

О искораку жртве на позицију џелата сведочи изјава заступника интереса геј популације Џефа Левија  из  1987. „Наш циљ није само право на приватност и заштиту од прогона; ми желимо да друштво прихвати наш стил живота и да нам омогући пропагандно деловање на децу  − бар у истој мери у којој се педагошки промовишу класичне породичне вредности.“ И тако се већ 1992. у амерички школски програм уводе књиге Деца дуге, Хедер има две маме, Зашто Глорија иде на геј параду.

 

МАРКЕТИНШКА СТРАТЕГИЈА Према стратегији из хомосексуалне агенде, после препарирања мозгова кроз образовни систем и медије, из  фазе самосажаљења прелази се у офанзиву. Хомосексуални активиста и порнограф, Клинтон Фејн, сасвим озбиљно поручује да би „склоност ка хомофобији, чак и без икаквих активности, морала бити проглашена за криминални акт, уз све правне  консеквенце“, док Вернон Вол излази у јавност са монтипајтоновском изјавом: „Чак и прихватање хомосексуалности може се сматрати  врстом хомофобије, с обзиром да такав приступ сугерише да у томе има нешто што треба прихватити.“

Аутори стратешког списа После бала (After the Ball) Маршал Кирк и Хантер Медсен (1980) износе упутства за маркетиншку стратегију промоције хомосексуализма, дајући прецизне смернице за спровођење овог политичког пројекта: „Говорите о гејевима што је могуће чешће и гласније, прикажите их као жртве, а не као агресивне изазиваче, учините да изгледају лепо, учините да они који их нападају изгледају ружно, искамчите фондове од корпоративне Америке…“

[restrictedarea]

Маршал Кирк је умро у 47. години (зли језици кажу од сиде) али је иза себе оставио значајан „легат“: као неуропсихијатар и члан Америчког удружења психијатара, успео је да се хомосексуалност избаци са списка менталних поремећаја. О томе сведочи и прохомосексуални психијатар др Роналд Бајер наводећи бројне политичке притиске праћене претњама и уценама „да би се донела одлука која нема никакве везе с медицином“. Бајер тврди да садржај хомосексуалне агенде представља претњу за остваривање основних људских права популације привржене патријархалним вредностима.

Психолог Николас Куминг, бивши председник Америчког удружења психолога, упозорава на последице агресивне политике вређања неистомишљеника. Они су лансирали термин „хомофобија“ како би етикетирали и жигосали сваког ко има критички став према животном стилу геј популације. „Оваква дисквалификација стигматизује слободномислеће појединце и научнике, са циљем застрашивања. Ради се о једној од најзлоупотребљаванијих техника за ућуткивање свих који се не слажу са њиховом сексуалном агендом.“

Након објављивања књиге „Деструктивни трендови везани за ментално здравље“, Куминг се суочио са димензијама страха усађеног у кругове научних радника: „Велики број мојих колега и истомишљеника није се усудио да  дође на промоцију књиге, плашећи се одмазде моћног геј лобија.“ Слично искуство износи Ерик Холанд, аутор књиге Природа хомосексуалности, нападан због изношења научних података везаних за ову област медицине, укључујући и статистичке податке о повезаности АИДС-а са геј сексуалним активностима.

Др Џудит Рајсман у обимном аналитичком тексту Обликовање „геј“ деце (Crafting „Gay“ Children) указује на чињеницу да је као последица  јачања геј социјалне структуре, уместо јачања толеранције према другима и немешања у њихову приватност, дошло до агресивне нетолеранције према традиционалним породичним вредностима и наметања обавезе да се заједници истополних партнера безусовно аплаудира. Део те агресивне политике је оснивање Академске уније хомосексуалаца (Gay Academic Union − GAU) ангажоване да привуче студентску омладину на универзитетима у борби за наметање филозофије геј заједнице, као и за дезавуисање неистомишљеника из научне заједнице, оптужених за „хомофобију“. Оваква стратегија је резултирала пажљивим просејавањем научних радова који нису у складу са потребама ове „заједнице“.

Вик Елиасон из Кросток Америка (Crosstalk America) указује на чињеницу да би Американци – уколико масовно прихвате хомосексуални стил живота − нестали у следећих неколико генерација.

 

СЕПТИЧКА ЈАМА Књига Габријела Ротела Сексуална екологија: АИДС и судбина хомосексуалаца отвара простор за критичко разматрање еколошког аспекта геј културе „уваљане у блато катастрофе коју је сама произвела.“ Ротелова књига има значај који је пре пола века имала књига Тихо пролеће Рејчел Карлсон, прве особе која је проговорила о штетности пестицида (ДДТ) коришћеног без задршке на америчким пољима. Ротело је први проговорио о епидемији сексуално преносивих болести и улози геј лобија у прикривању истине о „сексу у септичкој јами“.

Значајан прилог осветљавању позадине геј културе дао је и Микеланђело Сињориле, некадашњи заговорник слободног секса, да би након блиског сусрета са АИДС-ом у потпуности променио животни стил. У књизи Живот споља (Life outside) он објављује трагична сведочанства бројних саговорника, жртава аутодеструктивног стила живота једне изманипулисане и злоупотребљене популације. Сињориле је своја сазнања поделио са Ротелом да би заједничким снагама утицали на промену свести геј популације, ухваћене у клопку порно индустрије, индустрије наркотика и фармацеутске индустрије. „Они би морали да се суоче са чињеницом да је епидемија АИДС-а настала услед неодговорног односа према сопственом телу, претвореном у секс машину, а ако тако наставе, ХИВ суперсојеви ће уништити мушку геј популацију, зависну од техничких помагала, кондома,  пилула и ко зна чега још, да би уопште остала у животу.“

Српски филозоф, др Дуци Симоновић осветљава димензију овог феномена кроз призму постојећих друштвенополитичких односа: „Не ради се о ‚поремећеној‘ биолошкој природи човека (човек је хетеросексуално биће и има органску предиспозицију за педерастију) већ о владајућим друштвеним односима и њима одговарајућим вредносним изазовима. Није реч о ‚болесном човеку‘ већ о болесном друштву… Антички педерастички ерос има битно другачију природу од на капиталистички начин условљене хомосексуалности. Сексуалност више није лична ствар, већ добија спектакуларну јавну промоцију, а потреба за друштвеношћу сведена је на сексистички егзибиционизам, који има банални циркузантски карактер. ‚Борба за права хомосексуалаца‘ нема хуманистички већ политички карактер, служећи очувању постојећег света.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *